Gospodin Prust: Siguran u svoju slavu
Aprou 05 S

Voštana figura u Chateau de Breteuil

Photo: Pinterest

Nikad ga nisam čula da se hvali

Često sam se pitala da li mu je lucidnost pri sagledavanju drugih poticala zapravo od lucidnosti pri sagledavanju samog sebe, nije li lakoća s kojom je druge razvrstavao i s kojom se od njih oslobađao, pošto bi svoju analizu dovršio ili pošto mu više nisu bili potrebni, proizlazila iz njegove uverenosti u sopstvenu vrednost i iz poređenja vlastite vrednosti s vrednošću drugih? To je, na primer, bilo očigledno u njegovom odnosu prema slavi i prema počastima, kad su one počele da pristižu.

Sećam se kad je decembra 1919. dobio Gonkurovu nagradu za roman U seni devojaka cvetova.

Dvojica su bila u konkurenciji za prvu posleratnu Gonkurovu nagradu, pošto ona nije bila dodeljivana za vreme rata. Mnogi su hvalili Rolana Dorželesa i njegov ratni roman Drveni krstovi, dok se za neke, koji nisu znali koliko je g. Prust bio bolestan i zašto ga nisu mobilisali, g. Prust kao pisac nalazio „iza borbenih linija“.

Pričalo se da je nagradu dobio na prevaru, zahvaljujući svom prijatelju Leonu Dodeu, koji je bio član žirija. S njegove strane, nije bilo nikakve prevare; prijatelji su se njega setili, a on im se nije usprotivio; jedino je piscu Ž. A. Roniju Starijem, kad ga je u pismu pitao da li bi prihvatio nagradu u slučaju da je dobije, potvrdno odgovorio i iskazao pritom koliko se oseća počastvovanim; uostalom, mislim da mu je Roni dvaput pisao i dvaput dolazio do Ulice Amlen pre nego što je dobio odgovor.

Tačno je da se Leon Dode za njega borio. Ali, s jedne strane, iako je po svom običaju bio najglasniji, nije bio jedini – ni Roni Stariji nije krio da će glasati za g. Prusta. S druge strane, prijateljstvo je u tom slučaju bilo obična slučajnost. Leon Dode se iskreno divio romanu g. Prusta, a kako je bio veoma borben, nije oklevao.

Naravno, posle dodele nagrade g. Prust je preko Antoana Bibeska i još nekih mogao da čuje šta se pričalo o glasanju žirija. Ispričao mi je tako da se za vreme većanja Leon Dode naljutio na pristalice Rolana Dorželesa; naime, oni su tvrdili da prema testamentu Gonkurovih nagradu treba da dobije mlad pisac, a g. Prust je imao četrdeset i osam godina – neki članovi žirija, nedovoljno obavešteni ili pak pristrasni, govorili su čak da ima više od pedeset godina.

– Izgleda, Selesta, da je onda Leonu Dodeu pao mrak na oči – pričao mi je g. Prust – te je stao da viče: „Ništa vi ne znate o testamentu braće Gonkur. Ja znam, sad ću ga uzeti i pročitati vam. U dotičnoj tački ne precizira se da nagrada mora pripasti mladom čoveku. Ne, već mladom talentu. Upravo je to slučaj g. Prusta; kad vam kažem, to je pisac koji je više od sto godina ispred svoje epohe.“

Prust je sve pamtio, samo što se nije svetio zbog tuđe podlosti: Selesta AlbareSećam se takođe da mi je poverio kako je Rejnaldo Han među prvima, a sasvim sigurno i najviše na njega navaljivao da se kandiduje za nagradu.

Najzad je roman U seni devojaka cvetova odneo pobedu sa šest glasova prema tri glasa za roman Drveni krstovi.

Bilo je to 11. decembra i sigurno je već bilo prošlo četiri ili pet sati od proglašenja dobitnika – hoću reći, bilo je oko pet ili šest sati po podne, koliko se sećam, i dan je za nas upravo počinjao kad je neko pozvonio na vrata. Otišla sam da otvorim. Čovek na vratima mi se predstavio kao Gaston Galimar, a s njim su bili i Žak Rivijer i Tronš. Galimar je bio veoma uzbuđen. Rekao mi je:

– Verovatno znate da je g. Prust dobio Gonkurovu nagradu?

Otkud smo mogli da znamo? Odavno već nismo imali telefon, bili smo odsečeni od sveta, a prijatelji g. Prusta isuviše su poštovali njegove navike da bi ga uznemiravali van njegovog vremena, pa makar i da bi mu saopštili jednu takvu vest.

Ni ja nisam krila koliko se radujem zbog g. Prusta. Galimar se sav bio uzvrteo. Čim se našao u predsoblju, rekao mi je:

– Pošto-poto moram da vidim g. Prusta, i to odmah.

Iza njega su stajali Žak Rivijer i Tronš i bili su, rekla bih, mnogo suzdržaniji; od dolaska takoreći ni reč nisu progovorili.

Odgovorila sam Galimaru:

– U redu, gospodine, obavestiću g. Prusta.

G. Prust je bio budan; završio je bio sa inhalacijom i popio kafu. Bilo je dogovoreno da kod njega smem da uđem bez poziva ukoliko imam neku posebnu vest da mu saopštim. Dakle, ušla sam u njegovu sobu. Mirno je ležao na jastucima i polako se pripremao za novi dan.

Rekla sam:

– Gospodine, imam veliku novost za vas i sigurna sam da će vam pričiniti zadovoljstvo... Dobili ste Gonkurovu nagradu!

Pogledao me je i samo je rekao:

– Je li?

Rekao je to potpuno ravnodušno, ali sam znala da je u sebi bio presrećan. Ali uvek je bio takav, uvek se isto ponašao, vladao je svakom situacijom i nije narušavao sopstveni sklad.

– Da, gospodine. Došao je g. Galimar sa g. Žakom Rivijerom i sa g. Tronšom. Neverovatno je uzbuđen i želi odmah da vas vidi.

– E pa, kažite mu, draga Selesta, da je to nemoguće. Neću ga primiti. Ne želim. Možda kasnije... da, večeras, negde oko deset sati... možda.

– Ali, gospodine, reklo bi se da ima nešto hitno da vam saopšti.

– Ne, Selesta. Kažite g. Galimaru da sam mu beskrajno zahvalan što se zbog mene deranžirao, ali sad ne mogu da ga primim. Neka dođe večeras u deset... ili sutra.

Vratila sam se nazad i prenela Galimaru poruku, a on je stao da se vrpolji.

– Ali to nije moguće; kažem vam, moram da ga vidim. Od ključne je važnosti! Pa on i ne shvata! Večeras u devet moram na voz za Dovil, pa kod štampara u Abvil da počnemo sa štampanjem. Inače, teško nama, ponestaće nam knjiga! Preklinjem vas, moram da ga vidim, hitno je... Objasnite mu da radi protiv sebe.

Vratila sam se kod g. Prusta.

– Gospodine, on ne odustaje. Koliko sam razumela, već danas mora na voz da sredi nešto za štampanje i za papir koga nema. Reklo bi se da stvarno ima poteškoća. Mislim da bi ipak trebalo da ga primite.

Nije odgovarao, pa sam dodala:

– Hajte, gospodine, kad vas molim, malo se potrudite.

Uzdahnuo je i osmehnuo se:

– Dobro, recite mu neka uđe... ali samo na minut. I sam.

Dakle, uvela sam Gastona Galimara i jedino ga je tad g. Prust i primio. Žak Rivijer i Tronš nisu dugo morali da čekaju u predsoblju, sastanak je trajao kratko.

Kad sam njih trojicu otpratila, g. Prust je pozvonio. Otišla sam do njega. Izgledao je zadovoljno.

– Dobro. Draga moja Selesta, sad kad sam ispratio g. Galimara, moram vam nešto reći... Verovatno će nam sad mnogi na vrata dolaziti, jer će me kad-tad naći. Ne želim nikoga da primim. Naročito ne novinare i fotografe... s njima se nikad ne zna i uvek traže previše. Sve ih izbacite.

Dodao je tobož strogo:

– Ako vas nešto pitaju, nemojte im ni slučajno ništa reći.

Instrukciju sam do tančina ispoštovala. Nijedan novinar ni fotograf nisu kročili u stan u Ulici Amlen, u koji smo prešli iz stana na Bulevaru Osman.

Nema nikakve sumnje da je zbog nagrade bio srećan iako to nije pokazivao. Te iste večeri ili možda nešto kasnije, objasnio mi je značaj te nagrade, a po njegovim rečima videlo se koliko je zadovoljan.

– Znate, Selesta, postoji mnogo nagrada kojima se pisci nagrađuju i odlikuju. Ima ih toliko da im se ni broj ne zna. Ali malo je velikih nagrada vrednih truda. Postoji tako nagrada Femina, velika književna nagrade Francuske akademije. Ali se ne može porediti s Gonkurovom. To je danas jedina vredna nagrada zato što je dodeljuju ljudi koji znaju šta je roman i koliko neki roman vredi.

U stvari, bio je veoma ponosan zbog tog priznanja i zbog čestitki – na kraju su mu čestitala i tri člana žirija koja su do kraja bila za Dorželesa. Tako da je, na neki način, bilo kao da je jednoglasno dobio nagradu.

Najviše ga je dirnuo gest velike glumice Režan, kojoj nije prestao da se divi od svoje desete ili dvanaeste godine kad ju je prvi put video u pozorištu. Preko svog sina Žaka Porela, koji je poznavao i mnogo voleo g. Prusta, poručila mu je koliko se raduje zbog njegove nagrade i pitala ga šta bi mogla da mu pokloni. Odgovorio je da bi za njega najlepši poklon bila njena fotografija, i to, ukoliko je ima, ona iz slavnog časopisa na kojoj je prerušena u princa De Sagana kao zvezda pozorišta L’Epatan. Kad mu je jedne večeri Žak Porel doneo fotografiju s Režaninom posvetom, pokazao mi ju je obraćajući pažnju na svaki detalj, kao i obično.

– Pogledajte, Selesta... Od svih žena jedino je ona mogla da se osmeli da s takvom otmenošću i suptilnošću nosi muško odelo, cilindar i monokl. Pogledajte samo gardeniju na reveru... Šteta samo što sa ušiju nije skinula bisere...

Bio je sav ushićen i srećan kao kakvo dete.

Gonkurova nagrada inače nije promenila njegovu svako­dnevicu. Neki su tvrdili da je ondašnjih pet hiljada franaka, koliko je sledovalo dobitniku, potrošio na večere i prijeme u znak zahvalnosti. Ne sećam se da se išta u njegovoj rutini izmenilo. Da je stvarno priredio te večere, svakako bi prvo pozvao članove žirija koji su za njega glasali, u prvom redu Leona Dodea i Ronija Starijeg. Ali večera nije bilo – u to sam potpuno sigurna.

Ali zato se posle toga, čini mi se, video s nekoliko kritičara, pre svega s Polom Sudeom, koji je za književnost bio bog i batina, iz velikog dnevnog lista Tam. Sude je o njemu napisao ne baš pozitivan članak. Zbog toga je g. Prust želeo da ga upozna – kao i uvek, sve što se ticalo njegovog romana za njega je bilo na prvom mestu. Bio je izuzetno osetljiv na mišljenje kritičara, ne zbog sujete, već zato što su ga zanimala suprotna mišljenja, kao i, treba reći, zato što je želeo i nadao se da će druge ubediti i privoleti ih na svoju istinu.

Ne sećam se tačnih okolnosti, ali verovatno je preduzeo sve što je potrebno kako bi susret izgledao što spontanije. Znam samo da je s Polom Sudeom dvaput večerao, oba puta u „Ricu“, u iznajmljenom salonu. Prva večera nije baš bila najuspešnija. Obojica su manje ili više ostala pri svom – naravno, sve u granicama ljubaznosti, pošto je to ipak bio mondenski skup i bilo je još sveta. Sećam se šta mi je tad g. Prust rekao:

– G. Sude je pomalo tvrdoglav. Teško drugima ukazuje poverenje. Hteo bi da svi misle kao on. Ali mislim da je, bez obzira na predrasude, častan i dobronameran čovek, i to je već nešto.

A onda je, kao za sebe, dodao:

– Uspeću...

Sve se sredilo posle druge večere. Sećam se da sam tada u ime g. Prusta pozvala i groficu De Noaj sa sinom, kao i Valtera Berija, veoma uglađenog i obrazovanog Amerikanca, predsednika Američke trgovinske komore u Parizu, koji je bio veliki ljubitelj romana g. Prusta. Tad se g. Prust vratio kući kao pobednik:

– Sve je kako treba, Selesta. Bilo je divno.

Doista se posle u člancima Pola Sudea videlo da ga je ubedio u vrednost svog dela. G. Prust ga je do samog kraja mnogo cenio. Ne znam samo kome je palo na pamet da Polu Sudeu pripiše kako je tobož za Novu godinu g. Prustu poslao kutiju čokoladica, te kako mi je onda g. Prust naredio da kutiju bacim u vatru iz straha da su čokoladice otrovne rekavši mi: „Taj čovek je na sve spreman.“ Da podsetim, priča se odnosi na grofa Monteskjua, koji uostalom nikad nikakve čokoladice nije ni poslao. Još samo jedna u nizu priča koje su prenosili, iskrivili, preuveličali, a da stvari budu još gore, i preneli u takozvanim ozbiljnim i „sveobuhvatnim“ knjigama. Zar treba ja, u ovim godinama, da učim gospodu kako ne mogu podatke samo da prikupe, pa da ih posle poređaju a da ih prethodno ne provere? Bolje bi im bilo da se ugledaju na g. Prusta, koji ništa nije zapisao a da nije proverio. Jedino što se oni vode sitnim, a on velikim ciljevima.

Jedina zvanična priznanja primio je na samom kraju života. Nije ih bilo mnogo. Pored Gonkurove nagrade, dobio je još samo Orden viteza Legije časti. Morao je sam da podnese molbu, pošto su takvi propisi; čim ga je sam zatražio znači da mu je pričinjavalo zadovoljstvo da ga dobije. Ali ga je i većina prijatelja pritiskala da odlikovanje zatraži. Ne bi me začudilo da je to učinio misleći na svog oca i majku i na to koliko bi se oni obradovali. Profesor Adrijen Prust je imao impresivnu zbirku medalja, ne samo francuskih, već iz raznih zemalja. Sa putovanja na koja je išao kao zdravstveni nadzornik ili kad bi ga radi konsultacija pozvali u inostranstvo, vraćao bi se s odlikovanjem nekog magnata. Sve te medalje s velikim trakama g. Prust je čuvao u komodi kao oči u glavi.

Orden Legije časti dobio je decembra 1920, tačno godinu dana posle Gonkurove nagrade, u isto vreme kad i grofica De Noaj i nešto malo posle Kolete – dva meseca posle nje, čini mi se. Nije bilo svečane dodele. Njegov brat Rober mu je uručio odlikovanje; čim je saznao, rekao mu je: „Ja ću, bato, doći da ti čestitam i da ti predam priznanje.“ Došao je jedne večeri i, kao šta sam rekla, večerao je kraj uzglavlja g. Prusta; bili su sami i dugo su veselo čavrljali o detinjstvu.

Koliko sam ja mogla da vidim, krst je jedini pravi poklon koji je primio – užasavao se inače poklona; voleo je da poklanja, ali ne i da prima poklone. Pričalo se da mu je krst poklonio neki trgovac slikama. Nije tačno. Krst je dobio na poklon od slikara Žana Beroa; s njim se družio još kao mladić, a upoznao ga je u ateljeu-salonu gospođe Lemer. Osim toga, Žan Bero mu je bio svedok u čuvenom duelu protiv Žana Lorena. Odlično se sećam kad mu je Bero pisao i molio ga da prihvati krst kao prijateljski poklon koji je odabrao kod zlatara „Kartjea“, te ga je još molio da nekog pošalje po krst jer nije želeo da ga šalje poštom. Otišla je moja sestra Marija. Krst je bio mali, vrlo lep i presijavao se kao dijamant. G. Prust me je po buđenju upitao:

– Jel’ se vratila Marija?

– Jeste, gospodine.

– Jel’ donela krst?

– Jeste, gospodine.

– Kakav je?

– Veoma otmen, gospodine.

– Još malo pa ću vas pozvati da mi ga pokažete.

Odnela sam mu krstić kad me je ponovo pozvao. Uzeo je krstić i posmatrao ga smešeći se, sa izrazom detinjeg zadovoljstva koji mu se dosta često na licu mogao videti.

– Baš lepo s njegove strane! Nisam toliko ushićen zbog poklona, Selesta, već me je sam gest dirnuo i to što me se setio.

Ništa mi nije rekao o odlikovanju. Ali videla sam da ga je iznutra preplavljivala radost i verujem da je bio dvostruko srećan – i zbog prijateljskog gesta i zbog odlikovanja.

Da je još poživeo, pretpostavljam da bi ušao u Francusku akademiju i sigurna sam da ne grešim ako kažem da bi se time ponosio, jer bi onda ostvario predskazanje svog oca, koji je naokolo govorio: „Videćete, Marsel će jednoga dana ući u Francusku akademiju.“ Znam da je g. Prust to pomenuo u pismu piscu i akademiku Morisu Baresu. Videla sam to pismo. On mi ništa o tome nije rekao. Ali nema sumnje da bi mu se ta počast dopala. Sitni podvizi ga nisu zanimali, radije se čuvao za krupne, koji vrednosti stavljaju na svoje mesto u društvu, a u kojima bi, smatrao je, i sam bio na svom mestu.

S mirnim pouzdanjem bio je svestan koliko vredi – eto, to je najizvanrednija crta njegovog karaktera. Imao je visoko mišljenje o sopstvenoj superiornosti, iako je pazio da se to ne vidi. Kad je hteo, povlačio se iza učtivosti. Umeo je da se potčini, ali daleko od toga da je sebe smatrao potčinjenim!

Uvek ću se sećati večeri kad mi je pokazao svoju sliku iz detinjstva – sliku plavog dečaka s malim štapom – „malog princa“, kako sam ga ja prozvala. Pošto smo je zajedno gledali, pružio mi je nežno fotografiju i rekao:

– To je bila omiljena fotografija moje bake Vej; uzmite je, draga Selesta, poklanjam vam je.

Bila je kod mene dok je nisam poklonila muzeju u Ilijeu. Stoji u kožnom ramu sa zlatnim ukrasima. Sećam se da sam mu te večeri rekla:

– Jao, gospodine, pa vaša baka je videla da ćete biti slavni, pa je na ram, kao da je znala, stavila kraljevske ljiljane.

Slatko se tome ismejao, ali se u isto vreme osećalo da je ponosan.

Prema člancima kritičara kod njega nije bilo ni taštine ni preosetljivosti. Voleo je samo iskrene pohvale i posebno mu je bila važna kompetentnost njihovog autora. Kad mu je veliki nemački kritičar Kurcijus napisao da je za njega on najveći klasični pisac XX veka, pokazao mi je to pismo; još se sećam njegovih reči:

– Baš sam ponosan; još „klasičan“, pa to je izvanredno! Pogotovo što dolazi od takvog stručnjaka i od čoveka uzvišenog duha kakav je Kurcijus.

Isto tako, kad bih nekome odnela njegovo pismo ili poruku, uvek bi me pitali: „Kako je? Dokle je stigao s romanom?“ i gotovo uvek bi mi pričali o njegovim romanima. Pošto bih se vratila, podnosila bih mu izveštaj, a on me je pažljivo slušao i tražio da mu ponovim ono što ga zanima kako bi se uverio u verodostojnost mog izveštaja. Sećam se, na primer, kad sam bila kod bankara Gansa, kog sam već pominjala. Gans nije bio oženjen, živeo je s majkom i tetkom. Dok sam ga čekala u salonu kako bih mu predala pismo, njegova majka mi je rekla:

– Pa kako je gospodin Prust? Kako je sa zdravljem? Piše li? Znate, živimo samo s njim i od njega. Kad će nastavak romana? Nestrpljivo ga čekamo. Tako je bogato, tako zbijeno! Sve je tu; stalno nešto otkrivamo...

Kad sam se vratila, prenela sam razgovor g. Prustu. Saslušao me je osmehujući se zadovoljno:

– Zbijeno... Jel’ rekla „zbijeno“? Sviđa mi se. Da, Selesta, ta mi se reč baš sviđa.

Obično bi u takvim situacijama izigravao lažnu skromnost, kao da mi je samo delimično poverovao, a u stvari bio bi van sebe od ponosa.

Ali uvek je ostajao lucidan. Pričao mi je kako su mu na soareima prilazili, hteli s njim da razgovaraju, čestitali mu. Ponavljao bi mi njihove reči i smejao se.

– Ja im, Selesta, lepo zahvalim, pa oni misle da su me nasamarili. Kad bi samo znali istinu!... Znam da knjigu nisu ni otvorili. Brzo sam ih pročitao!

Kad je pojedinima slao svoje romane s posvetom, nije se zavaravao. Za groficu Grefil i gospođu De Ševinje, na primer, govorio mi je:

– One to ne čitaju. U svakom slučaju, i kad bi čitale, ne bi razumele.

Mnogi su uobražavali da se ljutio kad mu se nije pridavao značaj koji zavređuje. To uopšte nije tačno. Nije se bavio tričarijama. Kad bi ga neko povredio, na tu osobu se ne bi obazirao, i to je to. Ali nije zaboravljao; sve je pamtio, samo što se nije svetio zbog tuđe podlosti. Jedino bi o njima iznosio svoje mišljenje. Čak mislim da mu je predstavljalo satisfakciju da ih analizira i najčešće je nastojao da u njihovim motivima pronađe opravdanje za njihovo ponašanje.

Kad je dobio Gonkurovu nagradu, Dorželesov izdavač, Alben Mišel, ako se dobro sećam, bio je brži od Galimara i u knjižari je preko Drvenih krstova stavio traku na kojoj je krupnim slovima pisalo „GONKUR“, a sitnim slovima „tri glasa“. Više prijatelja g. Prusta, kao i Nuvel revi fransez hteli su da tuže izdavača zato što je na taj način hteo da prevari čitaoce. G. Prust je lično pisao Gastonu Galimaru kako takav proces, prema njegovom mišljenju, ne bi bio dostojanstven, te je, ukoliko me sećanje ne vara, na tome i ostalo.

Za sve vreme koje sam kraj njega provela, samo se jednom nekome osvetio (ali i to je bilo bezazleno). Bilo je to tokom poslednjih meseci njegovog života. Bio je umoran i imao je grip, koji se posle i pogoršao, ali mu je bilo stalo da ode na veliki prijem kod grofice De Men. Sećam se, bio je baš bolestan i plašio se vrtoglavice, a pošto sam ga upozorila koliko je to s njegove strane nesmotreno, rekao mi je:

– Ići ću s Polom Moranom. Istina, tamo je ono veliko, okruglo, neograđeno stepenište; ne daj bože da mi se zavrti u glavi, ne bih voleo da se okliznem i da padnem... poginuo bih. Ovako, s Polom Moranom nema brige, ako zatreba, moći ću da ga uhvatim za ruku, tako da će sve biti u redu.

Kad se kasno u noć vratio, iako je bio iscrpljen, izgledao je raspoloženo i zadovoljno. Ispričao mi je:

– E, draga moja Selesta, ko čeka dočeka. Večeras sam se lepo razonodio. Na prijemu je bilo mnogo sveta... čak malo previše, i bilo je dosta šaroliko. I zamislite: bio je tu i onaj romanopisac Marsel Prevo, sećate se, pričao sam vam o njemu. Obletao je oko mene. Bio sam u društvu ljudi koji su mi pričali o mojim romanima i čestitali mi. Prišao je i rekao mi: „Dobro veče, gospodine Pruste.“ Okrenuo sam glavu i pravio se da ga nisam ni čuo ni video. Nešto kasnije mi je ponovo prišao: „Dragi kolega...“ Iako sam se opet pravio da ga ne vidim i ne čujem, i dalje nije shvatao. Trećeg puta je stao iza mene i rekao: „Dragi gospodine Pruste, zamislite, pre neki dan su nas pomešali.“ Onda sam se okrenuo i rekao dovoljno glasno da budem siguran da će svi oko mene čuti: „Samo po inicijalima!“ Uveravam vas, Selesta, da posle ovoga više neće poželeti da mi priđe, a upravo sam to i hteo.

Dodao je kroz smeh:

– Pa ne pišem ja romane koji se čitaju između stanica.

– Šta vam je uradio taj g. Prevo? – upitala sam ga.

Odmahnuo je rukom:

– Ah, bilo je to davno...

Onda, koliko sam iz njegove priče shvatila, Marsel Prevo je o njemu napisao neki ružan članak. Međutim, najviše me je iznenadilo, iako to može delovati paradoksalno, što je o svemu tome pričao srdačno. Pričao mi je i smejao se, ali bez ikakve srdžbe i zlonamernosti. Lepo se zabavio, i ništa više.

Kad je uspeh došao, nikad ga nisam čula da se hvali. O svom delu je skromno govorio. Ali činjenica je da se gotovo uvek u njegovim rečima u nekom trenutku ispoljavala njegova sigurnost.

Jedne večeri mi je po povratku rekao:

– Dođite, Selesta, moram nešto da vam ispričam.

Sećam se, stao je da mi priča još u predsoblju dok je skidao kaput.

– Znate šta su mi večeras rekli?... „Pazite, Marsele. Zabraniće vas zbog vašeg gospodina De Šarlisa.“ Šta vi mislite o tome, Selesta? Mislio sam da sam na sigurnom pošto mi je Žid zamerao da nisam blag prema „uranizmu“.

Pošto sam mu okačila kaput i šešir, okrenula sam se i spontano mu rekla:

– Pa šta i da vas zabrane, gospodine? Ne bi vam mogli napraviti bolju reklamu! Ali sigurna sam da neće.

Prasnuo je u smeh.

– Stvarno, Selesta, lepo ste to rekli! Bila bi to dobra reklama. Ali i ja mislim da me neće zabraniti.

A onda je prestao da se smeje i dodao, s takvom snagom i tako jasno da to nikad neću zaboraviti:

– A, znate li zašto, Selesta?... Zato što, kad neko nešto ume da kaže, onda može sve da kaže. A Marsel Prust ume da kaže.

Plamen u očima pokazivao je da su mu reči potekle iz srca i iz najdubljeg ubeđenja.

Dugo je za većinu ljudi s kojima se družio bio „mali Prust“ ili „mali Marsel“, uvek vrlo učtiv, vrlo šarmantan, skoro previše predan i preosetljiv. A odjednom, kao da se svojim delom iznad njih izdigao. Ali on je sebe na tom mestu oduvek i video: drugi su se iznenadili, ne i on. Sećam se kako se samo smejao i radovao kad je prvi put od grofa De Monteskjua dobio pismo u kom mu se obraćao sa „mali moj Marsele“. Nije da ga je oduševljavalo niti da mu je laskalo što je s Monteskjuom dospeo do tog stepena bliskosti. Ne, već se ticalo svega što mi je o grofu govorio. Smejao se u sebi. Za njega je to pismo bilo dokaz da je Monteskjua osvojio, da je postao Monteskjuov gospodar, da će Monteskju jednog dana shvatiti da je „mali Marsel“ superioran u odnosu na njega – a taj dan je, nažalost, za grofa i njegovu sujetu, došao.

Ponekad bi tu i tamo njegova uverenost da će biti slavan isplivala na površinu. Njegova prva knjiga, Zadovoljstva i dani, objavljena 1896. s predgovorom Anatola Fransa uopšte se nije prodavala, pa mu je, sećam se, izdavač napisao kako namerava da se preostalih primeraka otarasi. G. Prust mi je pročitao pismo i rekao:

– E, Selesta, šteta što nemam te knjige gde da stavim, jer, verujte mi, one će se jednog dana prodavati.

Nekad bi me svojim rečima duboko dirnuo, jer su iz njega izlazile s neverovatno snažnim i zaraznim ubeđenjem.

Jedne večeri mi je u malom salonu pričao o nekom članku o Stendalu koji su mu preporučili da pročita, nikad to neću zaboraviti. Sedeo je u fotelji i u rukama držao časopis. Gledajući me svojim lepim, ozbiljnim i blistavim pogledom, najednom mi je rekao:

– Saslušajte me pažljivo, Selesta. Uskoro ću umreti...

Često mi je to ponavljao, te sam ja, kao i uvek, negodovala:

– Nećete, gospodine! Zašto mi to govorite? Zašto mi stalno pričate o svojoj smrti? Ne volim to da slušam. Uostalom, ja ću pre vas umreti.

Iskreno sam to mislila. Čudno, ali istinito. Svih tih godina bila sam ubeđena da ću umreti pre njega, iako nisam mogla da kažem ni od čega ni zašto.

– Ne, Selesta, vi ćete dugo živeti. Kad budem umro, pazite šta vam kažem: čitaće me, aha, svi će me čitati. Moje će delo rasti u očima čitalaca, a vi ćete biti svedok. Videćete, Selesta, dobro zapamtite: ako je, kao što u članku piše, Stendalu trebalo sto godina da postane poznat, Marselu Prustu neće trebati ni pedeset.

Oceni 5