Na Rivi dei Skjavoni
Crrn 01 S

Photo: Časopis KULT

Niko još, nikad, nije izbegao svoju sudbinu

MOJA PESMA

Duša je moja bogat seljak,

pijan veseljak,

u zavičaju.

Miluje golu ženu što spava,

tvrdo, ko pleća gojnih krava,

u žitu, kud noći pune crnih vrana,

padaju.

 

Svet je prošla samohrana,

u krvavom plaštu šerežana,

ko ubica.

Stajaše tužna, zavejana,

na straži, u kapijama,

brkata, blago nasmejana.

 

Kraj crkve tuđe i nepoznate,

zapaljene,

u duge, jasne, tople noći,

kad krekeću žabe barske,

grlila je razne žene.

A danju je čuvala dvore carske

i korakom brojala sate.

 

Na javi je duša moja bogat seljak,

veseljak.

Samo u snu, ko Mesec bleda

i tako ko on nevesela,

po svetu bludi.

 

Gondola jedna ćutke je skrije

u bezdane vode Venecije,

samu, umornu, razočaranu,

na karnevalu.

 

I kad tu njen gitar zazvoni,

od pesme što plače i voli,

svu vodu, zvona, i maske, tamo,

noć toliko zaboli:

da ućute i pitaju tiho,

„Kakav je to Slaven bio,

na Rivi dei Skjavoni?“

 

KOMENTAR UZ „MOJU PESMU“

Zimu 1918. proveo sam kao u snu, u selu.

Skupljao sam pesme koje sam hteo da štampam u Beogradu i skupljao sam rukopis Dnevnika o Čarnojeviću, koji je bio narastao u debelu knjigu.

Godine 1919. proletni vetri počeli su da duvaju već u februaru, i ja sam se rešio da idem u Beograd, pa da, opet, sednem u klupu. Da nastavim tamo, kako bi se to u Salamanci reklo, gde sam stao.

„Ne idi u Beograd“, govorila mi je mati tužio. „Zar ne vidiš kako ti je ujak, Nikola, tamo prošao? Zar ne vidiš kako je Paja Putnik tamo prošao? Zar ne vidiš da si ogolio i da je rat nekom brat, a nama rat. Ideš u nesreću, a mene ostavljaš samu.“

Ona, kad bi se setila Beograda, imala bi u očima uvek onu užasnu sliku: videla je svog pokojnog brata, Nikolu, koga su strpali u ludnicu. Kako rekoh, u onu našu staru beogradsku ludnicu, u kojoj su po tri ludaka trpali na dva kreveta.

Međutim, posle jednog privremenog, totalnog očajanja, kod mene je bilo nastupilo neko novo, totalno radovanje, da idem tamo gde sam toliko puta, od detinjstva, da budem, želeo.

Idem, velim, tamo mi je mesto.

Niko još, nikad, nije izbegao svoju sudbinu.

Došao sam dakle u Beograd, na Univerzitet, u februaru i priznali su mi, posle malo gužve, dva semestra, sa Univerziteta u Beču. Godinu na Rijeci u Eksportnoj akademiji, dabogme, ne priznaju. Upisujem se, kod Bogdana Popovića, na uporednu, književnost (iluziju Ezra Paunda), na istoriju, i istoriju umetnosti.

Naseljavam se na Dorćolu.

Hranim se u jednoj pivari u Dunavskoj ulici i posmatram u avliji, gde ručam, jednu kvočku, na proletnom suncu, kako diže nogu i drži nogu dignutu, satima, da ne bi zgazila koje od svojih pilića, koji se oko njenih nogu vrzmaju. To mora da je teško.

Materinsku ljubav nije niko izmislio, ona je tu, kao zvezda na nebu.

Sa mnom ručava i jedan stari profesor crtanja, koji mi priča da je, nekad davno, bio austrijski oficir i da je prebegao u Srbiju.

Na Univerzitetu, jedan od mojih drugova našao je, u Novom Sadu, izdavača za jedan literarni časopis, koji je nazvao Dan.

To je bio naš prvi literarni časopis koji je posle rata, posle prvog svetskog rata, pokrenut u Beogradu. Taj moj drug bio je Ilija Petrović, prevodilac Bajrona. On je, već posle drugog broja, otišao u Ameriku, a meni predao redakciju Dana, i svoj mali stan, u ulici Braće Nedića (br. 29).

U toj maloj kući, sa jorgovanom pod svojim prozorom, preživeo sam najsretniju godinu u svom životu.

Već tog proleća ja sam predao knjižaru S. B. Cvijanoviću rukopis moje prve zbirke pesama, koju sam nazvao Lirika Itake. Kao što rekoh, Cvijanović je tri puta odustajao od štampanja. Inače, Cvijanović je bio lep tip našeg starog knjigoljupca i ja sam, u njegovoj kući, među njegovom decom, kao neki Čika Jova, odsedao.

Cvijanović je žurio sa izdavanjem te zbirke i tekst je, uglavnom, štampao onako kako je tekst po časopisima odštampan bio.

Galimatijas pesnika, cenzure, i štampara.

Pesma Ja, ti i svi savremeni parovi, na primer, bila je prilepljena uz prethodnu. Ja korekturu nisam vršio.

Tražio sam grčka slova u naslovu, a Cvijanović, siromah, ispomagao se kako je znao i umeo. Nije našao lambdu za prvo slovo u reči „lirika“, u naslovu, pa je jedan rimski broj, glavačke, proizveo za grčko slovo. Tako se onda štampalo.

Beograd je bio još pun ruševina. Nije imao još ni kanalizaciju.

Međutim, protivno očekivanju, ta zbirka pesama prodavala se dobro. O njoj se mnogo govorilo.

Siromah Cvijanović, onda, polakomio se i štampao i moju prvu prozu, pod naslovom Priče o muškom, u velikom broju (u 4.500 primeraka). Godinama, tu knjigu, nije rasprodao.

Moje pesme odjeknule su, naročito, u ono vreme, na Univerzitetu i među omladinom. Kad bih prolazio ulicom, dešavalo mi se da mi nepoznati mladići i devojke, dovikuju, veselo: Tužno je biti muško!

To je bio refren iz moje pesme Gardista i tri pitanja.

Bilo bi zanimljivo, jednom, skupiti podatke o tome kako je na našu omladinu uticalo školovanje u inostranstvu.

Ja ne mislim, dobro.

Bilo bi interesantno skupiti podatke o našim studentima koji su učili, pre prvog svetskog rata, na univerzitetima u Beču, Hajdelbergu, Petrogradu, Cirihu, Parizu.

Ja mislim da je u tuđini mnogo naših mladića propalo.

Ali ne treba zaboraviti ni to, da je čak i Principu, ideja o atentatu, de facto, poslata sa jednog stranog Univerziteta, od našeg studenta na Univerzitetu.

Ni čitav niz naših studenata, koji su bili često prvi među prvima, na ispitu.

Bilo kako bilo, beogradski Univerzitet, vratio mi je, od prvog dana, onu životnu radost koju sam bio, na kraju rata, izgubio.

Bila je to jedna stara zgrada (zdanje Kapetan Mišino), koja je bila prepukla prilikom bombardovanja Beograda. Ona liči, i po svojoj arhitekturi, i po svojoj fasadi, na Univerzitet u Upsali, u Švedskoj.

Na njenoj avliji ležala je tada, velika gomila cigalja, kao neka barikada, i mi smo tu gomilu cigalja upotrebljavali za govornicu.

Preko puta Univerziteta, na drugoj strani trga, bila je takozvana Uprava grada. Policija.

Na tom Univerzitetu počela je za mene druga po redu epoha mog života.

*Iz knjige “Lirika Itake i komentari”

Oceni 5