Nikad nisam vozio auto, kažnjen zbog brze vožnje

Da razložimo matematički. Postoje ljudi koji imaju vozačku dozvolu i automobil. Takođe, postoje ljudi koji imaju dozvolu, ali nemaju kola. A, opet, negde sam čitao o čoveku koji je kupio auto, ali ne zna da vozi. Kad su ga pitali šta će mu auto usred dvorišta, mudro je odgovorio “Neka se nađe, nikad se ne zna”.

Ja sam četvrta kategorija života: nemam vozačku dozvolu, nemam automobil, nemam ni električni trotinet, ni bicikl, niti dvorište. Meren tehnološkim kriterijumima brzine i oktanske efikasnosti, negde sam između puža u penziji i umorne kornjače.

Očigledno nesposoban da odlučujem o vlastitom prevozu, uvek zavisim od drugih; svejedno da li je to gradski prevoz, taksi ili neka retka prijateljska duša koja bi mi pomogla da se prebacim od tačke A do točke B, uvek se osećam kao stranac. Ne mogu da kažem “ovo su moja kola” kad nisu; ne smem jako da lupim vratima; ne mogu da izvoljevam da me baš odvedu tačno tamo gde treba – ili je haos od gužve ili gužva od haosa, ili nema parkinga ili ga tamo nikad nije bilo. Uglavnom ćutim. Jebiga, čovek bez dozvole i automobile nema prava da se meša u tuđe benzinske živote!

Nikad nisam frojdovski kopao po ostacima detinje svesti da otkrijem svoju ravnodušnost prema četvorotočkašima na benzinski pogon (eng. Cars). U vreme kad sam rođen, početkom pedesetih, gotovo da nije bilo privatnih kola, ali zato jeste službenih; i mnogo kamiona i premnogo vojnih džipova koji su imali veliku garažu u kraljevačkoj kasarni.

Abeceda počinje rečima – The Beatles

Još od detinjstva jedino što me je interesovalo bila su slova i reči; naučio sam azbuku sa pet godina, sa šest godina pošao u Osnovnu školu “IV Kraljevački bataljon”, čiitao novine (“Politiku”), otkrio stripove, potom se zaljubio u kriminalističke romane (ta me groznica i danas trese), da bih svoja “interesovanja” okončao 1962. godine, kad sam čuo pesmu “Love Me Do” nepoznate grupe The Beatles.

Muzika i knjige nisu imali nikakvu konkurenciju u mojoj suženoj svesti; nisam voleo da se bavim sportom, najviše sam mrzeo trčanje i preskakanje kozlića; bilo mi je dosadno da igram fudbal koji ne znam; radije sam, kao dete, pričala mi je majka, sedeo i čitao i čitao…

I kad sam šezdesetih završavao Osnovnu školu “IVKb”, ishod je bio isti, samo metodi drukčiji. Počeo sam da skupljam ploče, da kupujem i knjige, pored svih mogućih krimića u SFRJ. Automobile nisam primećivao, mada je moj otac, Velimir, već uveliko vozio prvo “fiću” sa crvenim tablicama (službeno vozilo), a potom imao “Zastavu 1100”, jer je bio trgovački putnik koji je obilazio Srbiju i velikim kućama (grosistima) nudio robu svoje firme “Stoteks” iz Kraljeva, a potom prešao u nezaboravnu “Sanu” iz Bosanskog Novog sve do svoje penzije. Sećam se da smo dugo vremena imali onu poljsku “Zastavu” 125, ali ni ranije, ni tada, nikad nisam seo za volan, makar da foliram da vozim.

Za razliku od drugih roditelja koji bi bili ponosni da im mali sinčić sedne u veliko sedište i obuhvati deo džinovskog volana, moj otac je shvatio ono što i ja: nije auto za mene!

Šta će ti automobil kad imaš trolejbus 28

Kad sam iz Kraljeva ujesen 1966. došao u Beograd i upisao Šestu beogradsku gimnaziju, automobil je bio poslednja stvar na koju sam mislio; živeo sam u gradu u kojem nisu velike gužve i gde su tramvaji i autobusi izgledali supersonično brzi. Automobil mi nije trebao; nisam išao na izlete, nisam imao rodbinu u selu, nešto me nije privlačilo da idem u neku divljinu kad kuće imam novi album The Rolling Stonesa!

Ali, fuck! Gotovo saobraćajno nježni Beograd iz šezdesetih pretvorio se u vrelu traffic-kupku sedamdesetih; budući da sam se iz kuće koja je “planski” srušena (za parking) premestio samo kilometer dalje, u zvezdarsku šumu, u soliter na 12. spratu, tramvaj je prestao da bude opcija. Postao sam vernik linije 28 koja vodi direktno u centar grada.

Dakle, opet; šta će mi kola?

Ali, onog trenutka kad sam se zaposlio u “Dugi”, u zgradi BIGZ-a, blizu Sajma, presekla mi se žila kuckavica sa linijom 28; brzo sam otkrio taksi stanicu pored ulaza u BIGZ i – do danas ostao u Član Taksističkog Kulta (ČTK). Gde treba i šta treba: taksi. Sebi sam to mogao da dopustim; puno sam radio, zarađivao, pisao za raznorazne listove, imao noćne muzičke smene na Studiju B, a ujutru uz vruć burek i hladan jogurt molim boga da taksista požuri da se jedno ne ohladi, a drugo ne ugreje.

Kako policiji da dokažem da ne znam da vozim?

Osamdesetih godina se ispostavilo da češće putujem avionom i autobusom nego automobilom. Počeo sam, zbog muzike, da stalno idem u London; gotovo svakog meseca bio sam u Zagrebu i Sarajevu, jer je JAT u to vreme bio prilično dobra kompanija s jevtinim kartama. Dakle, opet; šta će mi auto?  

Ako baš treba, imamo i auto! Preciznije, vlasnik žutog “Golfa” je moj tast Boža, profesionalni vozač u penziji. Pred njim nisam smeo da kažem ništa o automobilima, jer je on znao sve, a ja kao ispušena guma – ništa.

U vreme nepravednih i nezasluženih sankcija protiv uvek miroljubivog nebeskog (srpskog) naroda, Boža je vredno vozio mene i moju (pokojnu) suprugu Višnju po Beogradu u potrazi za nekom od samousluga koje su ječale prazninom inflacije. Bio je Boža na usluzi kad god mi je trebalo nešto hitno i važno, recimo 7. oktobra 2000, u vreme rušenja Miloševićevog režima.

Vozi me tast da odem u Novi Beograd, da se nađem s nekim radoznalim švedskim novinarima koji prate situaciju u Beogradu. Krenemo mi da spuštamo sa Zvezdare, ni brzo ni polako, već po propisima, idemo srednjom trakom, kad s leve strane, u kolima, neke žene mašu na drugu, desnu stranu ulice. U mahanju izgubiše kontrolu, udariše nas s leva, mi odosmo udesno te lupismo u neki novosadski kombi.  Ništa strašno, nema povređenih, kola se sjebala, ali – sve je redu.

Qurac u redu! Izađem ja sa suvozačevog sedišta, a one dve što su mahale počnu da viču, pokazujuči na mene: “On je vozio! On je vozio!”. Stigne onaj njihov prijatelj kojem su mahale i vikne: “Jeste, on je vozio, video sam”. Nesrećnog Božu niko ništa ne pita; svi tvrde da je on putnik.

Ove dve histerične žene počnu da zovu rođake i prijatelje, vidim desetak ljutih Roma kako nešto objašnjavaju policajcu sve pokazujući na mene, eto i saobraćajne patrole, sa svih strana stižu novi Romi. Cirkus. Gde li su Šveđani?

Presuda: ugrozio saobraćaj, vozio brzo, uhvaćen bez dozvole

Pristupi mi službeno lice i traži vozačku dozvolu. Nemam. Niste je poneli, opet će on. Nije, čoveče, nemam dozvolu. A nisam ni vozio, već moj tast, reci, Božo. Tu počnemo da se raspravljamo usred razuzdane gomile, ali je jedan od policajaca uradio nešto krajnje inteligentno; naredio je da Boža i ja krenemo u policijsku stanicu i da tamo raščistimo tko je putnik, a ko vozač.

Raščišćeno je do jaja; optužen sam za vožnju bez dozvole, za brzu vožnju i ugrožavanje saobraćaja. Božu su proglasili “svedokom” i tražili od njega da opiše kako sam ja udario u kombi. On je krenuo da priča kako je vozio… ali ga policajci prekinuše (“Ne lupetaj”) i okrenuše se meni, uveravajući me da je bolje sad, ovog časa, sve da priznam nego da idem na Sud.

Taman kad sam hteo da pomenem advokata, dođe neki veliki saobraćajni šef; skočiše uniformisana lica, jedan priča šefu da sam udario u kombi i hteo da pobegnem i da nemam dozvolu… Šef zuri prodorno u mene, da nisu počeli s hipnozom, krenem da tripujem.

- Je li – pita me šef – jesi li ti bio s Đinđićem na televiziji prošle nedelje?

- Jesam, u Novom Sadu.

Okrene se podređenima i stakato-tonom krenu s naredbama; podnestite prijavu protiv ovog (pokazuje na mene) i pustite svedoka (pokazuje na Božu). “Je l’ jasno?”.

“Jasno, šefe”.

I onda krene da me proganja Osiguravajuće društvo da platim štetu za onaj kombi na koji smo naterani da ga udarimo. Svega 2.000 maraka. Potom krenu suđenja 2001. i 2002. godine; ja nemam nijednog (Božu ne smatram svedokom), a ona dva ženska histerika imaju pun hodnik Roma-svedoka, svi se kunu u oca i majku da sam vozio opasno, ugrozio tuđe živote, mogao da ostavim decu bez roditelja, samo suze što ne krenuše zbog staraca i nejači.

Jedna od tužilja kaže sudiji da me često viđa kako kolima kružim oko mog solitera i da sam joj uvek bio sumnjiv; vozi tako u krug – kaže ona – i ko zna šta smera.

Sudija me zabrinuto gleda. Manijak sa Zvezdare u praznim kolima vreba nove žrtve.

Kao da sam naslućivao šta će biti, obezbedio sam se; zvao sam svog (tadašnjeg) prijatelja, čuvenog advokata Ivana Jankovića da mi pomogne u ovom bizarnom slučaju. Naravno da nije došao na drugo, ključno suđenje, već je poslao pripravnicu koja me je pet minuta uoči početka pitala koga sam to povredio kolima.

Osuđen sam da platim hiljadu maraka, plus troškove dva suđenja (500 maraka), kao i da platim Osiguravajućem zavodu u Novom Sadu 2000 maraka, plus kamate (300 DEM).

Odem do advokata Jankovića u njegovu luksuznu kancelariju na nekoliko nivoa u Vlajkovićevoj ulici, da mu svašta kažem. Derem se iz sveg glasa, ljut, a Janković, sa tompusom, pokazuje kroz prozor: “Nemoj, Lukoviću, vidi kako je divan dan, vidi ovo nebo, život je lep”. Okrenem se i odem; više se nikad advokat i ja nismo čuli i videli.

Automobil ti treba tek kad dotakneš dno

Nekako se desilo da su u razmaku od godinu dana umrli i Boža i moj otac Velimir –  pa su nam familije ostale bez vozača; više niko blizak neće moći da me vozi. Ikad. Fatalistički sam razmišljao da meni, u stvari, Kosmos ne dozvoljava  da imam automobil, jer – očigledno – nismo auto i ja jedno za drugo.

Potom je počeo novi pad niz nizbrdicu; Višnja se razbolela od leukemije, bilo stalno u bolnici, gde sam išao svaki dan (btw, tad su se obavezno nosile maske na Hematološkon odeljenju!). Taksi je postao isključivo prevozno sredstvo, ali više ne tako jevtino kao nekad.

Posle Višnjine smrti nastavio sam po starom: taxi! Noge su počele da me bole zbog slabe cirkulacije, sve sam teže hodao i sve se više oslanjao na Beotaxi. Ipak, tešio sam sebe; ideš nekako, jebiga, nisi teško bolestan, ćuti i trpi. Stani svakih 50 metara, drži se za zid, pa kreni dalje.

Ali, fuck, again! Kad su mi lekari konstatovali karcinom pluća krajem prošle godine, znao sam da ću visiti po bolnicama u samom centru grada, tamo gde Tiršova i Pasterova izgledaju gore od Manhattana u podne. Tako i bi.

U septembru sam oborio rekord; zbog novog karcinoma, čak 22 dana išao sam od Zvezdare do Ujedinjenih Kliničkih Centara Srbije u samom grotlu, ponekad dva puta dnevno. Sve taksijem. Sve kešom. Ukupno: 400 evra za mesečni prevoz. A ni penzija nije malecka: 260 eura, opa!

Izbora nemam. Nestali su prijatelji koji imaju kola; u javni prevoz ne zalazim zbog pandemije; peške ne mogu. Ostaju samo drugovi taksisti koji već znaju moje destinacije; Onklologija, Neurohirurgija, Dom zdravlja, pijaca Đeram.

A da oko prevoza pomognu tvoje kolege s posla, možda neki čitalac glasno pita. Da pita, ovo bih mu izrecitovao:

*Ima nas u XXZ redakciji ukupno petoro (Sandra, Milan, Toma, Bojan i ja).

*Niko od nas nema vozačku dozvolu

*Niko od nas nema automobil.

*Niko od nas nije rođen u Beogradu.

*Niko od nas nije oženjen ili udat.

Da sam, daleko bilo, religiozan, odmah bih utvrdio da su demoni bacili kletvu na našu benzinsku XXZ letvu.

Srećom, taksi još uvek radi. Fale samo proklete pare od kojih izgleda sve zavisi u životu. Čak i sam život.