Niko na Balkanu nije ostao pošteđen ludila

BELEŠKA VLADIMIRA STAKIĆA IZ 2017. O FAX-INTERVJUU SA VLADOM DIVLJANOM IZ  1996. ZA MAGAZIN „XZ“:  Sredinom devedesetih godina, više od decenije nakon što su se Idoli raspali, činilo se da ćemo muziku jednog od najznačajnijih bendova jugoslovenskog novog talasa doveka moći da slušamo samo sa starih ploča i eventualno u nekim cover verzijama. A onda su se, krajem 1995. godine, kockice nekako čudno složile. Vlada Divljan je na kratko došao iz Australije, u kojoj je u to vreme živeo, skoro potpuno neplanirano odsvirao nekoliko pesama sa grupom Eva Braun u Bečeju i pojavio se kao gost na Bajaginom koncertu u Skoplju, a iz euforije koju su ta dva njegova ukazanja izazvala rodila se ideja o organizovanju nekoliko nastupa na brzinu skupljenog benda, sastavljenog od Vladinih dugogodišnjih prijatelja i saradnika iz raznih projekata. Tih svirki bilo je ukupno osam, a zahvaljujući Vitomiru Simurdiću, u to vreme uredniku NS Plus kanala Televizije Novi Sad kao i ekipi Radio Novog Sada (Bogici Mijatoviću, Anđelku Maletiću, Janu Šašu i Verici Poljaković) snimljena su dva koncerta  (akustični i električni) održana u legendarnom „Studiju M“  u glavnom gradu Vojvodine, 18. i 23. januara 1996. Tako je, posle kratkog vremena utrošenog na „peglanje“, miksovanje i postprodukciju nastao live album Odbrana i zaštita, znatno drugačiji od onoga što je većina publike očekivala, prevashodno imajući u vidu Divljanov do tada poslednji solo album (Tajni život A. P. Šandorova), ali i opus Idola.

Verica Poljaković, koja je bila najdirektnije uključena u organizaciju i realizaciju ta dva snimljena nastupa i u kasniji rad na obradi materijala, pa je od svih onih koji nisu bili članovi benda imala verovatno najbolji uvid u atmosferu koja je pratila realizaciju projekta i nastajanje ploče, kaže da su joj do danas u živom sećanju ostali Vladini skoro svakodnevni telefonski pozivi i nećkanja da li da se, zbog kratkog vremena uopšte upusti u pravljenje benda i organizovanje koncerata, na šta su ga prijatelji, a pogotovo Gile, uporno nagovarali (između ostalog i zbog stalnog kukanja na taj pritisak Vlada je na omotu pomenut kao Kalimero). Srećna okolnost je bila da je u to vreme Radio-televizija Novi Sad snimala serijal „unplugged“ koncerata u koji se Divljanov projekat idealno uklopio. Očekivani stres zbog kratkih rokova zamenila je radost ponovnog druženja i rada sa dragim prijateljima, te je sve proticalo u opuštenoj i prijatnoj atmosferi, nalik porodičnoj, koja je uključivala i neka tipično dečija glupiranja poput kolektivnih grudvanja ispred Studija M. Sva ta pozitivna energija prenela se i na svirke i na zvuk koji je Odbrana i zaštita donela.

Još pre nego što se ta ploča pojavila (na kojoj su pesme: Retko te viđam sa devojkama,  Radostan dan, Jedina/uzurlikzurli, Dok dobuje kiša (u ritmu tam-tama), Kenozoik, Vetar i zastave, Nebeska tema, Maršal/poslednji dani, Nemo, Rusija, Ona to zna, Plastika, Moja si, Gde si sad cica-maco, Amerika, Malena, Maljčiki, Hajde, sanjaj me, sanjaj), najveći gospodin eksjugoslovenske popularne muzike i jedan od njenih najznačajnijih autora se vratio u Australiju (koju je par godina kasnije zamenio Austrijom), pa nismo mogli da ga intervjuišemo uživo.

Zašto smo to radili faksom, a ne svima već uveliko dostupnim e-mailom, ostaće večna misterija, jer se toga niko od nas koji smo u ovoj akciji učestvovali odavno ne seća. Ali, svi odlično pamtimo da je Vladu Divljana i u najnormalnija i u najnenormalnija vremena bilo jednako prijatno i zanimljivo slušati i dok peva i svira i dok priča. Sasvim razumljivo, jer je ovaj izuzetno nadareni i beskrajno uljudni čovek razoružavajućeg toplog pogleda i dečačkog osmeha svojim životom i karijerom poručivao da (uz volju i nešto sreće) čovek može, makar i uz povremena odricanja, uspone i padove, da se izbori za to da radi ono što hoće, gde, s kim, kad i kako hoće, pri tom stičući mnoštvo prijatelja i poštovalaca, a da nikome zbog toga ne mora da podilazi niti da snižava svoje standarde. ˝sama ta mogućnost normalnosti vredela je i uvek će vredeti veoma mnogo u ovom najmanje četvrt veka potpuno neurotičnom deliću sveta.

TEKST IZ „XZ“: VLADA DIVLJAN, NAŠ ČOVEK U AUSTRALIJI

Odbrana je uvek bila izazov

Odbrana i poslednji dani, po većini relevantnih anketa najbolji album u istoriji jugoslovenskog rock’n’rolla dobio je nezvaničnu živu verziju, nazvanu Odbrana i zaštita. Vlada Divljan, glavni krivac za jednu od najboljih ploča objavljenih ove godine u ovoj zemlji, odavno je spakovao kofere i vratio se u Australiju. Srećom, ne zauvek. A i proizvođači ovih novina su, posle desetak dana intenzivnog truda uspeli da shvate kako funkcioniše faks bez slušalice. Rezultat svega toga je na stranama koje ste upravo počeli da čitate.

*Osobito poštovanje i komplimenti, kako za Odbranu, tako i za Zaštitu. Kako zvuči taj disk kad se sluša tamo dole?

Uzvraćam poštovanje i zahvaljujem se na komplimentima, kako za O, tako i za Z. Inače, disk dobro zvuči i ovde, iako se sve okreće naopako, jedino što je digitalan. Ako uzmeš u obzir da je od naše prve probe pa do poslednjeg koncerta (od njih osam) prošlo 32 dana, i nismo tako loši. Moglo je i bitno gore. Jedino što bih promenio jeste slika na omotu. Naslovna, pošto je postojeća – borba crnaca u tunelu. Muzika je OK, živahna, tu i tamo nam se otme, što i nije loše. Dopada mi se kako smo odsvirali Nema i još poneku pesmu, i takođe, oseća se deo radosti koju smo među sobom delili na koncertima.

*Jesi li uopšte, pre nego što si došao prošle zime u Jugoslaviju, razmišljao o tome da bi mogao nešto i da zasviraš? Koliko je na definitivnu odluku uticao session sa Evom Braun u Bečeju? Da li si, kad si krenuo s nama u Bečej, znao šta ti se sprema? Da li te je reakcija publike iznenadila?

Pomišljao jesam, ali komotno, sa razdaljine. Po dolasku u Beograd, brzo sam odustao od takvih ideja. Počinjala je zima i već je izgledalo suviše komplikovano, a kako si to negde lepo primetio, zapitao sam se koliko sve to ima smisla. Takođe sam želeo da malo vremena provedem s prijateljima i familijom. Session sa Evom Braun jeste bio neka vrsta prekretnice. Pretpostavljao sam da ćemo te večeri odsvirati dve pesme (Ona to zna i Nebesku temu), u slučaju da svi budemo raspoloženi. Kako se pokazalo, raspoloženje je bilo više nego dobro, publika je bila fenomenalna i znala je većinu mojih pesama bolje od mene (dok sam od Vasketa pogledom krao zaboravljene akorde). Tako sam se te večeri u Bečeju, na bini i pored bine, osećao veoma dobro i gore pomenuti smisao se odmah iznova pojavio. Slagao bih ako bih rekao da nisam bio iznenađen reakcijom publike, pogotovo što deo prisutnih nije bio ni rođen u vreme nastanka nekih od pesama). Znači da i Vasiliu, koji me je zvao u Bečej, snosi deo odgovornosti (Vasiliu Voltrata = Pera Janjatović u veselom stanju u jednoj dubrovačkoj diskoteci, kao rumunska verzija John Travolte, u drugoj polovini osamdesetih – op. V.S.). Slično je bilo i u Skoplju, gde sam kao Bajagin gost pevao Malenu – dakle i Bajaga je krivac, kao i Vita Simurdić i Bogica Mijatović i, naravno, Verica Poljaković, koji su omogućili sve to, u tako kratkom i neobičnom periodu. Na tome im hvala! S druge strane, Giletovo nagovaranje, a još više pomoć koju su mi on i Zdenko u organizaciji svega što će uslediti pružili, bili su više nego važni. Isto tako i Dule Ercegovac i B92 itd.

*Kako si birao ove odlične muzikante, a kako pesme i aranžmane? Koliko je izbor repertoara i postave bio uslovljen kratkoćom vremena u kome je sve moralo da se završi, a koliko tvojim afinitetima, pošto su mnoge pesme definitivno zvučale bolje nego kada su ih Idoli svirali?

Pre bih rekao da sam razmišljao kako bih i sa kakvim bendom svirao uopšte, nego što sam mislio baš o tim pesmama. S druge strane, Odbrana je uvek bila neka vrsta izazova, jer smo većinu tih pesama u vreme Idola tek nekoliko puta svirali uživo. Što se „odličnih muzikanata“ tiče, ne treba zaboraviti ni da sam sa svim Old Starsima (osim Borisa) i ranije, u različitim periodima svirao. A i Boris (Bunjac – udaraljke, op. V.S.), koga pre ’91 nisam znao, jeste poslednjih pet godina proveo družeći se i svirajući sa Sašom Šandorovom, tako da smo se on i ja na neki način već poznavali – eto šta znače drugovi. Inače, zanimljivo je da smo Boris i ja, kada nas je Sale povezao, počeli da radimo na techno verziji Amerike, koju još nismo izmiksali.

Sve u svemu, hvala na iskristalisanom komplimentu, izgleda da godine ipak ne donose samo starost (ili se to samo nadamo). Nekako sam uvek verovao da treba raditi s ljudima koje voliš i poštuješ – u toj varijanti je svašta moguće.

*Ceo pristup svirci (sa naglaskom na akustičnim instrumentima – op. V.S, 2017), deluje još čudnije kad se imaju u vidu poslednje godine, tokom kojih si najviše svirao i pravio muziku na kompjuteru?

Ako uzmeš u obzir da se bakćem s kompjuterom dobrih 10 godina, od kojih sam poslednjih pet proveo uglavnom programirajući instrumentalnu (filmsku i TV) muziku, sve će ti biti jasno. Za kompjuterom si uglavnom sam. To je i dobro i loše. Ali bend, naročito ovakav, jeste nešto posebno. Svi smo iz pomalo različitih priča i svako sa sobom nešto od toga donosi – to kompjuter teško može da ti pruži. A opet, i Bunjčeva udaraljka je kompjuter, koji u sebi krije stotine semplova postojećih i nepostojećih udaraljki. Jedino što je, umesto u dva kamiona, spakuješ u putnu torbu. Da rezimiram, ni tehnička ni druga ograničenja nisu presudno uticala na ovu ploču – tako bi otprilike trebalo da zvuči. Kratko vreme koje smo imali na raspolaganju na neki način nas je motivisalo i nateralo da mislimo o važnim stvarima, mada je dosta toga i improvizovano. Većina aranžmana je u osnovi jednostavna, mnoge pesme imaju tu sirovu bazu, zapravo tako smo ih Zdenko i ja oduvek svirali.

*Da li imaš neke nove ili jednostavno neobjavljene pesme i planiraš li da ih u skorijoj budućnosti snimiš? Pošalji nam neki tekst, da malo čitamo.

Imam raznih novih i raznih neobjavljenih starih pesama, koje su u različitim fazama dovršenosti. Takođe, osećam potrebu da snimim disk s novim stvarima na maternjem jeziku, a sve sa istom ekipom i tome se nadam i radujem. Ako Bog da, i zdravlje i pamet nas posluži, eto nas u studiju na leto dogodine... Imam jedan tekst na italijanskom, koji ću rado podeliti sa čitaocima, samo moram da se još malo pozabavim gramatikom.

*Čime se trenutno baviš? Šta sviraš, a šta slušaš?

Najveći deo vremena provodim u filmskoj školi, gde specijaliziram Sound design (kako to ponosno zvuči!) i radim muziku, uglavnom za kratke filmove. Upravo počinjem da radim na filmu o ruskom kosmonautu Vladimiru Komarovu, koji je poginuo 1968, u prvoj misiji Sojuza. Tu sam igrao ruskog naučnika i za tu priliku sam pustio bradu (poput Lenjina i Bunjca). Takođe, radim (programiram) sa Kirilom Džajkovskim, koji je nekad vodio skopski bend Bastion, a posle svirao sa Leb i sol. Početkom sledeće godine objavićemo EP, pa ćemo vam ga i poslati. Postoji i skupina (muzička) koja se zove Купус i koja povremeno muzicira, a i ja sa njima. Kao i treš pank bend Тхе Serbs. Ali o tome drugom prilikom. Od muzike, kao i obično, slušam sve što mi se dopadne.

*Da li te je euforija koja je pratila koncerte možda nagnala da razmišljaš o ozbiljnijem muzičkom angažmanu u Jugoslaviji?

Jeste, u stvari me je više uverila da takvo nešto treba pokušati. Verovatno ću sledeći put, kada budemo radili ploču, doći na šest do 12 meseci. Trenutno pokušavam da sklopim kompakt studio, baziran na jednom moćnom kompjuteru, koji ću moći da nosim sa sobom diljem sveta i otadžbine.

*Čini se da je deo ljudi koji su prisustvovali vašim svirkama tu bio i da bi čuo i na bini video nekoga ko je tokom poslednjih pet-šest godina bio pošteđen svega onoga što se na ovim prostorima dešavalo. Koliko si ti, u stvari, bio pošteđen, koliko ti je život bio normalan, a mozak ostao čist?

Ovde otvaramo jedno poglavlje koje bi moglo da preraste u roman (o Sidneju) ili bi bar moglo da izlazi u nastavcima. Normalan život? Čist mozak? Sigurno sam izbegao gomilu veoma teških stvari kroz koje ste vi prošli. S druge strane, isto me je toliko nekih drugih stvari dočekalo ovde, nepoznatih i neizvesnih. Niko s Balkana nije ostao potpuno pošteđen onoga što se događa poslednjih godina.

*Svojevremeno si u jednom intervjuu rekao da bi mogao da piješ najgoru brlju i pušiš kumanovsku Dravu (žuta kutija, oštar miris, jak duvan najjeftinije klase – op. V.S. 2017) , ali da mozak mnogo bolje radi na francuski konjak i najbolje cigarete. Objasni to malo. Ima li kvalitet onoga što ste uradili neke veze s tim?

Verovatano sam, s jedne strane, hteo da se napravim pametan, a sa druge, tada se pilo više u našim redovima, pa sam verovatno mislio na posledice ispijanja sintetičkih napitaka – kerozinski mamurluk, poredeći ih sa nekim drugim, pomalo plemenitijim formama istog. Ali, to svakako nije suština.

*Da li planiraš neki skori poslovni ili privatni dolazak u Jugoslaviju? Kad?

Da u oba slučaja i to krajem proleća dogodine.

*Je l’ počelo leto u Australiji?

Zvanično nije, ali u ilegali da. Prekjuče je bilo 33º C.

*Tekst objavljen u magazinu XZ br 2, novembar 1996; fax vezu sa Sidnejom održavala ekipa u sastavu Peđa, Peđa 2, Igor, Sanja, Dragica & Stakić.