Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (35)
Arz 01 S

Susret prijatelja: Arsen Dedić, Nikica Kalogjera i Đelo Jusić

Photo: Lična arhiva

Nikica Kalogjera: Doktor za hitove

Koncert u Mariboru 1961: Gabi Novak sa orkestrom Nikice Kalogjere (levo)„Najdraže mi je bilo kad vidim da se pevaču dopadne moja pesma. Čovek koji je strašno voleo sa mnom da sarađuje i s kojim još radim je - Ivica Šerfezi. On je uvek meni došao, pitao 'Doktore, ima li nešto novoga', ja mu ponudim pesme i on odmah vikne 'To! To!'. Nije umeo da pogreši.

Tereza je Dalmatinka, južnjakinja. Kad je s 'Nonom' imala strahovite uspehe, već nakon dva meseca rekla je: Jooj, ne mogu više tog 'Nona' pjevat' ... Terezu sam upoznao negde 1958. godine. U to vreme imali smo nekakav profesorski muzički sastav - jer su u njemu svirali profesori sa Konzervatorija - a specijalizirali smo se za pratnju dece, jer smo posedovali dosta tih flautica, ksilofona, glokenšpila. Moj flautista je bio nešto bolešljiv, pa su mi rekli da imaju jednu flautistkinju iz Dubrovnika, neku sirotu devojku, ali strašno muzikalnu. Došla je, lepo to odsvirala i tako je ostala.

Kasnije je počela da peva i sećam se njene prve pesme: bila je to neka smešna melodija, 'Mlada tipkačica'. Uverio sam se da lepo peva i počeo sam za nju da pišem aranžmane. U ono vreme, ona je stupila na pozornicu sa fantastičnim muzičkim znanjem, bila jedna od retkih pevačica koja dobro zna note, imala je vedrine, talenta. Prva je počela pevati te južnjačke pesme, italijanske sa 'San Rema': po toj romanskoj liniji ona je i upala kod nas...

Sjećam se Lole Novaković koja je početkom šezdesetih bila najpopularnija pevačica Jugoslavije. Kako sam i ja tad bio neka zvezda, počeli smo da radimo, i zajedno napravili nekoliko EP ploča. Bila je to zgodna ženska, znala je da prevrne očima, malo jezikom - i muškarci su bili gotovi. Ona ima srca, ne peva 'na hladno'...

Sa Vice Vukovim sam slabo sarađivao. Kol'ko se sjećam, pevao je samo par mojih pesama, jer je nekako ušao u drugu ekipu kompozitora koji su stalno radili za njega. Prvi put sam ga video dok je još u Šibeniku pevao u kafani: zvali su me da ga čujem, i ja sam rekao da je on dobar pevač i da ima fini glas. Njemu je, međutim, to bilo malo: po njegovom, trebalo je da padnem u nesvest, a to nisam učinio. To mi je docnije zamerio i nikad mi nije oprostio, mada smo - kažem - bili i ostali dobri prijatelji. Njegov kompozitor bio je Alfons Vučer, tako da do Vukova nije bilo lako doći. Tek mi je na 'Splitu 69' pevao pesmu „Ljubavi moja", ali nesreća je bila da je te godine Klaudio Vila pevao mog 'Nona', i tu Vice nije imao šansi. Zbog toga se nije ljutio: bio je svestan da te godine, pored Klaudija Vile, nema šansi. Viceta sam voleo kao pevača, ali je on bio jako osetljiv: niste mu smeli reći istinu ako ona boli.

Govorio vršnjacima da će biti kralj: Vice VukovPosle su mi pričali da je još kao dete govorio vršnjacima da će biti kralj, i kad su mu deca odgovorila da neće biti kralj - onda se sa svima tukao! U sebi je stalno nosio taj poriv, tu emociju da bude najbolji. Sigurnost mu je davao njegov prekrasni glas, na kome su mu zavideli i operski tenori. Sem toga, kod njega ništa nije bilo slučajno. Vrlo je obrazovan, načitan. On nikad nije bio nerealan, ali znam da je dosta toga u sebi, svih ovih godina, pregriz'o. Jednom me je pitao: 'Niko, šta bi ti na mojem mjestu učinio?'. 'Nemoj me pitati teoriju, jer to nećeš uraditi' rekao sam mu i objasnio: 'Da sam na tvom mestu, javio bih se na berzu rada, kao nezaposlen'. 'A šta - pitao me je on - ako me pošalju da pjevam u Lendavi, u nekoj kafani?'. 'Ništa. Otišao bih u Lendavu, i pevao!'. Naravno, samo se nasmejao. Da je on pevač od karijere, čoveku ne bi trebalo da bude žao što ne peva. A, zbilja, on ima izuzetan glas...

Sećam se da sam, kad se on vratio iz Francuske, napravio jednu, po meni, ljudsku gestu. Video sam da se svi boje da ga pozdrave na ulici, maltene beže od njega. 'Misle da će biti uhapšeni ako se pozdrave sa mnom' pričao mi je Vice telefonom, i onda sam ga, sa suprugom, zvao na večeru u 'Šumski dvor'. 'Šta hoćeš time da dokažeš', nije mu bilo jasno. 'Baš ništa. Nego, jednostavno, ćef mi je da s tobom i suprugom idem na večeru'. Kad smo došli, bilo je gurkanja, pogleda... ali je to vreme prošlo. Sretnemo se katkad na ulici, pozdravimo se, znam da je sa svojim sinom Emilom jako zadovoljan, jer mu je mali odličan pijanista. Inače, Vice se nikad nikom nije žalio, uvek se smeška i kaže 'Ma, pusti to' ... Možda je za očuvanje te legende za njega najbolje da više ne peva. Sistem Grete Garbo: nikad više".

Slika za uspomenu: Radojka Šverko i Nikica Kalogjera

Dr Kalogjera svojevrsni je kompozitorski rekorder na međunarodnom planu. Od 29 internacionalnih festivala na kojima je učestvovao, pobedio je na sedam, a ono resto bio je drugi, treći. Godine 1970, pobedio je na festivalu u Atini na kojem je učestvovalo 48 zemalja, ali niko ne zna da je prethodno, iz Grčke, dr Nikica naručio tonu ploča i kaseta. Pre nego što je napisao svoju pesmu, preslušao je i proučio hiljade tuđih, analizirajući zašto su i koliko dugo bile na grčkim top listama najpopularnijih i najbolje prodavanih. Čist naučni pristup!

Velemajstor za međunarodne festivale

Prvi brak: Nikica sa sinovima i suprugom Ljiljanom SimovićNakon šest meseci studiranja, dr Kalogjera je bio spreman da u Atini doktorira na temu grčke muzike, što je i učinio odnevši glavnu nagradu. Slične pripreme obavio je i uoči festivala u Tokiju, gde je pesma „Obećanja" osvojila četiri nagrade: za najbolji aranžman, za umetnički dojam, II nagradu festivala, a Ljupka Dimitrovska nagradu za najbolju interpretaciju. Kad se i jave dileme između studioznosti (koju dr Kalogjera smatra profesionalizmom) i balkanske nonšalancije (koju naš svet pogrešno smatra prirodnim darom), kod doktora - dileme nema:

„Kad me pitaju kako sam osvojio tolike nagrade u inostranstvu, gotovo da mi ne veruju kad kažem da su dve stvari odlučujuće: velika priprema i veliki rad. Ali, niko ne može da kaže da tu nema inspiracije. Naprotiv. Kad sam išao u Malagu, preslušao sam 200-300 španjolskih pesama, i već počeo da razmišljam španski. Tu se čovek mora paziti da mu se neka tuđa melodija ne ureže u glavu, i toga sam se uvek čuvao. Ali, slučajnosti se dešavaju... Recimo, kad je Vangelis objavio muziku iz filma 'Vatrene kočije', bio sam zapanjen. Da je kojim slučajem živeo u Jugoslaviji rekao bi mu: 'Burazeru, pokr'o si me!', jer sam naslovnu temu - sličnost je frapantna - napisao još 1968. godine. Zvala se '20 slavnih' i bila je uvod u TV emisiju u kojoj je igrao Bobi Maroti!... Kad sam bio na MIDEM-u 1970. moja pesma 'Ćibu ćiba' bila je nezvanični šampion festivala: 23 evropske pevačice su tu numeru snimile na ploču! Docnije su dva engleska kompozitora napisala melodiju 'I Did What I Did For Maria', za Tonija Kristija, i čitav drugi dio 'Ćibu ćiba' su mi uzeli. Prepisali.

Inače, najveći napad na mene, potpuno nezasluženo, dogodio se kad sam napisao 'Ljutiće se moja mama' koja je proglašena za plagijat pesme 'Paloma Blanca'. U listu 'Studio' čak sam i grafički dokazivao da melodije nemaju veze jedna s drugom, da je u pitanju istovetan 'Inka-meksički' aranžman, koji je toliko karakterističan i prepoznatljiv da se od njega, u takvim numerama, ne može pobeći. Uostalom, iste aranžmane sam pisao za Cuneta Gojkovića i trio 'Tividi' kad su svi oni bili zaraženi meksičkim pesmama. I tad, kad sam bio najmanje kriv, najviše sam bio kritikovan pod devizom: 'E, konačno smo videli da i veliki Kalogjera može nešto da ukrade!'. Srećom, novinari su čitavu aferu napumpali do besvesti, pa je Ljupka taj singl prodala u 400.000 primeraka! Hvala im!".

Mada ni sam tačno ne zna koliko je pesama napisao, dr Kalogjera ipak se sa ponosom seća hita 'Ćibu ćiba', koji se, kao na fabričkoj traci, reprodukovao po svetu. U SR Nemačkoj postojale su čak tri verzije pesme: pevali su je Renata Blum, „Jakobs Sisters" i trio „Peters". Iveta Simonova pesmu je predstavila svojim zemljacima, Čehoslovacima, a iz iste zemlje ansambl pozorišta „Semafor" pesmu je nazvao ,,V. Ćibu je bal". Italijansku verziju snimila je Loreta Gođi, špansku Ana Paro, švedsku Mona Vestman, francusku - Severin, baš one godine kad je pobedila na „Evroviziji". U svom ličnom izboru najdražih pesama „Nono" zauzima posebno mesto, makar i zbog činjenice da su ovu doktorovu melodiju pevali Mirej Matje i Klaudio Vila. Početkom šezdesetih, u Turskoj, pesma „Obećanja" postala je himna Narodne stranke: ovu Kalogjerinu pesmu pevala je turska pevačica Šenai.

U Ginisovu knjigu rekorda ući će pesma ,,Mi smo dečki kaj pijemo stojećki" koju je prvo u Berlinu snimio neki nemački duet, onda je melodiju preuzeo radio i svakog dana pravio stihove na aktuelne dnevne teme. Za nekoliko godina emitovanja, saznao je dr Kalogjera, napisano je oko 13.000 strofa - na istu melodiju! Pesma „Marš na Neretvi" (iz istoimenog filma) snimljena je u 62 varijante širom sveta, a posebnu popularnost imala je u Japanu! Maštoviti Japanci smislili su i poseban realistički aranžman u pozorišnom ambijentu, a angažovani su i glumci koji su pesmu predstavljali kao malu dramu!

Susreti sa Titom i Aljendeom

U životu dr Nikice Kalogjere muzika nije bila samo alibi za uspeh, već i sredstvo da se vidi svet. Sam priznaje da verovatno nikad ne bi video Brazil, Čile, Tursku, Japan, Ameriku, da nije bilo pesama sa kojima je plivao po međunarodnim vodama.

„Bio bih nepošten ako bih rekao da se u svom životu nisam nauživao novaca: ali, ne da ga slažem i čuvam, već ga trošim za svoje uživanje. Gde god da sam otišao, obilazio sam sve u tom gradu. Po nekoliko meseci sam se unapred pripremao, čitao o toj zemlji, gradu, pokušavao da naučim jezik. Tako sam naučio da 'naklapam' na osam-devet svetskih jezika! Čak sam, na priučenom španskom, održao mali govor februara 1971. tadašnjem predsedniku Čilea Aljendeu, kad sam tamo bio na festivalu. Poželeo sam njegovoj zemlji puno mira, podršku Jugoslovena koji žive u Čileu...

Sreli smo se slučajno. Mi smo bili u Vinja Del Mar gde je on imao svoju letnju rezidenciju, i on nas je pozvao kod njega. Budući da sam bio jedan od favorita na festivalu, rekao mi je da bi voleo da pobedim, jer sam iz socijalističke zemlje koju vodi Tito, čovek koga je obožavao. Odgovorio sam mu da po profesiji nisam kompozitor, već liječnik - znajući da je i on završio medicinu. Tog trenutka, protokol je bio završen! Oduševljen što je naleteo na kolegu, krenuo je da mi priča kako sanja da od Čilea napravi novu Jugoslaviju, da mu se strašno sviđa kako žive i rade Jugosloveni, i da bi taj recept hteo da primeni u svojoj zemlji. U razgovoru se dotaknemo našeg zajedničkog prijatelja, dopisnika 'Politike' iz Južne Amerike, Đuke Juliusa, sa čijim sam bratom Stevom studirao medicinu, a kad je Aljende to čuo, postao sam još ugledniji u njegovim očima! Uopšte, on mi se učinio velikim humanistom i idealistom, ali nije bio politički operativac, rođeni vođa koga bi narod sledio".

Dobrodošao gost: Tito među alkarima u Sinju

Kao i mnoge njegove kolege, i dr Kalogjera imao je tokom svoje karijere priliku da upozna mnoge političke ličnosti naše zemlje, naravno, u opuštenom ambijentu svirki, pesama i muzike. „Titu sam tri puta svirao na dočeku Nove godine. Jednom je to bilo u zagrebačkoj 'Esplanadi', drugi put u Saboru SR Hrvatske, na Dverima, a treći put u Beogradu kad se nekoliko orkestara menjalo. Sećam se tog dočeka u 'Esplanadi', mislim da je to bilo 1966. godine: kad je otkucala ponoć, Tito se pozdravio sa Jovankom, sa najbližim saradnicima, a onda je ustao, došao kod orkestra na podijum i svima pojedinačno čestitao. 'Vi radite, vama se prvo mora čestitati' rekao nam je. Budući da je Tito dobro znao mog oca, koji je nebrojeno puta bio kod njega na prijemima, odvažio sam se i rekao: 'Druže Maršale, mi radimo, al' rade i ovi u kuhinji'. 'Imaš pravo' rekao je, odmah pozvao šefa sale i krenuo da kuvarima čestita Novu godinu“.

Tito je imao zamerke: Nikica Kalogjera 1971. u Atini, na tamošnjem  festivalu

„... Tita sam često viđao: na „Sinjskoj alci" kad sam napisao himnu 'Sinjski alkari' a on mi čestitao; sreo sam ga jednom na Velesajmu; bio sam prisutan kad je na 'Krapinskom festivalu' Vice Vukov za Tita pevao pesmu 'Dobro mi došal prijatel'; sreo sam ga i bio neka vrsta domaćina na koncertu u Glazbenom zavodu kome je prisustvovao... Sećam se da je Tito jednom bio malo ljut na mene, kad sam se vratio s festivala u Ateni, gde je vladala vojna hunta, i to mi je prvom prilikom rekao. Boravio je u Zagrebu da vidi šta se dešava sa Savkom i Tripalom, i te večeri u 'Esplanadi' obratio mi se: 'A ti si baš morao da ideš u Grčku?'. 'Pa, druže Maršale, naš Savez kompozitora je tako odlučio. Znate li da je za taj festival konkurisalo čak 270 naših kompozicija?'. 'Kol'ko si rekao - začudio se Tito - i okrenuo se nekom do sebe - Piši taj podatak!'. 'Ali, naš ambasador mi je rekao - ubeđivao sam Predsednika - da otkad je vojna hunta u Grčkoj, ime Jugoslavije nije bilo na naslovnim stranama novina, kao sad kad sam pobedio na festivalu.' 'Dobro, dobro. Videću ja to!', rekao je, praveći se da je ljut...

Kako sam upoznao Milovana Đilasa

Muzička porodica: U gornjem redu - Miro Ungar, Ivica Šerfezi, Đorđi Peruzović; sjede - Ljupka Dimitrovska, Nikica Kalogjera i Tereza Kesovija„Posle oslobođenja, u Beogradu mi se nešto zanimljivo desilo. Budući da sam radio u omladinskom domu, a stalno su bile nekakve radne akcije, neko je jednom upitao šta da rade sa onima koji idu na Muzičku akademiju i sviraju klavir i violinu, jer, zbog prstiju, ne bi trebalo fizički da rade. Tako su, nas, muzičare, poslali u auto-školu, dali nam neke stare 'Džemsove' da se na njima učimo. To vam je bilo k'o vojska. Ujutru, u sedam, morali smo da se javimo u jedinicu, da obučemo omladinsku uniformu, i onda idemo gde nam se kaže. Jednog dana narede mi da vozim nekog čoveka. Taj, ozbiljan, nosi neke papire, uđe u kola i počne da me ispituje: ko sam, odakle sam, otkud Kalogjere u Beogradu, šta radim, gde učim školu, svašta. Odvedem ga pred Dom sindikata i on mi kaže da ga tu čekam u pola tri. Tako sam ga vozio nedelju dana, i zaboravio na njega. Kad, posle nekoliko meseci, nas, omladince, oteraju na miting. Dođemo mi i čujemo: 'A sad će vam govoriti Milovan Đilas'. Kad, imam šta da vidim! Na govornicu izađe onaj čovek kog sam vozio i koji me je tako iscrpno ispitivao..."

Odrastao u vreme kad je svetla budućnost bila opipljiva realnost, naviknut na oficijalni optimizam koji nas je tolike godine grejao, dr Kalogjera i sam je pomalo zbunjen metastazom koja razara jugoslovensko društvo osamdesetih godina:

„Kao generacija koja je odrasla posle rata, verovali smo i uveravali se da smo, iz dana u dan, bolje živeli. Standard je bio sve jači, dobili smo pasoše, imali smo slobodu, sve se više gradilo - niko, čak ni u snu, nije verovao da ima bilo kakvog osnova za krizu. Nije bilo nikakvih problema: ni nacionalističkih, ni političkih, ni ekonomskih. .. A danas! Lično, ne mogu se tužiti da sam materijalno ugrožen, daleko od toga: Ljupka i ja smo još uvek aktivni u muzičkom životu, dosta radimo u inostranstvu. Ali, ne možete biti zadovoljni ako svi oko vas imaju problema kako da prežive, ako svi kukaju, imaju probleme. Čovek je deo celine! Jer, čim izađete na ulicu, vidite ta lica, te ljude... ne možete onda biti rapoloženi. Kad razmišljam o krizi, čini mi se da smo se svi malo bili opustili. Nismo brinuli. Nismo čak ni razmišljali".

„Najviše me boli što je poštenje profanisana kategorija. Nekad je časno bilo - biti pošten. A danas, biti pošten znači zaostala budala! Celog života mislio sam da znam značenje termina 'sposoban čovek': dakle, obrazovan, pametan, vredan, neko ko radi po zakonu. Sad je sposoban čovek sinonim za mućkaroša, prevaranta, maltene kriminalca!..."

Uspomena na Rio de Žaneiro, 1971: Nikica Kalogjera, Širli Bejzi i Takis Cambas

Budući da je u životu svaku profesionalnu obavezu ozbiljno, čak i preozbiljno shvatao, a naviknut na bolesnu pedantenju i disciplinu - ne čudi što je dr Kalogjera, na studijama medicine, ostao upamćen kao jedan od najboljih đaka. Sve desetke u indeksu i samo jedna devetka (koju mu je dao njegov bratić, profesor, kod koga je polagao pedijatriju, plašeći se da mu neko ne zameri na rođačkim vezama!) tek su ilustracija Kalogjerinog radnog talenta na medicini, a mnogi ugledni profesori i danas žale što Nikica nije s njima u društvu, u belom mantilu. S pravom ubeđen da bi danas bio odličan lekar, Nikica ipak preferira nešto drugo:

- Sve ovo što sam video, ljude koje sam upoznao, sve što mi se desilo, medicina ne bi mogla da mi pruži. Recimo, biti u žiriju u Rio de Žaneiru, sedeti zajedno sa Nensi Vilson, Henrijem Mancinijem, Džemsom Lastom, Širli Bejzi, Rejom Konifom, i s njima se družiti... znači biti u rangu s njima. Jer, ako neko ne vredi, tu ne može da sedi. Prema tome, ništa ne žalim! Vredilo je baviti se muzikom!

(Iz knjige "Bolja prošlost", objavljene 1989. godine)

Stranice mog života: Nikica Kalogjera  piše o Aljendeu

Pod naslovom “Susreti Jugoslovena sa čileanskim predsednikom Aljendeom” nedeljnik “TV novosti “objavio je avgusta 1977. autorski tekst Nikice Kalogjere, koji prenosimo u integralnoj verziji

Nastrani naroda: Čileanski predsednik Salvador Aljende

Februar 1971. Popodnevna tišina u vrtu kakav nisam video ni u najraskošnijem američkom filmu. Palme,biljke čudnog zelenog lisća koje se pruža u najneverovatnijim položajima I pravcima, najrazličitije veličine, i cveće,cveće,cveće... Pojedinačni, krupni cvetovi, mešaju se sa grozdastim iskricama svih boja. Ivica Krajač, Miro Ungar i ja ne usuđujemo se da remetimo mir. Proleti po neki leptir, zazuji po neka bubica, zašušti lisće dotaknuto vetrom, pa se opet sve umiri. Sedimo na ivicama pletenih fotelja, kao đaci pred ispit, i gledamo se.

Prvo smo čuli energičan ženski glas,a onda i videli omanju, elegantno odevenu ženu.Prišla nam je i odmah započela razgovor. Nije se predstavila, ali po načinu na koji nam je prišla i započela konverzaciju,shvatili smo da nije nikakav mali službenik u rezidenciji. Za njom je stigao i šef protokola.Predstavio nam je ženu, suprugu predsednika Čilea,Salvadora Aljendea, i objasnio da ćemo još malo sačekati.Predsednik upravo razgovara sa jednim od ministara, a onda će primiti nas. I, molba, da nas razgovor ne traje nikako duže od trideset minuta. Posle isteka tog vremena, predviđenog protokolom, Predsednik će ustati što i mi treba odmah da uradimo, bez insistiranja na daljem razgovoru.

Kao iz bajke: Park u Vinja del Mar, gde se održava muzički festival

Došli smo u Čile desetak dana ranije. Pozvali su me da učestvujem na internacionalnom festivalu u gradu Vinja del Mar. Prihvatio sam poziv nemajući pojma kakav je to skup, ko učestvuje, kakve su propozicije. Jednostavno, učinilo mi se zgodnim da vidim Čile. Komponovao sam jednu sambu za koju je tekst napisao Ivica Krajač, pozvao Mira Ungara da peva i poslao materijal. Uskoro je stigao poziv svoj trojici, jer je bio običaj da se na festival poziva pored autora muzike i izvođača - i autor teksta, da dođemo u Čile. Odmah po dolasku u Vinja del Mar, dočekalo nas je prvo iznenađenje. Festival se održavao u prekrasnom parku, sličnom...zagrebačkom Maksimiru ili beogradskom Košutnjaku, u kojem je bilo mesta za pedesetak hiljada posetilaca. Svakog dana održavane su po dve priredbe, vermut i gala, i tako svih sedam dana festivala. Posle svake priredbe prisutni su glasali, a pobeđivao je onaj kompozitor čija pesma osvoji najviše glasova. Nismo pokazali nevericu, iako nam je bilo neshvatljivo da je moguće ijednom okupiti toliko ljude, a kamoli puniti toliki prostor sedam dana i to dva puta dnevno.

Prva predstava pokazala nam je da smo bili u pravu što smo skrivali nevericu. Vermut, ko zna zašto su tako zvali popodnevnu, matine predstavu, možda je to neko vreme u kojem Čileanci piju vermut, kao Englezi čaj - bio je krcat. Gala, večernja predstava, takođe. I tako svakog dana. Posle tri dana, došlo je drugo iznenađenje.Naše vođstvo prvog dana, za koje smo manje-više mislili da je slučajno, postalo je vrlo ubedljivo. Novine su svakog dana donosile rezultate festivala, uz razne komentare.Levičarski orijentisani, socijalistički listovi, radovali su se našem uspehu, desničari su se podsmevali. Na konferenciji za štampu, bili smo obasuti serijom provokativnih pitanja, u stilu: otkud vi ovde, zar se iz Jugoslavije uopšte može izići u svet, mislite Ii da se za stalno nastanite u Čileu iii ćete otići u SAD, kada ste već uspeli da pobegnete, kako to da znate šta je samba... Neki od naših odgovora bili su pozdravljeni aplauzom predstavnika štampe koji nisu pripadali desničarskim redakcijama. .

Veza sa Čileom: Aljende na poklon dobio Terezin album, a Miro Ungar razgovarao s predsednikomU hotel su počeli da nam dolaze naši iseljenici,uglavnom Dalmatinci, čiji su roditelji napustili zemlju pre više od stotinu godina. Dirljivo je bilo slušati naš jezik, deformisan vremenom, pomagati da se nađe odgovarajuća reč koja bi izrazila pravo osećanje.

Bio je ponedeljak. Novine su donele informaciju sa festivala, uz ogroman naslov na prvoj strani: "Lekar spasao život festivala". Nije mi bilo najjasnije o čemu je reč, ali sam u tekstu na trećoj strani našao svoju kompletnu biografiju, pored ostalog i podatak da sam završio medicinu, i shvatio da se naslov odnosi na mene. Oko podne su me pozvali sa recepcije.Očekivao me je, obavestili su me, jedan drug.Čovek koji me je čekao bio je visok, mršav, pravi Južnoamerikanac, odeven u odelo od listera i belu košulju bez kravate. Predstavio mi se kao šef kabineta predsednika Aljendea. Rekao je da mi Predsednik čestita na dosadašnjem uspehu na festivalu i da bi sutra, zajedno sa Krajačem i Mirom, želeo da me primi u svojoj rezidenciji. Bio je februar, a u Čileu - leto. Rashladni uređaji u hotelu radili su, ali sam se ja preznojio. Sutradan, u utorak, negde oko dva popodne, stigla su kola po nas.

Niz stepenice rezidencije silazio je u vrt nasmešen čovek, odmerenih pokreta, blaga lica. Predsednik Aljende. Iza njega je išao šef protokola. Navikli smo da šefove država zamišljamo kao ljude stroga lica, autoriteta koji se očituje i na licu, energičnih pokreta. Meni se lik čoveka koji je prilazio istog časa stopio sa zamišljenim likom idealnog dečjeg lekara koji svojim pacijentima prilazi sa beskrajno mnogo ljubavi i razumevanja. Ustali smo. Prišao je i bez posredovanja šefa protokola pozdravio se sa svima. Na najbolji način, jednostavnim kontaktom, razbio je našu zbunjenost. Pozvao nas je da pođemo u njegov kabinet.

Razgovor je potekao spontano, čestitanjem na uspehu. Znao je da sam lekar i interesovalo ga je koji je to spoj, između medicine i muzike. Kada je čuo da sam počeo da učim španski, insistirao je da se tim jezikom služim, a on ga je govorio tako da sam ja,sa svojim ondašnjim fondom od četiri-pet stotina reči, mogao da ga pratim. U kontaktima sa Mirom i Krajačem, služio se izvrsnim engleskim. Pogledao sam diskretno na časovnik.Proteklo je četrdeset minuta.Predsednik je sedeo i govorio o našim iseljenicima, o tome koliko su vredni i radni i koliko znače Čileu.

Nezaboravni susret sa Aljendeom: Nikica KalogjeraŠef protokola,koji je stajao iza njega,premeštao se s noge na nogu. Predsednik je govorio o nostalgiji koju naši iseljenici osećaju za domovinom, za Jadranskim morem, raspitivao se o ostrvima za kojima su ti ljudi čeznuli. Kada je počeo da govori o našem Predsedniku, drugu Titu, kao da se nešto desilo u njemu. Tada sam, zapravo, osetio svu njegovu snagu. Mirnim, običnim rečima, i na meni čak razumljivom španskom, izrazio je svoje divljenje, iskazao poštovanje koje je nosio u sebi. Drug Tito je za njega bio uzor, čovek koji je u neshvatljivo teškim uslovima ilegalnosti, a zatim i rata, uspeo da izbori ono što on, Aljende, pokušava da izbori u mnogo mirnijim uslovima. I, samo delimično, uspeva.

Bilo je tiho u kabinetu.Predsednik kao da je odlutao. Šef protokola se pokrenuo. Kao da je tihi šum tela u pokretu razbio razmišljanje Predsednika Aljendea. Osmeh mu se vratio na lice. Voleo bi da vidi Jugoslaviju, voleo bi da vidi to more za kojim čeznu njegovi sugrađani, poreklom Jugosloveni, i ta ostrva, voleo bi da bude u Dubrovniku o kojem je toliko slušao. Rekao sam mu: "Druže Predsedniče,da ste običan čovek, ja bih vam sada rekao da dođete I budete moj gost. Ali..." Nasmejao se: "Uredićemo to drukčije. Ja ću, verovatno, doći u Jugoslaviju, a onda vam obećavam da ću jedno pre ili popodne, biti vaš gost".

Izvadio sam long plej ploču Tereze Kesovije,jedini poklon koji smo mu mogli učiniti jer smo samo to imali, objasnio mu da je ona jedna od naših najboljih pevačica, da je rođena u gradu koji bi on voleo da vidi, u Dubrovniku, i zamolio ga da primi taj mali dar. Uzeo je ploču i pogledao šefa protokola: "Zapamtili ste ime? Voleo bih da vidim druga Kalogjeru i ovu pevačicu, dogodine, na festivalu". Ustao je. Šef protokola bio je na iglama, ali je u međuvremenu sišao sa njih. Pomirio se sa situacijom da delegacije čekaju na prijem, da poslovi kasne. Umesto planiranih trideset minuta,razgovor je trajao cetiri casa.

Poklon LP za Aljendea: Tereza - to sam ja- Dajte mi svoju časnu lekarsku reč da ću vas videti, zajedno sa pevačicom o kojoj ste mi toliko lepog ispričali, već dogodine na festivalu - rekao je Predsednik pružajuci mi ruku.

- Dajem vam reč - odgovorio sam - i podsećam da ste i vi meni nešto obećali.

- Do viđenja, druže Kalogjera.

Dva dana kasnije, u četvrtak, festival je bio završen. Nadmoćno smo pobedili. Pedeset hiljada ljudi aplaudiralo je Miru Ungaru. Obicaj je,u toj zernlji, i na tom festivalu, da se novine na kojima se sedi, zbog vlažne klime, upale kao male baklje kada se izvodi pobednička kornpozicija. Pedeset hiljada malih baklji osvetljavalo je zvezdanu noć dok je Miro pevao "Svako mora imat nekog". Na sceni su stajale tri devojke koje su, kao lente, imale jugoslovensku zastavu. U svetlosti reflelktora, zvezda i baklji, svetlela je naša trobojka sa crvenom petokrakom. Čulo se skandiranje : "Naši…naši… naši”. Posle svečanog prijema, negde oko pola šest ujutro, pred hotelom nas je sačekalo dve hiljade ljudi. Potomci naših iseljenika. Čuli su na radiju, u jedan čas po ponoći,da smo pobedili i došli da čestitaju. Miro je razbudio barsko osoblje i izneo piće. Posedali smo na trg pred hotelorn i neko je počeo pesmu "Marjane, Marjane". Trg je zvonio. Žene su plakale. Osećao sam da drhtim, ruke su mi otkazivale poslušnost. Pogledao sam Krajača. Plakao je. Pitao sam ga zašto plače, a on je odgovorio:"Šta  bih  drugo od ovolike sreće?"

Možda neko misli da Aljendea više nema...Ja ne mislim tako. (Tekst iz "TV Novosti" avgusta 1977).

Tragična lekcija iz čileanske istorije: Ko je bio Salvador Aljende?

Kao kandidat levice, Pokreta narodnog jedinstva koji su osnovali socijalisti, komunisti, radikali i demohrišćanski disidenti, Salvador Aljende septembra 1970. pobeđuje na izborima sa 36,3% glasova, na dužnost stupa 3. novembra 1970. godine i time postaje 29. predsednik Čilea. Ostvarivao je program nezavisnosti, razvoja i usmerenost zemlje ka socijalizmu kroz proces postepenih i demokratskih društvenih promena. Aljende je bio prvi marksistički političar izabran za predsednika jedne države na izborima. Svojom politikom agrarne reforme, nacionalizacije rudnih bogatstava i pravedne raspodele bogatstva, opasno je ugrozio interese krupne buržoazije i stranih, posebno američkih kompanija.

Godine 1973, u nadi da će se odupreti najvećoj ekonomskoj katastrofi u istoriji Čilea, Aljende i njegova vlada pokušali su da se izvuku iz stagnacije, ali je rezultat bila hiperinflacija, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo naroda. U takvim uslovima predsednik Aljende, verujući da je lojalan oficir, proglasio je Pinočea komandantom armije. Međutim, Pinoče je (11. septembra), iste godine, izveo državni udar, uz vojnu pomoć SAD. Istoga dana, prilikom odbrane predsedničke palate, Salvador Aljende izvršava samoubistvo, a 72 njegova najbliža saradnika su zarobljeni i streljani. Zatim je formirana vojna hunta, odnosno vlada sastavljena od odabranih ljudi koji su komandovali vođenjem državnog udara, sa Avgustom Pinočeom na čelu. Hunta je proglasila vanredno stanje i raspustila parlament do daljnjeg. Pinoče je, da bi uništio marksističku prošlost Čilea, odmah osnovao novu tajnu policiju pod imenom Uprava nacionalne obaveštajne službe ili DINA, koja se ubrzo infiltrirala u sve pore čileanskog društva sa zadatkom da pohvata sve Aljendeove pristalice i protivnike režima. DINA je takođe formirala tajne logore u kojima je zverski mučila i ubijala zatvorenike. U prvim mesecima Pinočeove vlasti zatvori i logori su toliko bili puni da su se u tu svrhu koristili i sportski stadioni, brodovi i vojni kompleksi. Smatra se da je po njihovim nalozima uhapšeno 130.000 Čileanaca i stranih državljana, od kojih su mnogi mučeni i ubijeni.

Oceni 5