Izgubljeni gradovi plemena Maja
Maje

Photo: Wikipedia

Nikad nisu ratovali, za točak nisu znali

Između nadgrobnih kamenova noću lete sove,
po terasama maukanje divljih mačaka,
jaguarova rika na kulama
a na glavnom trgu usamljeni kojot laje
na mesec koji se ogleda u lagunama
koje behu ribnjaci u dalekim starim zapisima.

Sada su istinske one iste zveri
što behu simboli na freskama
a prinčevi prodaju bakrače po pijacama.
Ali kako da opet ispisujemo hijeroglife,
slikamo jaguara, opet svrgavamo tirane?
Kako da obnovimo naša tropska utvrđenja,
naše seoske prestonice okružene kukuruzištima?

Čestar je prepun spomenika. 
Ima oltara po kukuruzištima. 
Lukova s reljefima među korenjem mlečike. 
U prašumi, u koju kao da nikad nije čovek kročio, 
tamo gde samo dopiru tapir i veverica 
i kecal, još uvek u nošnji Maja: 
nalazi se metropola.

Kada su se sveštenici penjali na Jaguarov hram 
s ogrtačima od jaguara i lepezama od kecalova repa 
u sandalama od jelenske kože i s ritualnim maskama, 
peli su se i povici igrača pelote, 
lupa bubnjeva, miris tamjana koji se palio 
u svetim sobama od zapotil drveta,
dim borovih zublji... A ispod Tikala 
druga metropola 1.000 godina starija. 
Tamo sada galame majmuni na granama zapotila.

Nema imena vojnika na spomen-pločama.
U njihovim hramovima i piramidama
u njihovim kalendarima, hronikama i zakonicima
nema imena ni poglavice, ni vođe, ni cara,
ni sveštenika, ni upravljača, ni šefa,
niti su u kamen urezivali političke
događaje, ni uprave, ni dinastije,
niti vladajuće familije, ni političke partije.
Vekovima nije urezano ime nekog čoveka,
arheolozi još ne znaju kako se kod njih vladalo!
Reč „gospodin" bejaše strana njihovom jeziku. 
Kao i reč „zidina". Svoje gradove nisu zidom
opasivali. Gradovi su im bili od hramova, a življahu
u polju, među kukuruzima, palmama i papajama. 
Svod hrama je bio kopija njihove kolibe. 
Putevi služahu samo za procesije. 
Religija im je bila jedina međusobna veza 
ali slobodno prihvaćena religija 
koja im ne predstavljaše teret ili jaram. 
Sveštenici im nisu imali nikakvu svetovnu vlast 
a piramide su građene dobrovoljnim radom. 
Vrhunac njihove civilizacije ne pretvori se u imperiju. 
I nisu imali kolonija. Za strelu nisu znali. 
Isusa su znali u liku boga kukuruza 
i prinosili su mu skromne žrtve 
zrna kukuruza, ptice, perje.

Nikad nisu ratovali, za točak nisu znali,
ali izračunali su sinodičnu putanju Venere 
iznad horizonta, na jednoj debeloj seibi, 
kad su parovi ptica leteli u svoja gnezda. 
Nisu imali metalurgiju. Alat im je bio od kamena, 
i tehnološki su ostali u kamenom dobu. 
Ali tačno su proračunavali datume 
od pre 400 miliona godina.
Nisu imali primenjene nauke. Nisu bili praktični. 
Napredak su ostvarivali u veri, umetnosti, matematici, 
astronomiji. Nisu mogli da važu. 
Obožavali su vreme, te tajanstvene tokove 
i sam prolazak vremena. 
Vreme je bilo svetinja. Dani su bogovi bili. 
Prošlost i budućnost su smešani u njihovim pesmama. 
Istim su znacima izražavali i prošlost i budućnost, 
jer su verovali da se vreme ponavlja 
kao što su videli da se putanje zvezda ponavljaju, 
ali vreme, koje su obožavali, stade iznenada. 
Neki nadgrobni kamenovi ostaše neobrađeni. 
Blokovi u kamenolomima dopola isečeni. 
- I još uvek su tamo. -

Sada još samo gumari krstare sami Petenom. 
Vampiri se gnezde po frizovima od veštačkog mermera. 
Divlja prasad grokće u smiraj dana. 
Jaguar zavija po kulama - kulama među korenjem - 
jedan kojot u daljini, na nekom trgu, laje na mesec,
dok avion „PAN-AM"-a leti iznad piramida.
Nego, hoće li se jednom vratiti negdašnji hijeroglifi?

*Preveo sa španskog Radoje Tatić

Oceni 5