Razgovor sa g. Ernestom Lubičem, najboljim holivudskim režiserom
Ellu 03 S

Photo: The Red List

Niko ne prezire novac, ali treba voleti i umetnost

„Kralj Holivuda“, veliki filmski režiser Lubič, vratio se posle mnogo godina u Berlin, da vidi, kako kaže, srodnike i prijatelje. Veliko interesovanje kod svih filmskih novinara. Ne treba smetnuti s uma da Nemačka ima ogromnu film-sku industriju, najveću posle Amerike. Nemci misle čak da su oni na većoj visini, jer Amerika neguje uglavnom „kič“, to jest zašećereno i ublaženo pozorište sa hepiendom, dokle otadžbina Geteova stvara životne, prirodne i umetničke tvorevine. Tako bar glasi legenda. U stvari, i Berlin stvara uglavnom „kič“, namenjen za najširu publiku.

Najveći režiser ne radi po svom srcu

Za Lubiča je jasno da ovaj duhoviti i umni čovek može, kada bi hteo, da ostvari najveće umetničke doživljaje koji bi uzbudili elitu oba kontinenta. Zašto to ne čini? Može li se bez „kiča“? Jesmo li osuđeni u filmu da ne dođemo do naj-dubljega izražaja iz straha od ukusa najširih slojeva? Da li ti slojevi zbilja traže razvodnjen ili zašećeren život? Nije li to kobna iluzija filmske industrije? Poslednji Lubičev film („Čovek koji je ubio“) košta 800 hiljada dolara. Zar se sa tom ogromnom sumom ne može postići nešto grandiozno? Zašto nije postignuto?

Lubič je imao da izdrži unakrsnu vatru najvećih film-skih stručnjaka i novinara. Svi su oni pozvati sinoć u hotel „Adlon“, prvi hotel Berlina, na svečani prijem, i svima je rečeno da mogu Lubiču da postave koja god hoće pitanja, na svako će odgovoriti iskreno i drugarski. Diskusija je bila poneki put oštra. Svaki filmski stručnjak hteo je da pokaže da se ni Lubičevog znanja ne plaši. Svaki je isticao i branio svoju tezu sa žarom. Lubič u intimnom opštenju pravi neobično simpatičan utisak. Inače nije reprezentativan u vašarskom smislu te reči. To je mali, nasmejani čovek, sa mnogo humora, sa otvorenim pogledom, sa iskrenošću u glasu. Kada smo na kraju ostali u najužem krugu, Lubič se počeo da služi i malo šarenijim i oštrijim rečnikom da bi objasnio svoje ideje.

„Čim sam došao u Evropu...“

Odmah ga okružuju pitanjima o tekstu. Čulo se, naime, da je Lubič ogorčen svima bezbrojnim tekstovima koje ima na raspoloženju Amerika. Veli se da je došao u Evropu „da nađe nove rukopise“.

– Šta mislite o piscima? Zašto ne uzimate književnike? Treba li uzimati književnike? Nisu li bolji stručnjaci? Kako stojite u tome pogledu u Americi?

Lubič ne razmišlja mnogo.

– Čim sam došao u Evropu – kaže on – odmah sam pitao filmske producente: zar vi nemate domaćih pisaca? Gde su vam domaći pisci? Ja poznajem tolika imena u nemačkoj dramskoj književnosti! Gde su oni u filmu? Ja moram pre svega da vam naglasim – veli Lubič pažljivim novinarima – da sam ja apsolutno fanatični pristalica dramskih pisaca u filmu. Ja mislim da je dar reči dat dramskome piscu i piscu uopšte. Ne ume svako rečju da barata. Treba umeti vladati rečima. A dramski posao ume, opet, da vodi i izvija dijalog. To nije dato drugima. Pa, onaj kome je Bog dao da se razume na toj raboti – toga treba u taj posao i dovesti – šta će nam oni za oblast reči?! Treba biti vladar u carstvu reči. Treba imati smisla za dijalog, za vođenje razgovora.

– Za naše nemačke pisce vele da su tuđi filmu, pa ih zato nisu dovoljno uzimali u obzir...

– Znam, uzimaju stručnjake, uzimaju režisere, i, što je najgore, uzimaju takozvana stručna lica tehnike, stručna na drugom polju, na polju snimanja, ili zvučne tehnike, ili koje druge filmske grane. Potrebno je uzeti čoveka koji se razume sa rečima. Reči su nešto sasvim drugo. Potreban je majstor reči. Ja sam pitao nemačku industriju: gde su vam nemački dramski pisci?

– Zašto samo dramski? Zar nisu i dijalozi i romani dobri i zar ne dejstvuju kao živa stvarnost?

– Samo dramski pisci, samo pisci koji imaju smisla za govoreni dijalog. Pisana reč nešto je sasvim drugo. Ona ništa ne znači u ton-filmu. Čak i naslov koji napisan utiče – kada dođe do izgovaranja, ima sasvim neko drugo dejstvo. Dejstvo ton-filma jeste izgovorena reč. I tako sam često morao da menjam i same naslove filma, koji su mi se u prvi mah – onako napisani – činili izuzetno dobri.

Rad sa piscima

– Pisac košta samo šest odsto od tantijeme, pa ipak uzi-maju male ljude samo zato da ne bi platili tu cenu. Uzimaju skribente i piskarala kod nas koji daju tekst budzašto. Je li tako i u Americi?

– Ne verujem da se iko plaši skupoće pisca ni tamo, ni ovde. To je malo prema ogromnim troškovima jednoga filma. Vidite – ako se jedan pozorišni komad dopadne jednoj masi od dvesta hiljada ljudi – to je ogroman uspeh. Ako jedan film može da računa samo na dvesta hiljada ljudi – to je katastrofa. Mora da se pogodi ukus najšire publike. Ukus u svima prestonicama sličan je. Berlin je sličan Njujorku u tome pogledu, a Njujork Londonu. Ali nemačka provincija? Ili provincija u Americi? Zbog toga mora užasno da se radi i izbacuje i ubacuje. Film mora da odgovara ukusu i prestoničke i provincijske publike u isti mah. Zato sa našim piscima moramo da radimo ne danima i nedeljama – nego mesecima, pa i godinama. I uvek se mora vraćati poslu iznova. Sa takozvanim poznatim piscima ima jedna začkoljica (Lubič upotrebljuje mnogo težu reč). Naročito kada dolaze u pečalbu da zbiraju paru. Oni kažu: nas se ta vaša rabota (opet masna reč) ne tiče. Mi smo došli da zaradimo pare. Ima, dakle, literatora koji ne vole film a hoće da rade za njega samo da bi zaradili novac, o kome pričaju da ga preziru. Niko ne prezire novac. Ali treba voleti i umetnost.

Pravi filmski pisac, koga mi želimo, jeste čovek koji vlada rečju i dijalogom, ali koji ima smisla za ton-film, i koji je tvrdo rešen da pomoću reči postigne dejstvo u ton--filmu, a ne samo da objašnjava jedno dejstvo. Zato mi sa našim piscima radimo do preumora i jednu stvar vraćamo po sto puta. Pa ipak, još se nije iskristalizovao pravi ton--filmski pisac. Ton-film je tek tri godine star. To će doći. I to će doći samo od fanatika-pisaca, koji ton-filmu budu umeli da utisnu žig svoje umetnosti, to jest umetnosti žive reči i živoga razgovora, u jednome poretku koji se podudara sa viđenom slikom koja se menja. Takav pisac neće nam nikada biti skup. Mi takve pisce želimo. Njih mora biti. Gde su oni kod vas? Takvi pisci čine mnogo za američki film. Sve je to postalo polako, i reč po reč.

Rene Kler piše sâm tekstove

– Rene Kler piše sâm tekstove ili bar intimno i iscrpno sarađuje na njima. Ne mislite li vi da je i u filmu bolje ako sve drži jedna jedina uobrazilja, jedan um?

– Ne, film je složena i komplikovana stvar za koju treba mnogo umova i specijalni talenti svih specijalnih oblasti koji se posle podređuju jednom opštem zahtevu: sposobnosti filma da bude izrazit i jednostavan u dejstvu. Mnogostruka dejstva imaju da se sliju u jednostavan jedan zamah. Bez pisaca ne može ništa da se učini. Oni su jedini kraljevi reči. Reč je data samo njima i nikom više. Mi drugi ne razumemo sve što može dati i značiti reč u svome punome važenju. Ali – da se razumemo – potrebna je reč koja odgovara filmskim zahtevima i dijalog za film. Jer, gledajte, u prvo doba filma prosto su se preslikavali pozorišni komadi, drame. To je najpogrešni-je što može da bude. Film nije preslikani pozorišni ko-mad. To je osnovna pogreška. I kad se god film približava preslikavanju jednoga komada, pa čak i jedne jedine pozori-šne scene, on je pogrešan i neupotrebljiv. Isto je tako i sa dijalozima. Dijalog iz jednog pozorišnoga komada ne odgovara filmu. Za film je potreban sasvim drugi razgovor. I ako vas razgovor u filmu opominje na razgovor sa bine – znajte da to ne valja. Dejstvo će biti porazno. Dakle: naš dijalog mora da bude dramski, ali tako da je prikladan oblasti filma. Ko to ne razume, uvek će praviti lažne filmove.

– Zašto ni Evropa ni Amerika ne daju filmove sa ruskom umetničkom snagom i vizijom? Kad toliko radite? Našto uvek ta želja za „kičem“?

– Mislite li vi da ja „kič“ ne prezirem? Od „kiča“ ništa gore nema. Mi izbegavamo, kad možemo, kič. Mi svi znamo šta je to. Mi ne tvrdimo da publika traži isključivo kič – ali mi tražimo nešto što odgovara ukusu sviju. I tad ispada nešto u tome rodu. To znači – tu smo u stanju svi da se složimo. Naravno, mi neprestano tražimo oblast u kojoj bi mogli da se slože oni milioni koji su nam potrebni kao filmska pu-blika. To treba naći. To ne mora biti kič. Ali šta je to, gde je to? Mi smo industrija. A Rusija stavlja svome filmu na ras-položenje celokupna državna sredstva.

Ovde dolaze najkrupnije reči.

– Nemojte misliti da nam samo smeta industrijski pravac filma. On nam i pomaže da nađemo stvarne vrednosti od opšteg značenja. Smeta nam i cenzura. Obično u cenzuri sede stari i mrzovoljni ljudi. Oni ne razumeju – pa i ne žele da shvate – sadašnji, drukčiji život omladine. Sadašnji život je potpuno drukčiji no što to misli stara generacija. Savršeno i nepojmljivo drukčiji. Film mora da iznosi živi život. I često i za nas same dolazi iznenađenje. Zar stvari zbilja u životu izgledaju takve? Nama se činilo da im je vid drukčiji. Nas to zaista iznenadi i porazi. Život je drukčiji. On danas u sebi nosi nešto slobodno i nevezano, nešto novo i svežije. I mi to dajemo, moramo dati. Stariji ljudi to izbacuju u cenzuri. Čini im se laž, nemoral ili preterivanje. A to je pravi život. Mi smo u akademskoj ideologiji života. Treba ići na film pa videti kako izvesni prizori stvarno izgledaju: mi ih ne primetimo u tome vidu na ulici, jer gledamo pogrešno i previđamo ono što nismo očekivali.

– Ah, cenzura – veli Lubič. Eto, nemačka filmska cenzura posekla me je. U mome filmu poslednjem najvažnije je umetničko dejstvo ispovest jednog vojnika koji je ubio. I to su mi ovde izbacili. Pa šta da radim? I kad god šta umetnički ostvarim, znam da će mi cenzura odbaciti.

Zašto ne u Jugoslaviju?

Za vreme ovih razgovora Lubiča zovu na telefon (Pariz), on potpisuje slike, ćaska, pravi viceve na svoj i tuđ račun. Ja ga pitam: „Vi idete, mister Lubič, do Budimpešte. Zašto ne siđete i do Jugoslavije? Ta, to je samo sedam sati od Pešte. Znate li da je naša zemlja jedna od najlepših? Znate li da kod nas snimaju filmove koji se posle proglašavaju za Rivijeru, Kairo i Južnookeanska ostrva...“

– Čuo sam – kaže Lubič – da vam je zemlja divna. Ali nemam vremena.

Prisutni novinari uskoga kruga, moji poznanici, pojača-vaju moju molbu. Dubrovnik je izvanredan. Dalmacija je neobično lepa. Lubič se kao razmišlja.

– Videću – kaže.

– Verujem, verujem.

Pozdravljamo se, i u malim grupama napuštamo Adlon. Od nas sviju najmanje se primećuje sâm Lubič. Čujemo za nama: „Eto prošao Lubič, znate Lubič, od Holivuda...“ „Koji?“ „Koji?“...

„Eto, onaj tamo, onaj veliki...“ Nažalost, to je bio jedan ame-rički novinar. Lubič je mali, i ne pada u oči. Kada govori, obasja mu se lice, zaigra osmeh, lik postane značajan. Kada ćuti i stupa kroz hotelski hol, nikome na um ne bi palo da je to neka veličina. Niko ga ne bi ni primetio... (Znate li onu najpoznatiju Lubičevu anegdotu? On viče jednom glumcu: „Zar je to engleski lord? Zar se tako igra engleski lord? Znate li vi na koga ličite? Na mene ličite, a ne na engleskog lorda...“)

Oceni 5