Majstor i Margarita
Majstor i Margarita

Photo: www.behance.net

Nikada ne razgovarajte sa nepoznatima

Jednoga proleća u smiraj neviđeno vrelog dana, u Moskvi su se, kraj Patrijaršijskog ribnjaka, pojavila dva građanina. Jedan je bio u sivom letnjem odelu, omanji, tamnokos, uhranjen, ćelav, svoj pristojan šešir držao je u ruci kao lepinju, a pažljivo izbrijano lice ukrašavale su mu neprirodno velike naočari s rožnatim okvirom. Drugi — plećat, riđ, kuždrav mladić sa kockastim kačketom zabačenim na potiljak — bio je u kariranoj košulji, izgužvanim belim pantalonama i crnim patikama.

Prvi je bio glavom Mihail Aleksandrovič Berlioz, predsednik uprave jednog od najvećih moskovskih književnih udruženja, koje se skraćeno zvalo MASSOLIT, a i urednik književnog mesečnika, dok je njegov mlađi pratilac bio pesnik Ivan Nikolajevič Ponirjov, koji se potpisivao pseudonimom Bezdomni.

Zašavši u senku lipa koje su tek počele da zelene, pisci su najpre pojurili ka šarenom kiosku sa natpisom: »Pivo i mineralne vode«.

Da, treba istaći prvu čudnovatost te strašne majske večeri. Ne samo kraj kioska već ni u čitavoj aleji, koja se pružala uporedo sa Malom Bronom ulicom, nije bilo apsolutno nikoga. U to doba, kada se činilo da se ne može ni disati, kada se sunce, usijavši Moskvu, naherilo u suvoj izmaglici nekamo iza Sadovog prstena — niko nije došao pod lipe, niko nije sedeo na klupama, aleja je bila pusta.

— Dajte nam kisele vode — zatražio je Berlioz.

— Kisele vode nema — odgovorila je žena u kiosku i zbog nečega se uvredila.

— Imate li piva? — promuklo je upitao Bezdomni.

— Pivo će stići uveče — rekla je žena.

— Pa šta, onda, imate? — upitao je Berlioz.

— Imamo sok od kajsija, samo nije rashlađen — rekla je žena.

— Pa dobro, dajte, dajte, dajte!...

Sok od kajsija se zaklobučao bogatom žutom penom, a u vazduhu je zamirisalo na berbernicu. Utolivši žeđ, pisci su odmah počeli da štucaju, platili su i seli na klupu, licem prema ribnjaku, a leđima prema Bronoj ulici.

Tada se dogodila druga čudnovatost, koja se ticala samo Berlioza. On je iznenada prestao da štuca, srce mu je udarilo i za trenutak nekuda nestalo, a onda se vratilo, ali sa zabijenom tupom iglom. Osim toga, Berlioza je obuzeo neosnovan, ali tako jak strah da je zaželeo da odmah pobegne glavom bez obzira što dalje od Patrijaršijskog ribnjaka.

Berlioz se žalosno osvrnuo oko sebe, ne shvatajući šta ga je to toliko prestrašilo. Pobledeo je, obrisao čelo maramicom i pomislio: »Šta li mi je? To mi se nikada raiije nije dešavalo... Srce mi nije dobro.. . Premoren sam. Možda bi trebalo sve da pošaljem do đavola i da odem u Kislovodsk...«

U tom se trenutku sparan vazduh pred njim zgusnuo, i pretvorio se taj vazduh u prozirnog građanina krajnje čudnovatog izgleda. Na maloj glavi džokejski kačet, kariran. tesan, vazdušast sako... Građanin, gotovo hvat visok, ali uskih ramena, nepojmljivo mršav, a lica, skrećem vam pažnju, podrugljiva.

Život nije bio navikao Berlioza na neobične pojave. Pobledevši još više, on iskolači oči i zbunjeno pomisli: »To ne može biti!...«

Ali, avaj, to je ipak bilo, i izduženi građanin, koji se provideo, klatio se pred njim levo-desno, ne dotičući nogama zemlju.

Tada je Berlioza obuzeo takav užas da je zatvorio oči. A kada ih je ponovo otvorio — video je da se sve završilo, opsena je nestala, karirani je iščezao, a istovremeno je i tupa igla ispala iz srca.

— Uh, do đavola! — uzviknuo je urednik. — Znaš li, Ivane, da me umalo nije kap udarila od vrućine! Čak sam malo i halucinirao — pokušao je da se osmehne, ali mu se u očima još video nemir i ruke su mu drhtale. Ali se polako ipak smirio, počeo je da se hladi maramicom i, rekavši koliko je mogao čilo: »Pa, dakle...« nastavio razgovor prekinut ispijanjem soka od kajsija.

Govorilo se, kako se to kasnije saznalo, o Isusu Hristu. Stvar je bila u tome što je urednik poručio od pesnika za sledeći broj časopisa veliku antireligioznu poemu. Tu poemu je Ivan Nikolajevič napisao, i to za veoma kratko vreme, ali, na žalost, urednika nije njome nimalo zadovoljio. Bezdomni je prikazao glavno lice svoje poeme, to jest Isusa, u najcrnjim bojama, pa ipak je celu poemu, po mišljenju urednika, trebalo napisati iznova. I sada je urednik držao pesniku nešto nalik na predavanje o Isusu, da bi podvukao glavnu grešku pesnikovu.

Teško je reći šta je baš dovelo u nepriliku Ivana Nikolajeviča — da li plastična snaga njegovog talenta ili potnuno nepoznavanje problema o kome je hteo da piše — tek, Isus mu je ispao baš kao da je živa, mada ne i privlačna ličnost.

A Berlioz je hteo da dokaže pesniku da nije najvažnije kakav je bio Isus, rđav ili dobar, već da Isus kao ličnost nikada uopšte nije ni postojao na svetu, da su sve priče o njemu — prosto izmišljotine, najobičniji mit.

Treba primetiti da je urednik bio čovek načitan i da se vešto pozivao, u svojoj reči, na stare istoričare, na primer na slavnog Filona iz Aleksandrije i sjajno obrazovanog Josifa Flavija, koji nikada, ni jednom jedinom rečju, nisu spomenuli postojanje Isusovo. Pokazujući tako solidnu erudiciju, Mihail Aleksandrovič je rekao između ostalog pesniku i to da pasus u petnaestoj knjizi, u glavi četrdeset četvrtoj, čuvenih Tacitovih »Anala«, gde se govori o Isusovom pogubljenju, nije ništa drugo do pozniji krivotvoreni dodatak.

Pesnik kome je sve što je urednik govorio bilo potpuno novo, pažljivo je slušao Mihaila Aleksandroviča, netremice ga posmatrajući svojim živim zelenim očima, i samo bi s vremena na vreme štucnuo, šapatom proklinjući sok od kajsija.

— Nema ni jedne istočnjačke religije — govorio je Berlioz — u kojoj, kao po pravilu, bezgrešna devica ne donosi na svet boga. I hrišćani su, ne izmislivši ništa novo, isto tako stvorili svog Isusa, koji u stvari nije ni postojao. I treba istaći...

Visoki tenor Berliozov razlegao se u pustoj aleji i, dok je Mihail Aleksandrovič zalazio u neprohodna područja, u koja može da zađe samo vrlo obrazovan čovek bez bojazni da slomi vrat — pesnik je sve više saznavao zanimljivih i korisnih stvari i o egapatskom Ozirisu, milostivom bogu i sinu Neba i Zemlje, i o feničanskom bogu Tamuzu i o Marduku, pa čak i o manje poznatom strašnom bogu Viclipucliju, koga su u davna vremena poštovali Acteki u Meksiku.

I upravo u trenutku kada je Mihail Aleksandrovič pričao pesniku o tome kako su Acteki pravili od testa figuru Viclipuclija — u aleji se pojavio prvi čovek.

Posle, kada je, otvoreno govoreći, već bilo kasno, razne ustanove su podnele svoje izveštaje sa opisom ovog čoveka. Upoređivanje ovih izveštaja mora da zaprepasti. Tako se, na primer, u prvom izveštaju govori da je ovaj  čovek bio oniži, da je imao zlatne zube i da je hramao na desnu nogu. U drugom izveštaju stoji da je čovek bio ogroman, da je imao platinske krunice i da je hramao na levu nogu. Treći izveštaj lakonski saopštava da čovek nije imao nikakve osobene znake.

Moramo priznati da ni jedan od ovih izveštaja ne valja.

Pre svega: ni na jednu nogu opisani nije hramao, i nije bio ni oniži ni ogroman, već je jednostavno bio — visok. Što se tiče zuba, sa leve strane je imao platinske, a sa desne — zlatne krunice. Bio je u skupom sivom odelu, i stranim cipelama boje odela. Sivi bere je nakrivio na uvo, pod miškom je nosio štap sa crnom drškom u obliku pudličine glave. Na izgled je imao oko četrdeset i nešto godina. Usta su mu bila nekako iskrivljena. Bio je glatko izbrijan. Crnomanjast. Desno mu je oko bilo crno, levo iz nekih razloga zeleno. Obrve crne, ali jedna viša od druge.

Jednom rečju - stranac.

Prošavši pored klupe na kojoj su sedeli urednik i pesnik, stranac ih je pogledao ispod oka, zaustavio se i iznenada seo na susednu klupu, udaljenu jedno dva koraka od prijatelja.

»Nemac .. .«  pomislio je Berlioz.

»Englez...« — pomislio je Bezdomni — »pazi samo, nije mu vrućina u rukavicama!«

A stranac je bacio pogled na visoke zgrade koje su u vidu kvadrata opkoljavale ribnjak, pri čemu je bilo jasno da ovo mesto vidi prvi put, i da ga je ono zainteresovalo.

Pogled je zaustavio na gornjim spratovima, koji su bleštavo odražavali u staklu izlomljeno sunce što je zauvek napuštalo Mihaila Aleksandroviča, zatim ga je spustio niže, gde su stakla već počela da tamne u predvečerju, pokroviteljski se nečemu osmehnuo, zažmirio, ruke stavio na dršku štapa, a bradu oslonio na ruke.

— Ti si, Ivane — govorno je Berlioz — veoma dobro i satirično prikazao, na primer, rođenje Isusa, sina Božijeg, ali suština je u tome što se pre Isusa rodio čitav niz sinova božijih, kao što je, recimo, feničanski Adonis, frigijski Atis, persijski Mitra, ukratko, ni jedan od njih nikada nije ni bio rođen i nikada nije ni postojao, pa je tako i sa Isusom, te je zato neophodno da ti, umesto rođenja i, recimo, dolaska mudraca, prikažeš besmislene priče o tom rođenju... A iz tvoje priče proizlazi da se on odista i rodio!...

Ovde je Bezdomni pokušao da prekine štucavicu koja ga je mučila i zaustavio je disanje, zbog toga je štucnuo još jače i teže, i u istom trenutku Berlioz je prestao da govori, jer je stranac iznenada ustao i uputio se prema piscima.

Ovi su ga začuđeno pogledali.

— Oprostite, molim vas — progovorio je pridošlica sa stranim akcentom, ali ne kvareći reči — što, iako se ne poznajemo, dopuštam sebi ... ali predmet vašeg učenog razgovora je toliko zanimljiv da...

Tada je učtivo skinuo bere, i prijateljima nije preostalo ništa drugo do da ustanu i poklone se.

»Ne, pre će biti da je Francuz...«  pomislio je Berlioz.

»Poljak?...« —  pomisli  Bezdomni.

Moramo dodati da je pesniku stranac od prvih reči bio odvratan, a Berliozu se gotovo dopao, to jest, ne da se dopao, već. .. kako da kažemo. . da ga je zainteresovao, šta li.

— Mogu li da sednem? — učtivo je upitao stranac i prijatelji su se, hteli-ne hteli, razmakli, a stranac se vešto smestio između njih i  odmah zapodeo  razgovor. — Ako sam dobro čuo, vi ste izvoleli reći da Isus nije ni postojao? — upitao je stranac, okrećući prema Berliozu svoje levo, zeleno oko.

— Da, dobro ste čuli — učtivo je odgovorio Berlioz — upravo  sam to i govorio.

— Ah, što je to zanimljivo! — uzviknuo je stranac.

»Šta on, do đavola, hoće?« — pomislio je Bezdomni i namrgodio se.

— A vi ste odobravali svom sagovorniku? — upitao je neznanac, okrenuvši se nadesno, prema Bezdomnom.

— Stoprocentno! — potvrdio je ovaj, pošto je voleo da se izražava kitnjasto i figurativno.

—  Prekrasno! — uzviknuo  je  nezvani  sagovornik  i zbog nečega je, krišom se osvrnuvši i prigušivši svoj dubok glas, rekao: — Izvinite što sam nametljiv, ali mi se učinilo  da  vi,  između  svega  ostalog,  ne  verujete u boga? — Oči su mu se pričinile uplašene, i dodao je: — Kunem vam se, nikome to neću reći!

— Da, mi ne verujemo u boga — osmehnuvši se malo strahu stranog turiste odgovorio je Berlioz — ali o tome može da se govori sasvim slobodno.

Stranac se zavalio na naslon klupe i upitao, gotovo potciknuvši  od radoznalosti:

— Vi ste ateisti? 

— Da, mi smo — ateisti — odgovorio je osmehnuvši se Berlioz, a Bezdomni je pomislio, ražestivši se: »Šta se zalepio, inozemni gusan!«

— Oh, kakve li divote! — uzviknu čudnovati stranac i poče da vrti glavom, posmatrajući čas jednog, čas drugog književnika.

— U našoj zemlji ateizmu se niko ne čudi — diplomatski učtivo reče Berlioz, — Većina našsg stanovništva je svesno i već poodavno prestala da veruje u bajke o bogu.

Tada stranac učini nešto neočekivano: ustao je i stegao zaprepašćenom uredniku ruku, izgovorivši pri tome sledeće reči:

— Dopustite da vam se od sveg srca zahvalim!

— Na čemu mu se to zahvaljujete? — počeo je da trepće Bezdomni.

— Na veoma značajnom podatku, koji mi je, kao putniku, veoma zanimljiv — digavši značajno prst, objasni inostrani čudak.

Važan podatak je, po svemu sudeći, doista ostavio na putnika snažan utisak, jer je preplašeno bacio pogled na kuće, kao da se bojao da će u svakom prozoru ugledati po jednog ateistu.

»Ne, nije on Englez« — pomislio je Berlioz, a Bezdomni je pomislio: »Gde li se samo izveštio da tako govori ruski, to mene zanima!« — i ponovo se natuštio.

—  Dopustite  mi  da  vas  onda upitam — posle  uzrujanog  oklevanja,  progovorio  je  ponovo  strani  gost  — šta će  onda biti  sa dokazima  božjeg  postojanja,  kojih, kao šgo je poznato, ima tačno pet?

—  Avaj — odgovorio je sažaljivo Berlioz. — Ni jedan od tih dokaza ništa ne vredi, i čovečanstvo ih je odavno bacilo u arhiv. Jer morate priznati da u oblasti razuma ne može postojati nikakav dokaz o postojanju boga.

— Bravo! — uzviknu stranac — Bravo! U potpunosti ste ponovili misao nespokojnog starca Emanuela o ovom pitanju. Ali evo nezgode: on je dokraja oborio svih pet dokaza, a onda je, kao da se sam sebi ruga, stvorio sopstveni šesti dokaz.

— Ni Kantov dokaz — diskretno se osmehnuvši, odvratio  je obrazovani urednik — nije ubedljiv. I nije Šiler bez razloga rekao da Kantova razmišljanja o ovome mogu da zadovolje samo robove, a Štraus se jednostavno tom dokazu smejao.

Berlioz je ovo govorio, a u sebi mislio: »Ko li je ovaj, na kraju krajeva? I otkud tako dobro govori ruski?«

— Tog bi Kanta, pa još za takve dokaze trebalo baciti u Solovke na jedno tri godine! — iznenada je izvalio Ivan Nikolajevič.

— Ivane! — prošaptao je zbunjeno Berlioz.

Ali predlog da se Kant strpa u Solovke ne samo da nije zbunio stranca već bi se pre moglo reći da ga je oduševio.

— Tačno, tačno — uzviknuo je, a levo mu je zeleno oko, okrenuto Berliozu, sevnulo. — Tamo mu i jeste mesto! Jer, rekoh mu tada, za doručkom: »Vi ste to, profesore, izvinite,  nešto  neumesno  smislili.  To  možda  i jeste  pametno, ali je mnogo nerazumljivo. Smsjaće vam se.«

Berlioz je iskolačio oči. »Za doručkom... Kantu?!... Šta li on to melje?« — pomislio je.

— Ali — nastavio je stranac, ne uzbuđujući se zbog Berliozovog zaprspašćenja  i  obraćajući  se  pesniku — u Solovke ga ne možemo strpati zato što on već više od sto godina boravi u mestima mnogo udaljenijim no što su Solovke, i odande ga nikako ne možemo izvući, verujte mi to!

— Šteta, odista! — odgovori  inadžija-pesnik.

— Delim  vaše mišljenje potvrdio  je neznanac, sevnuvši okom, i nastavio: — ali mene uznemirava nešto drugo: ako već boga nema, onda se valja upitati ko to upravlja životom ljudskim i uopšte čitavim poretkom na zemlji?

— Čovek  sam  upravlja! — pohita  ljutito  da  odgovori Bezdomni na ovo, mora se priznati, ne baš sasvim jasno pitanje.

—  Izvinite — blago odgovori neznanac da bi se upravljalo, treba ipak imati tačan plan za izvestan, koliko-toliko pristojan period vremena. Dopustite mi da vas upitam kako čovek može da upravlja, ako je ne samo lišen mogućnosti da napravi neki plan, makar i za tako smešno kratak rok od, recimo, jedno hiljadu godina, već ne može zajamčiti da će dočekati i sutrašnji dan? I odista — tu se neznanac okrenuo Berliozu — zamislite da, na primer, počnete da upravljate, da odlučujete i o drugima i o sebi, i uopšte, taman se unesete u posao, kad najednom  dobijete...  hm,  hm...  sarkom  pluća...   Tu se stranac slatko osmehnuo, kao da mu je misao o sarkomu pluća pričinila zadovoljstvo —  da, sarkom — žmirkajući kao mačak, ponovio je ovu zvučnu reč — i eto, sa vašim upravljanjem je gotovo! Ničija vas sudbina, osim vaše sopstvene, više ne zanima. Rođaci počinju da vas lažu, a vi, osećajući da nešto nije u redu, jurite učenim lekarima, pa šarlatanima, a možda i gatarama. I jedno i drugo, a i treće — potpuno je besmisleno, to i sami shvatate. I sve se to završava tragično; onaj koji je do nedavno smatrao da  upravlja nečim, najednom se obreo nepokretan u drvenom kovčegu, i oni oko njega, shvatajući da od njega više nema nikakve vajde, spaljuju ga u peći. A dešava se i gore: čovek se upravo spremio da krene u Kislovodsk — tu je stranac zažmirivši pogledao Berlioza — tričarija na prvi pogled, ali ni to ne može da učini, jer će se iz nepoznatih razloga iznenada okliznuti i nasti pod tramvaj! Nećete mi valjda reći da je sam sobom tako upravljao? Nije li ispravnije pomisliti da je to s njim učinio neko drugi? — i tu se stranac nekako čudnovato zasmejao.

Berlioz je veoma pažljivo slušao neprijatnu priču o sarkomu i tramvaju, i nekakve su ga nemirne misli počele da muče. »Nije on stranac! Nije on« — mislio je — »neki vrlo čudan tip... ali, dopustite, ko li je on?«

— Vama se, kao što vidim, puši? — iznenada se neznanac obratio Bezdomnom. Koje cigarete pušite?

—  Da ih nemate možda više vrsta? — mračno je upitao pesnik, koji više nije imao nijedpe cigarete u džepu.

— Koje pušite? — ponovio je neznanac.

— Pa, »Našu marku« – jetko odgovori Bezdomni.

Neznanac je odmah izvadio iz džepa tabakeru i ponudio Bezdomnog:

—  »Naša marka«.

I urednika i pesnika nije začudilo toliko što se u tabakeri nalazila baš »Naša marka«, koliko ih je začudila sama tabakera. Bila je ogromna, od žeženog zlata, a na njenom poklopcu je, kada se otvorila, blesnuo plavom i beličastom vatrom brilijantski trougao.

Ovde su pisci pomislili sasvim različite stvari: Berlioz — »Ne, ipak je stranac!«, a Bezdomni — »Đavo neka ga nosi! A?«

Pesnik i vlasnik tabakere su pripalili, a nepušač Berlioz se zahvalio.

»Treba mu ovako odgovoriti« — odlučio je Berlioz — »da, čovek je smrtan, to niko ne spori. Ali, stvar je u tome što ...«

Međutim, nije uspeo da izgovori ove reči, jer je progovorio stranac:

— Da, čovek je smrtan, ali to je još najmanje zlo. Ne valja što je on ponekad iznenada smrtan, u tome je vic! I što uopšte nije u stanju da kaže šta će raditi večeras.

»Glupavo postavljanje pitanja...« — pomislio je Berlioz i usprotivio se: — E, to je već preuveličavanje. Kako ću provesti današnje veče, to znam manje-više tačno. Samo se po sebi razume, ukoliko mi na Bronoj ne padne nekakva cigla na glavu...

— Cigla tek onako — značajno ga je prekinuo neznanac — nikada i nikome ne pada na glavu. Naročito vama, uveravam vas, ona ni u kom slučaju ne preti. Umrećete drugačijom  smrću.

— Da možda ne znate i kakvom? — sa sasvim prirodpom ironijom upitao je Berlioz, upuštajući se u prilično besmislen razgovor — hoćete li mi reći?

— Drage volje — odgovorio je neznanac. Odmerio je Berlioza pogledom kao da se spremao da mu šije odelo, promrmljao kroz zube nešto kao: »Jedan, dva... Merkur u drugoj kući ... Mesec je izašao ... Šest — nesreća ... veče -  sedam...« — i glasno i razdragano izjavio: — Odrubiće vam glavu!

Bezdomni se strašno i srdito izbečio na bezobzirnog neznanca, a Berlioz je upitao, izveštačeno se osmehnuvši:

— A ko to? Neprijatelji? Intervencionisti?

— Ne — odgovorio je sagovornik. — Ruska žena, komsomolka.

— Hm... promrmljao je  Berlioz, ljutit zbog neznančeve šale. — Izvinite, ali to je gotovo nemoguće.

— Izvinite i vi mene — odgovorio je stranac — to je tačno. Da, hteo sam da vas pitam šta ćete raditi večeras, ako to nije tajna?

— Tajne nikakve nema. Prvo ću otići kući, u Sadovu, a posle toga ću u deset uveče u MASSOLIT-u predsedavati nekoj sednici.

— Ne, to nikako ne može biti — odlučno je odgovorio stranac.

— A zašto?

— Zato — odgovorio je  stranac i žmirkajući  pogledao u nebo, po kome su, predosećajući večernje osveženje, bešumno kružile crne ptice — što je Anuška već kupila zejtin, i ne samo da ga je kupila već ga je i prolila. Tako da sednice neće biti.

U tom  trenutku je pod lipama, sasvim razumljivo, zavladala  tišina.

— Oprostite — posle pauze je prvi progovorio Berlioz, posmatrajući stranca koji je govorio koješta — kakve veze sa ovim ima zejtin.. . i koja je to Anuška?

— Evo kakve veze sa svim tim ima zejtin — najednom je progovorio  Bezdomni,  očigledno odlučivši da nezvanom sagovorniku objavi rat.  Da niste vi, građanine, imali prilike da boravite u duševnoj bolnici?

— Ivane... — tiho je uzviknuo Mihail Aleksandrovič.

Ali stranac se uopšte nije uvredio, i razdragano se nasmejao.

—  Jesam,  jesam,  i  to  koliko  puta  —  uzviknuo  je smejući se, ali ne skidajući nenasmejani pogled sa pesnika — gde sve ja nisam bio! Jedino mi je žao što nisam našao vremena i zamolio profesora da mi objasni šta je to šizofrenija. Tako da ćete to lično od njega saznati, Ivane Nikolajeviču!

— Odakle znate kako se zovem?

— Ali molim vas, Ivane Nikolajeviču, ko vas da ne poznaje? —  stranac je izvukao iz džepa jučerašnji broj »Literaturne gazete« i Ivan Nikolajevič je ugledao na prvoj strani svoju sliku, a pod njom svoje sopstvene stihove. Ali ono što ga je još koliko juče radovalo kao dokaz slave i popularnosti, ovoga puta ga nije obradovalo.

— Izvinite — rekao je i lice mu se smračilo — biste li pričekali koji trenutak? Hteo bih drugu da kažem nekoliko reči.

— O, sa zadovoljstvom! — uzviknuo je neznanac. — Ovde pod lipama je tako divno, a ja se, uzgred budi rečeno, nikuda i ne žurim.

— Znaš šta, Mišo — počeo je da šapuće pesnik, odvukavši Berlioza u stranu — nije on nikakav strani turista, već špijun. To je ruski emigrant koji je uspeo da se uvuče ovamo. Zatraži mu isprave, inače će pobeći.

— Misliš? — uznemireno je upitao Berlioz, a u sebi je pomislio: »U pravu je!«

— Veruj mi — šištao mu je u uvo pesnik on se pravi da je glup, kako bi od nas izvukao nešto. Vidiš i sam kako govori ruski — pesnik je govorio i sumnjičavo pogledao prema klupi, da neznanac ne umakne — hajde da ga uhvatimo, inače će pobeći...

I pesnik je povukao Berlioza za ruku prema klupi.

Neznanac nije sedeo, već je stajao kraj nje, držeći u rukama nekakvu knjižicu u tamnosivom povezu, debeo koverat od finog papira i vizitkartu.

— Izvinite što sam, zanet žustrim razgovorom, zaboravio da vam se predstavim. Evo moje vizitkarte, pasoša i poziva da doputujem u Moskvu konsultacije radi — ozbiljno je rekao neznanac, posmatrajući oba pisca svojim prodornim pogledom.

Ovi su se zbunili. »Đavo, sve je čuo . . .« — pomislio je Berlioz i učtivim pokretom ruke pokazao da su isprave nepotrebne. I dok ih je stranac gurao u ruke uredniku, pesniku je pošlo za rukom da pročita na vizitkarti reč »profesor« odštampanu stranim slovima, kao i početno slovo prezimena  udvojeno »V«.

— Drago mi je — u međuvremenu je promrmljao zbunjeno urednik i stranac je vratio isprave u džep.

Tako su odnosi bili ponovo uspostavljeni, i sva trojica su ponovo sela na klupu.

— Pozvani ste ovamo kao savetnik, profesore? — upitao je Berlioz.

— Da, kao savetnik.

— Vi ste Nemac? — upitao je Bezdomni.

— Ja?. . . — ponovio je pitanje profesor i najednom se zamislio. — Da, po svoj prilici sam Nemac — rekao je.

— Odlično govorite ruski — primetio je Bezdomni.

— O, ja sam uopšte poliglota, i govorim veliki broj jezika — odgovorio je  profesor.

— A šta vam je struka? — upitao je Berlioz.

— Stručnjak sam za crnu magiju.

»Eto ti ga sad . . .« — sinulo je u glavi Mihaila Aleksandroviča.

— A vas su... kao stručnjaka za ta pitanja pozvali k nama? — upitao je ovaj zamuckujući.

— Da, upravo tako — potvrdio je profesor i objasnio: Ovde su u državnoj biblioteci pronađeni originalni rukopisi crnoga maga Žerbera iz Orilaka, iz desetog stoleća. Očekuje se od mene da ih pregledam. Ja sam jedini stručnjak na svetu.

— Aa! Vi ste istoričar? — sa olakšanjem i poštovanjem upitao je Berlioz.

— Da, ja sam  istoričar — potvrdio je naučnik i iznebuha dodao: — Večeras će se kod Patrijaršijskog ribnjaka dogoditi zanimljiva istorija!

I urednik i pesnik su se ponovo vrlo začudili, a profesor ih je prstom pozvao k sebi i, kada su mu se priklonili, prošaptao:

— Imajte na umu da je Isus postojao.

— Vidite li, profesore —  usiljeno se osmehnuvši, odgovorio je Berlioz — mi poštujemo vaše veliko znanje, ali što se toga tiče, pridržavamo se drugog gledišta.

— Nikakva gledišta tu nisu ni potrebna — odgovorio je čudnovati profesor — jednostavno je postojao, i ništa više. 

— Ali, potreban je nekakav dokaz ... — počeo je Berlioz.

— Nikakvi dokazi nisu potrebni — odgovorio je profesor i počeo da govori tiho, i pri tom se njegov akcenat iz nekih razloga izgubio: — Sve je jednostavno: u belom plaštu s postavom boje krvi, šepavim konjaničkim korakom, u rano jutro dana četrnaestog prolećnog meseca nisana...

*S ruskog prevela Zlata Kocić

Oceni 5