Nije za svakoga

Film

Memoria (2021)

Memoria nije za svakoga – posebno bi trebalo da je izbegavaju oni koji ne vole „spore filmove“. Tilda Swinton je ipak sjajna, a sigurno je da će film jednog dana postati kultni dragulj naučne fantastike.

Režirao ga je Apichatpong Weerasethakul, a gledalac je od početka nestrpljiv, takoreći na ivici stolice, možda najviše zbog zvuka koji glavna junakinja čuje – nešto poput tupog udarca u metalnu površinu. To je sve što znamo, a ta halucinacija izaziva nervozu, između ostalog i zbog toga što scene dobijamo na kašičicu, pa nemamo pojma gde smo se zaputili.

Kako vreme odmiče, sve dublje ulazimo u realme nepoznatog, u divljinu Bogote. Tako počinje odiseja ka novoj SF temi, u kojoj ima svega osim nadrealnih bića – ona se pojavljuju tek na kraju, u daljini.

Los Fuertes – The Strong Ones (2019)

Odlične su jedino one ljubavi koje ne traju. Naravno, potrebno je da do prekida dođe sporazumno, ako je moguće dejstvom neke više sile. Kada ljubavnik kojeg nismo stigli da upoznamo ode, pretvara se u mitsko biće, junaka koji odiše savršenstvom – da je ostao, trajalo bi to do kraja, možda i duže.

Odlazak opija – kad osetimo da se rastanak bliži, lepimo se za čoveka ili predstavu o njemu, kao pijavice koje se hrane krvnom plazmom u kojoj se ukrštaju slatka prošlost i propuštena budućnost. Onaj koji nije stigao da nam otkrije svoje mane sigurno ih i ne poseduje. Mozak vrišti od nezadovoljstva, a u želji da nas upozori da to nije moguće, u stomak se ipak uvlači med, gorko-slatko maštanje o onome koji će se jednog dana sigurno vratiti.

Ljubavi između osoba istog pola su kao stvorene za ovakve predstave, najpre zbog toga što su ljubavnici vekovima bili prinuđeni da se kriju i da kratko traju. Takve kratkoće su najplodnije gnojivo iz kojeg rastu opojni cvetovi izmišljenih ljubavi koje su uvek savršene. Pripadnici manjine koja je dugo bila prepuštena na milost i nemilost toksičnim ljubavima i zlim ljubavnicima su utočište pronašli u toplom naručju onoga koji ne postoji.

Homofobija i netrpeljivost su LGBTIQ+ osobe ostavile na periferiji života, a sumračna prostranstva kriju razna čudovišta. Dugo su ti monstrumi bili jedino što nam se nudi i nismo od njih odustajali – niko nas nije razumeo kao oni. Na kraju krajeva, sve je bolje od samoće (ovde se naravno ne misli na vreme koje se kvalitetno provodi sa samim sobom, već na parališući strah da smo sami na svetu).

Više čitajte ovde.

Un divan à Tunis – Arab Blues (2019)

Koliko često gledate filmove iz Tunisa? Ako je odgovor „retko“, možete da počnete s ovom komedijom – savršena je.

Selma se iz Francuske vraća u rodnu zemlju i želi da počne s psihoterapeutskom praksom. Komšije na to nisu navikle, a problem j i u tome što je žena. Problemi se gomilaju, ali ona ne odustaje. Upravo je to borba za promene – učiniti ono što se može, pa makar se radilo i o sitnici.

Serije

Archive 81 (prva sezona, 2022)

Neobična serija koja nas podseća na mnoge druge, a opet ne liči ni na jednu, izazvala je veliku pažnju Netflixove publike. Smeštena je paralelno u 1994. i današnje vreme, a kada kažemo paralelno, to zaista i mislimo. Na početku radnja teče linearno – pratimo restauratora video kaseta Dana, koji na poziv neke opskurne korporacije odlazi na izolovano mesto ne bi li se posvetio kasetama koje je 1994. snimila devojka po imenu Melody Pendras. Ona je iz ličnih i profesionalnih razloga istraživala istoriju zgrade pod nazivom Visser, kao i poreklo i odnose njenih stanovnika.

Misterija sa elementima horora i fantastike počinje onda kada se ukrste dve linije radnje, odnosno kada se Dan i Melody susretnu, ostajući istovremeno u današnjici i u 1994. Ti trenuci su retki, ali bitni za seriju, a naročito za njen završetak. Otići ćemo i u 1924. godinu, koja donekle objašnjava poreklo mnogih čudnih i natprirodnih stvari na koje naši junaci nailaze kasnije.

Može se reći da je atmosfera '90-ih dobro oživljena, a da pritom nije fetišizirana. Akcenat je najviše na onome što spaja sve tokove, a to je okultizam, odnosno neko iskonsko zlo koje vas uzima po svoje ako mu se približite i to čini generacijama, pa i vekovima.

Ipak, izgleda da Archive 81 ima dosta toga da obrađuje u budućnosti i da je ova sezona tek zagrebala površinu. Možda ćemo biti svedoci još jedne mini serije koja se pretvara u višesezonsku. U ovom slučaj bi nam to zaista koristilo.

Street Food Asia (2019)

Ulični specijaliteti su sama srž neke kulture, jer to nije samo hrana, već i nasleđe koje se neguje stolećima.

Ovakve serije su sve popularnije, jer u sebi spajaju žudnju za putovanjima i glad, dve stvari koje pokreću one građane koji voledrugačije ukuse. Svaka epizoda nas vodi na drugi deo kontinenta i upoznaje s novim kuvarima, često čitavim porodicama koje su posao razvile od nule, a recepte čuvaju kao najveće porodične tajne.

Dokumentarna serija

Ona se budi (2022)

Dokumentarni serijal Ona se budi autorke Mie Bjelogrlić prikazan je prošle nedelje na televiziji N1, a sada je u celini postavljen i na YouTube. Scenario i režiju potpisuje Staša Bajac, Milica Cimi Drinić je direktorka fotografije, a montažerka Olga Košarić. U seriji su govorile Isidora Simijonović, Milena Radulović, Iva Ilinčić, Biljana Srbljanović, Lepa Brena, Latinka Perović, Dubravka Stojanović, Marina Marković, Jelena Zorić, Marija Babović, Jovana Gligorijević, Dženeta Agović i Marija Desivojević Cvetković.

Serija se bavi položajem žena u Srbiji i, uopšte, ulogom žene u patrijarhalnom poretku. Podeljena je u pet epizoda od kojih svaka ima jednu glavnu temu u fokusu - fizički izgled, rad, majčinstvo, seksualno zlostavljanje – dok poslednja epizoda u obzir uzima širi istorijski kontekst i razmatra pravni, politički i društveni tretman žena od sredine 19. veka do danas. U tom segmentu svoj doprinos su dale istoričarke Latinka Perović i Dubravka Stojanović. Poseban akcenat stavljen je na period nakon Drugog svetskog rata i godine života u SFRJ, kada su se žene izborile za veći stepen ravnopravnosti. Međutim, kako kaže Dubravka Stojanović, pokazalo se da je naše društvo ostalo duboko patrijarhalno, o čemu svedoči i vrednosna, estetska i sveopšta regresija koja je nastupila '90-ih.

Više čitajte ovde.

Knjige

Fridrih Niče „Rođenje tragedije“

Niče je kroz analizu starogrčke umetnosti, a posebno tragedije, te dionizijskg i apolonskog principa, opisao ne samo sve što mu je prethodilo, već i sve što je u umetnosti usledilo. S pravom se može reći da je pišući o tome opisao zapravo život sam, sve njegove polaritete, razlike i protivrečnosti koje se susreću u večitoj, a možda i nedostižnoj, želji za ravnotežom.

Vitomil Zupan „Levitan“

„U onom prokletom nužniku potpalublja za trenutak bi zatreperio miris cveta divljeg kestena, tako, naime, miriše ljudsko seme“.

Pesme          

Liam Gallagher  - Everything's Electric

Apsolutni rock hit stigao je upravo iz kuhinje Davea Grohla i Grega Kurstina, a otpevao ga je Liam Gallagher. Everything's Electric (sa Grohlom na bubnjevima) naći će se na novom Liamovom albumu C'mon You Know, koji bi trebalo da izađe u maju ove godine.

Tessa Violet – I Like (The Idea Of) You (live)

Tessu i ovu pesmu smo već preporučivali, no iznova nas je oduševila svojom live verzijom, tako da se i ona morala naći u ovoj rubrici. Još je bolje od originala!

Nostalgija

Fehérlófia - Son of the White Mare (1981)

Jedan od najlepših animiranih filmova dolazi iz Mađarske, u čast Skita, Huna i drugih nomadskih naroda. Boje hipnotišu, a priča opčinjava kao i sve druge bajke.

Dokumentarni film

The Tinder Swindler (2022)

Dejting aplikacije su postale uobičajena stvar, pa ih danas ne koriste samo LGBTIQ+ osobe kojima je to najčešće jedini prostor za upoznavanje. S popularnošću su došli i prevaranti, a ovaj film priča neverovatnu priču koja je poput najluđeg trilera, samo što se stvarno dogodila.

Horor film                    

Coraline (2009)

Zabavan, duhovit i dinamičan, ovaj film ume i da iznenadi. Napravljen je po knjizi sjajnog Nila Gejmena, a odličan je i za decu i za odrasle.

Video igre

Unpacking: Igra je u tuđim stvarima

Selidba podrazumeva pretresanje i pakovanje stvari na koje smo možda i zaboravili. U tim predmetima su priče, i velike i male, cela istorija jednog života – našeg ili tuđeg.

Unpacking je igra koja priču pripoveda kroz tuđe stvari, a igrač ima zadatak da kutije preseli iz skladišta u kojem su ležale neko vreme. Stvar je zbog toga čista – pokretač nije špijun koji pretura po tuđim kantama za smeće, već pomagač koji stvari slaže na police i u ormare. Predmeti ispunjavaju praznine u priči, baš kao i u stvarnom životu.

Do kraja igre na tacni je cela jedna intimna priča, slagalica koja kada se sklopi otkriva mnogo – o izmišljenim likovima, ali i o nama.

*Kontrapreporuke

Aftermath (2021)

Možda je od ovoga mogao da se napravi pristojan horor film, ali ga je loš scenario upropastio. Običan bućkuriš od porodične drame, provalnika, pištolja, veštačkog sobnog bilja i loše glume. 

And Just Like That... (prva sezona, 2021)

And Just Like That... se označava kao dramedija, ali nije ni drama, niti komedija; suštinski nema nikakvog sukoba ni unutar likova ni među njima. Prema nebelcima se odnosi kao prema još jednom aspektu koji mora biti zadovoljen, dok istovremeno to kritikuje. Tako imamo sve seksualne, rodne i etničke manjine koje ne služe ničemu osim da opravdaju nedostatak istih u originalnoj postavi. I da tu i tamo budu nesimpatični i kažu poneku nekorektnu i rasističku opasku, kad već belim likovima to nije dopušteno. Čak jedan od njih izgovara, bez imalo ironije, da je danas jako teško biti belac. Zato su beli scenaristi svoje frustracije izbacili na usta manjinskih likova i – svi srećni. Ali, zamalo. Izvesno je samo da su u tom svetu svi, bez obzira na rod i boju kože, bogati. Jer, siromaštvo je ultimativna uvreda. Za bogate. Jedino je Carrie bila „siromašna“ nekad, ali žena je udajom i to uspešno rešila.

Televizijski i društveni standardi bitno su drugačiji nego pre 20 godina, što je i očekivano, a oni koji nisu kadri da idu u korak s njima ili, još bolje, ispred, trebalo bi da ostanu tamo gde se najbolje osećaju. U slučaju kreatora serije Michaela Patricka Kinga i kompanije, to su očigledno pozne devedesete i rane dvehiljadite (ne ponovile se!). Trebalo je ostaviti tu famoznu četvorku i sve u vezi s njima upravo u tom periodu. To bi odgovaralo i onima koji ih obožavaju i nama hejterima. Nikome ne bi bilo neprijatno, obožavaoci ne bi morali da se muče s katastrofalnim filmovima koji su usledili i svađama između glumica (tako passé!), a Seks i grad bi ostao kao zanimljiv svedok jednog prošlog vremena i njegovih prevaziđenih normi. Nema u tome ništa loše. Nisu znali za bolje – i to je u redu. Ne znaju ni sad – e, to već ne valja.

Više čitajte ovde.