Nikica Kalogjera: Lenjinistička notna sveska

„Pradomovina obitelji Kalogjera je otok Cipar. Tu se obitelj razvijala odlikujući se radom, junaštvom, visokim položajima, sve do pred kraj XV vijeka kada su egipatski mameluci strahovito napali i opljačkali otok i najzad ga Turci osvojili 1570-1571. godine. Obitelj Kalogjera se poput mnogih obitelji morala seliti. Tako polovicom XVI vijeka nalazimo ogranke obitelji na Kreti, u Krfu, i u Veneciji...“

Otac Nikice Kalogjere, doktor Niko, profesor istorije i latinskog jezika, ovako je počeo svoju knjigu - objavljenu 4. prosinca 1938. - o porodičnom stablu familije čiji je jedan ogranak od 1927. živeo i radio u Beogradu, glavnom gradu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Na Paliluli, u ulici Stanoja Glavaša, rođen je i Nikica Kalogjera, koji, ipak, svoje detinjstvo vezuje za Dorćol na koji se preselio još dok je bio mališan. Na uglu Dušanove i Dubrovačke ulice bila je osnovna škola „Janko Veselinović" u kojoj je naučio da čita i piše, a srednjoškolske dane provodi u Prvoj muškoj gimnaziji, gde mu je otac radio kao profesor. Stari dr Kalogjera bio je razredni starešina mnogim, docnije viđenim ličnostima: Radivoju Loli Đukiću, Svetozaru Gligoriću, poznatom hirurgu dr Petkoviću, Miletu Jovanoviću, direktoru „Pan Amerikena" za Jugoslaviju - a najbolji prijatelj dr Kalogjere bio je profesor Trifun Đukić, otac mladog Lole.

Predratnu gimnazijsku idilu prekinula je okupacija 1941. godine. Čim su Nemci ušli u Beograd, dr Niko je odmah bio uhapšen: njegove socijalističke ideje odvele su ga direktno na Banjicu, gde je bio u grupi prvih sto srpskih talaca, kao jedan od retkih Hrvata, Dalmatinaca, ali po profilu - kao profesor - idealan deo krem inteligencije, hitno izolovane u logorskom ambijentu. Za vreme boravka na Banjici, krevet do kreveta imali su dr Kalogjera i Siniša Stanković, koji su kasnije, kad su prošle ratne strahote, ostali odlični prijatelji.

U međuvremenu, prirodno, profesor Niko izbačen je iz službe, a kad je pušten sa Banjice - s familijom se uputio u Šumadiju, gde je imao dosta prijatelja i kod kojih je proveo veći deo ratnih godina. Obitelj Kalogjera je u punom sastavu dočekala oslobođenje u Beogradu, a mladi Nikica aktivno se uključio u obnovu zemlje. Pri omladinskom domu, u Prvom kvartu, preko dana se udarnički radilo: istovarivalo se žito iz kamiona, utovarivalo se žito u kamione, krčile su se ulice, čistilo se. Uveče, atmosfera je bila nešto ugodnija, makar i zbog orkestra u kom je mladi Nikica svirao.

Budući da se klavira seća koliko i sebe, ne čudi što je Nikica sa 15 godina, odmah nakon rata, upisao Muzičku akademiju kod, danas pokojnog, Milenka Živkovića. Slučaj je hteo da ga čuje Oskar Danon koji se oduševio i Nini Kirsenovoj, legendarnoj profesorki, rekao: „Ti tamo tražiš nekog korepetitora, a pred nosom nam je klinac iz Prve muške koji svira i ležeći, i stojeći!" „Davaj, davaj taj maložec ovamo" kazala je Nina!

Odlazak u Zagreb

Paralelno je Nikica radio na tri fronta: išao je u gimnaziju, pohađao Muzičku akademiju i radio kao pomoćnik korepetitora, da bi kasnije sarađivao s ljudima iz Opere i tako upoznao Žarka Cvejića, Branka Pivničkog, Dragog Jovanovića. Revolucionarni optimizam u svima njima budio je nade: svakim su danom sve više napredovali, znali su da sutra ne može biti gore nego što je danas - a, pride, stigle su i prve tezge u vidu lokalnih priredbi i igranki. Omladinac Nikica nije bio član Partije, jer je smatrao da politika i umetnost ne idu ruku pod ruku.

Sem toga, kao Dalmatinac, umeo je da izleti i da lane, a voleo je i da se potuče, što mu kao Dorćolcu nije bilo teško. Sve to nije mu garantovalo političku karijeru, pa se Nikica zadovoljio da ostane samo član omladine. Ujesen 1947. familija Kalogjera stiže u Zagreb, jer je dr Niko tamo premešten po službenoj dužnosti. Nikici, koji je tad bio pred maturom, dolazak u Zagreb izgledao je kao šok: „Budući da sam se rodio i odrastao u Beogradu, poprimio sam dosta od tamošnjeg mentaliteta koji se nije uklapao u zagrebačke manire ponašanja. Istina, u Zagrebu smo imali ogromnu familiju, ali su mi falili drugovi, srce me je vuklo u Beograd. Prvih godinu, dve, osećao sam strašnu nostalgiju za Dorćolom, ali se onda sve prekinulo na prirodan način kad su u Zagrebu saznali da dobro sviram i da sam već imao solističke koncerte...".

Emil Hajkić i Ćiril Ličar su u to doba bili dva maga klavira: mladi Kalogjera učio je kod Ličara, i bio na trećoj godini, kad je stigao u Zagreb. Čim su se Zagrepčani uverili šta Nikica zna, karijera mu je bila obezbeđena. Već 1950. ušao je u Big bend omladinskog društva „Joža Vlahović" koji je vodio Miki Kerbler; tu im je Nikica otkrio da zna da svira i trombon, jer je u Beogradu, u velikom bendu, postojala trombonistička sekcija u kojoj su, pored Kalogjere (docnije - poznatog dirigenta), bili Mladen Guteša (danas dirigent u SR Nemačkoj), Mića Kotlić (dirigent Omladinskog orkestra) i Vojislav Simić, opet dirigent! Odatle i kovanica: „Ko propadne kao trombonist - ide u dirigente!".

Na Radio-Zagreb Nikica je došao 1952. godine i zaprepašćen da mali sastavi sviraju bez aranžmana - samo na povik: daj C dur! - osnovao mali ansambl koji je prvi u istoriji Radio-Zagreba svirao po napisanim aranžmanima! U to vreme, nekrunisani kralj estradne glazbe po Zagrebu bio je izvesni Kalman Koči. Svirao je violinu, što i ne treba da čudi jer je Kalman bio Mađar, otmenih manira i finog ponašanja. On je na radiju imao orkestar koji je svirao bukvalno sve: mađarske i naše pesme, laku glazbu, muziku za ples. Nikica ga još uvek pamti, jer se na delu uveno šta znači biti univerzalan majstor svog zanata.

Slučajno upisao medicinu

U stalni radni odnos u Radio-Zagreb, Nikica je ušao 1954, kao klavirista u Big bendu. Paralelno je pohađao Konzervatorij gde su mu proricali blistavu budućnost. Ali, politika je i u njegov život umešala prste. „Preko neke veze sam - reći ću vam iskreno - došao do Lovre Matačića, čuvenog simfonijskog dirigenta i kompozitora, koji je posle rata bio malo proskribovan, takoreći u 'off-u'. On je u meni pronašao neki talenat, a ja i nekolicina drugova koji su ga posećivali upijali smo sve što nam je govorio. Sličilo je to na Isusa i njegove apostole! Kad su to otkrili na Konzervatoriju, krenuli su problemi, dosta su mi zamerili... Jednog dana sretnem svog kolegu s Konzervatorijuma Ozrena Depola, i, onako, mahinalno, pitam gde će. 'Idem da se upišem na medicinu' reče on ozbiljno. 'Čekaj - počeh sav zbunjen da mu objašnjavam - pa ti si sa mnom na grupi za klarinet i klavir...'. 'Ma, kakva grupa! Moj tata kaže da su to kafanski muzikanti' odbrusi mi Ozren i upitno me pogleda: 'Ajde sa mnom da i ti budeš doktor!' ...Ma, neću ceo život da me neko zafrkava - pomislim - i krenem za Ozrenom. Tako sam upisao i, naravno, završio medicinu!"

Pedesetih godina u Zagrebu su isključivo radila samo dva pevača: Ivo Robić i Rajka Vali. Big bend „Joža Vlahović" često je pratio Robića i Rajku, pa je Nikica iz blizine mogao da se uveri kako to rade zvezde. Još bolju priliku da upozna Robića imao je dok je u čuvenom „Grillu" zamenjivao bolesnog klaviristu, i svake večeri svirao od osam uveče do četiri ujutro. Robić je Kalogjeru ubeđivao da je to najbolja praksa kroz koju će naučiti sve pesme i stilove. „To ti je najbolja životna škola" poručivao mu je Robić koji je, takođe, bio na Konzervatoriju gde je svirao kontrabas i klarinet. Budući da je Kalogjera već bio student medicine i da je svakog jutra imao obavezne vežbe, Robić i njegovi muzičari ophodili su se s njim roditeljski pažljivo, puštajući ga kući oko jedan-dva sata, kad se publika malo proredi. „'Ajde mali, idi da učiš" govorio mu je Robić.

„Bilo je to korisno iskustvo. Tu dobijete onu muzikantsku žicu, naviknete se na atmosferu improvizacije, slobode, neobaveznosti. Kad napravite krivi ton, brzo se izvučete: radi se na osećaj, na intuiciju... Robić je u tome, i u svemu, uvek bio pravi profesionalac. To je jedina stvar u kojoj nismo mogli da ga pokvarimo. Kad on uđe u studio, od prve otpeva sjajno!... Rajka Vali je bila tipičan produkt iz holivudskih snova: tanka plavuša manekenskog tipa, zgodna ženska koja je u to vreme pevala repertoar Doris Dej. Godinama je u Zagrebu vladao taj večni „duet": Robić-Vali.

Onda se pojavila Anđelina Groh (koja je sad u Americi), počela je da peva Anica Zubović, krenuo je Stjepan Džimi Stanić, iz Beograda su nam u goste dolazili Duško Jakšić i Tihomir Petrović. Nešto kasnije, počeo je da peva Marko Novosel, stigli su Ivica Šerfezi, Zdenka Vučković, Gabi Novak - i kad je počela „Opatija" 1958. zabavna muzika poletela je u orbitu. Ipak, najjači centar uvek je bio oko Radija: tu su se okupljali profesionalci, ljudi koji su znali note, imali talenta. I sve te radio stanice, Beograd, Zagreb, Ljubljana, odigrale su presudnu ulogu u razvoju muzike, pogotovo što nije bilo utvrđenih kriterija da se kaže 'ovo je dobar pevač, a ovaj nije'. Naši urednici su, pre svega, bili političke ličnosti, koji su nešto čuli da se mi bavimo svirkom, ali se u to nisu mešali. Otud smo imali puno slobode u kreiranju programa: nabavljali smo note starih šlagera, novih melodija... Faktički, u Radiju se zabavna muzika i rodila, a prohodala je na festivalima".

Sredinom pedesetih godina, drug Nikica bio je vrlo poznat dirigent i još poznatiji aranžer: znao je da na jednom festivalu ima i po deset svojih aranžmana! Međutim, komponovanjem se još nije bavio! Tek 1960. na nagovor organizatora Dečijeg festivala u Zagrebu (jer im je falila jedna pesma!), Kalogjera je napisao svoju prvu melodiju: „Znamo mi" koju je pevao duet prelepih devojčica. Jedna od klinki zvala se Željka Marković (danas Fatorini), a druga Lidija Čič, daljna rođaka Kalogjerinih, s Korčule. Onda je i trio „Tividi" tražio od Nikice da im nešto komponuje. „Nemojte, ljudi" branio se on, ali je brzo popustio. Sutradan je sreo poznatog književnika Boru Pavlovića i pitao ga da li je pisao tekstove za šlagere. „Zar ti ja tako izgledam?" čudio se Bora, ali je i on popustio. Njihova zajednička ploča „Sombrero" odmah je postala hit!

„Nigde nije zapisano, ali je tako: to je prva zlatna ploča u Jugoslaviji, s domaćim kompozicijama, u zabavnoj muzici! Pesmu 'Sombrero' pevao je trio 'Tividi' u kojem su bili Tino, Vigor i Dino, momci iz Rijeke... Onda je došao 'Zagreb 62' kad sam napisao pesmu „Negdje" koju je pevao Vice Vukov, u jednoj verziji, i kvartet 'Melos' u drugoj. U 'Melosu' su bili Arsen Dedić, Mišo Doležal (otac Sanje Doležal iz „Novih fosila"), Zdravko Konjević (danas zubar) i Stanko Kučan. Osvojio sam drugo mesto, treće je osvojio Stipica Kalogjera s pesmom 'Krovovi, krovovi', a pobedila je Lola Novaković s nadahnutom interpretacijom pesme 'Ti nisi došao' Alfonsa Vučera."

Sećanje na festivale

 "U Zagrebu je postojao internat Muzičke škole, gde su, između ostalih, bili Arsen Dedić (iz Šibenika) i Mario Boljuni (baš iz mesta Boljuni). Tamo su se upoznali, počeli da se druže, i kad je krenula televizija, Boljuni se pridružio 'TV magazinu' Antona Martija, dok je Arsen - kao pomagač, nosač vrpci - počeo da radi u redakciji programa 'Ekran na ekranu' koji je osnovala Zora Korać. Režiser emisije bio je pokojni Angel Miladinov. Kako je Arsen uvek bio likovno i poetski nadaren, ponekad u toj brzini nije mogao da traži tuđa rešenja, pa ih je sam nudio: sam je crtao, sam pisao tekstove. Kad su videli da je Arsen multitalentovan, on više nije bio samo muzički urednik već i desna ruka Angela Miladinova. Toj ekipi se nije dopalo da u programu idu sa klasičnim hitovima i šlagerima: hteli su šansone. Angel je imao fantastičnu fonoteku: sve od Brela, Aznavura, Endriga, Paolija, do iskonskih kantri pevača. Faktički, okupljena je grupa ljudi koji su voleli i gajili finu muziku. Pošto im je trebalo dobrih aranžmana, falio im je - aranžer. Angel me je ubedio - onako kako je samo on znao - da će mi 'skidanje' aranžmana uvek biti inspiracija. Jer, pazite: kad 'skidate' aranžman, to vam je isto kao da kopirate jednu sliku. Vi ste prisiljeni da zapazite detalje, da uđete u srž aranžmana, da otkrijete nešto što nikad slušanjem ne bi primetili... Puno sam tu radio, i jednog je dana Angel predložio Arsenu da nešto sam otpeva, jer je Dedić već radio u 'Melosu'.

Ovaj je odbijao, vadeći se da nije estradna faca, ali je Angel bio, po običaju, vrlo uporan. Konačno, i ja sam se uključio, rekao Arsenu da otpeva nešto šansonjerski... i tako je Arsen u svakom 'Ekran na ekranu' pevao po jednu melodiju iz filma u mom aranžmanu... Kao stalni suradnik bila je s nama Irena Vrkljan, pesnikinja koja živi u Zapadnom Berlinu više od petnaest godina. Irena je vrlo šarmantna dama, divna prijateljica, iskreno, fenomenalan čovek! Ona je sve nas inspirisala, a sa sobom 'vukla' svoju poetsko-slikarsku elitu u kojoj su bili Zvonko Golob, Miljenko Stančić... tako da je ta emisija bila stecište jednog izuzetnog intelektualnog, kreativnog kruga. Zora Korać uvek je imala 'nos' za prave stvari, znala je koje suradnike treba izabrati a to puno znači".

Nakon što se umešao među kompozitore i na festivalima stalno bio jedan od favorita, Nikica je bio lični svedok uspona i padova tih manifestacija, koje su formirale kičmu tadašnje zabavne muzike.

„Profesionalni festivali bili su 'Opatija', 'Beogradsko proleće' i 'Zagreb', gde su svirali veliki orkestri, gde su dolazili pravi kompozitori i aranžeri, gde su se pojavljivali pravi pevači. 'Split' u početku nije znao šta hoće, ali, tek nakon svih ovih godina vidimo da je jedan čovek koji se zvao Vinko Lesić - koga smo strašno kritikovali - taj festival, u stvari, podigao na internacionalni nivo. Svi su se u ono doba ljutili što na festival u Split stižu nekakvi strani pevači koje naša publika ne zna, bili besni što nisu došli Frenk Sinatra ili Tom Džons. Ja sam, recimo, u Brazilu bio šest puta, a jednom prisustvovao koncertu Čikobarke Deuanda, čoveka koji je u Split došao kao anonimni mladić i koga tamo niko nije šljivio. A u Brazilu sam se uverio da je njegova popularnost u rangu jednog Pelea! On dva meseca ima svakodnevno po dve priredbe u dvorani od 6.000 mesta, gde ljudi sede za stolovima, kao u restoranu. Možete zamisliti kolika je to hala? Njega prate četiri orkestra: simfonijski od 120 članova, jedan normalan Big bend od 25 članova, jedan gudački orkestar, i samba orkestar. U datom momentu, pred publikom se pojavljuje 200 lepotica, svaka s nogom od dva metra, koje igraju... A u Splitu ga niko nije znao! Da ne govorim da su u tom Splitu gostovali Klaudio Vila, Antoan, Iva Zaniki, 'Šedousi', Nikoleta, Pjetro iz Argentine, Toni Kristi."

„Na tim prvim festivalima kod nas, mi smo se stvarno nalazili kao najbolji prijatelji. Niko nije pitao da li je neko iz Sarajeva, Beograda, Zagreba, Ljubljane. Ti pojmovi, kao takvi, nisu postojali... U to vreme, nismo ni znali, nismo ni sanjali da postoje neke republike, nacionalisti, podele. Bilo je to nepojmljivo! Danas, ako zaseda savezni žiri za, recimo, neki festival, i ako ja ne ubacim četiri pesme iz svoje republike - mogu da se oprostim od ugleda i ko zna još čega! A sećam se kad je Braco Pečnik, koji je griz'o za Beograd, jedne godine glasao za četiri pesme iz Slovenije, jer, objasnio je: 'takve pesme mi nemamo u Beogradu'. Tad to nikom nije bilo čudno, jer su Slovenci stvarno imali najbolje pesme, i nikom nije padalo na pamet da im to ospori zbog nekakvog ključa ili republičke pripadnosti. Ni slučajno!... Uopšte, festivali su tad bili opštejugoslovenski. Zagrebački festival nije se mogao zamisliti bez Đorđa Marjanovića, Elde Viler, Lole Novaković, Majde Sepe, Dragana Stojnića iz Sarajeva, Nine Spirove iz Skoplja. Bilo je samo važno da je neko dobar pevač. Odakle je - nikog nije interesovalo! Čim je novac ušao u igru, čim su počele trke ko će više da proda ploča - na scenu su stupili 'zonaši', druga i treća liga pevača... i kompozitora. Jer, desi se: ja imam da spremam neku TV emisiju, Prohaska je na turneji, Oblak je zauzet, Mihaljinec je na turneji, a ovi netalentirani imaju slobodnog vremena kol'ko im duša ište! Stalno su tu visili, naturali se, i konačno uzeli vlast u svoje ruke. Taj pad počeo je na samom startu protekle decenije, i eto gde nas je doveo. Na dno."

U trouglu između komponovanja, aranžiranja i dirigovanja, dr Nikica Kalogjera publici je ipak najpoznatiji kao autor serije hitova koji su obeležili zlatno doba domaće zabavne muzike. Terezin repertoar se ni danas ne može zamisliti bez „Nona", „Sviraj mi sviraj" ili „Kad porasteš sine". Ivica Šerfezi ne bi bio ono što jeste da u karijeri nije pevao Kalogjerine „Ksimerone" i „Suze liju plave oči". Ni Kalogjerina druga supruga, Ljupka Dimitrovska, nije ostala bez muzičkih poklona od svog muža: ljudi je još uvek znaju po melodijama „Ćibu-ćiba", „Ljutiće se moja mama" i „Tvoja barka mala". Slična iskustva s Nikicinim pesmama imaju Miro Ungar i Miki Jevremović.

U IDUĆEM NASTAVKU: NIKICA KALOGJERA O SVOJIM SUSRETIMA S TITOM I ĐILASOM