Kratka angažovana priča
Edinburg

Photo: fansshare.com

Niko to ne radi kao oni

Gotova je tombola. Ne znam ko je pobedio, ali mi je drago što više ne čujem glas sa mikrofona i što se penzioneri razilaze. Nema muzike. Nema ni grejanja. Već sam navikla na to da će mi uvek biti hladno u Edinburgu. Ovde ljudi imaju deblju kožu nego mi. Mi grejemo kuće i kafiće dok nam ne postane mučno da u njima dišemo. Nosim Paulov dugačak džemper koji je kupio da bi sakrio salo na stomaku. Ne znam čime ga sada pokriva, u Kairu je preko četrdeset. Kaže mi da je na festivalu upoznao mladog reditelja iz Kosova. Počeli su da pričaju prilikom grupnog obilaska piramida. Zove se Džim. Ili Žim. Ili Ćim. „Ne znam tačno“, kaže mi Paulo.

Setila sam se Afrodite i našeg prvog susreta u kampu za izbeglice u Cirihu, gde sam volontirala. Imala je sedam godina, dugu kosu i ozbiljno lice. Brinula je o mlađem bratu Brunu i zbog toga se nije igrala sa drugom decom. Nagovarala sam je da im se pridruži na fudbalskom terenu, ali je ona odbijala. Na kraju je ipak poslušala Dianu, nastavnicu nemačkog koja joj se obratila umilnim glasom. Bruno i ja smo ostali na klupi i gledali Afroditu kako šutira na gol sve dok se on nije upiškio. Odvela sam ga u sobu u kojoj su živeli zajedno sa majkom. Nije bila tu. Pričala sam mu na srpskom dok sam tražila čistu odeću. Držao je prst u ustima i gledao me začuđeno, ali se nije bunio. Nisam mogla da pronađem dve male čarape iste boje, niti da mu uklopim pantalone i majicu. Izgledao je kao voćna salata na fudbalskom terenu dok je trčao da zagrli Afroditu.  ֦Ko te je tako obukao?“, pitala je i on je pokazao ka meni. To je bio jedini put da sam je videla da se smeje.

„Zvuči glupo, ali Džim i ja smo se veoma brzo zbližili“, kaže mi Paulo preko telefona. „Mrzimo iste filmove i knjige.“ Šalje mi fotografiju na kojoj stoje nasmejani na trgu Tahrir. Džim nosi retku bradu i majicu kroz koju mu se ocrtavaju trbušni mišići. „Moram da idem“, kaže mi Paulo. „Večeras će proglasiti pobednika. Drži mi pesnice.“ Već šest meseci delimo stan sa četrdesetosmogodišnjim đubretarom Džordžom koji mnogo priča, ali mi razumemo samo kada kaže „aj, aj, aj“, pa i mi to kažemo. Ima dve bivše žene i dve ćerke koje ne pominje, iako svakog jutra pije kafu iz šolje sa natpisom To the best dad ever.

Često dolazim u ovaj pab da bih pisala. Sedim za istim stolom, jer je tu jedina utičnica. Stariji čovek sa rukavicama bez prstiju ljubazno me pita sme li da sedne sa mnom. Gledam ga preko ekrana laptopa dok mi objašnjava da dolazi ovde svakog jutra na jedan pejl ejl. Kaže da je automehaničar u penziji. „Odakle ste vi?“, pita. Uozbilji se kada čuje moj odgovor. Počeše sedu glavu i uzme gutljaj. Onda kaže: „Strašne ste stvari uradili u Bosni.“ „Jesmo“, kažem. „Sarajevo. Srebrenica“, kaže. „Da“, priznajem. „Kravice“, kaže. „Otkud vi sve to znate?“, pitam. „Gledao sam vesti“, kaže. „Čitao novine.“ Zurim u ugašeni ekran ispred sebe. On skine belu penu sa brkova. „Da li volite životinje?“, pita me. „Volim“, kažem. „Ovo je moj pas Čarli. Ima trinaest godina.“ Dodaje mi fotografiju crnog koker španijela na kožnoj fotelji. Liče. „Neka živi još toliko“, kažem i on se nasmeje. „Ja sam Danijel“, kaže. „A vi? Ko ste vi?“

„Pobedili smo“, viče Paulo preko telefona. „Morao sam da izađem na binu da primim nagradu. Je l’ misliš da izgledam debelo?“, pita i pošalje mi fotografiju sa ceremonije. Dugme na stomaku mu je jedva zakopčano. „Nisi. Odlično ti stoji ta košulja.“, kažem i on mi se zahvaljuje. „Idem da se napijem sa Džimom, obećao sam mu“, kaže Paulo. „Postao mi je kao brat.“

Teuta Pireva rođena je u Gnjilanu 1964. godine, gde je radila kao novinarka i montažerka na lokalnoj televiziji. Izbegla je u Škotsku 1999. godine. Danas radi u centru za izbeglice u Glazgovu, gde živi sa svojim mužem, ćerkom i sinom. U komentarima piše: Senka iza sunca je knjiga koja će otvoriti umove i promeniti srca. Naručujem jedan primerak preko Amazona.

Paulo stiže rano ujutru, sa ljubičastim podočnjacima i bolom u leđima. Festival mu nije platio smeštaj prilikom povratka, pa je celu noć proveo na aerodromu u Istanbulu. Budi se uveče i idemo na piće u pab. Paulo kaže da ga boli grlo. Priča mi o svemu što je saznao od Džima. „Spalili su mu kuću“, kaže mi. „Izgubio je oca.“ Nije siguran da li je i to bilo zbog rata. „Džim nije hteo da ulazi u detalje.“ Donosim nam novu turu piva. Paulo kaže da se seća trenutka kada me je prvi put pitao da mu objasnim. Tada smo još uvek studirali zajedno. Rekla sam da je to sve mnogo komplikovano. „Šta je komplikovano? Reci mi.“, zahteva Paulo. Idemo u krevet i ja se privijam uz njega. Dišem u njegovu gustu, crnu kosu. Paulo mi objašnjava da je preumoran. „Sutra ćemo.“, kaže pre nego što zaspi. To mi često govori u poslednje vreme.

Ujutru, Paulo kašlje i udara se u grudi. Oči su mu crvene, a čelo vruće. Viče kako ne razume šta mu se dogodilo. Idem sa njim u bolnicu, kod poslednje stanice autobusa broj četrdeset. Doktorka mu kaže da sedne na krevet i da skine džemper. U tom položaju, stomak mu se preliva preko pantalona. Čini mi se da je mlađa od mene. Osluškuje mu pluća i pita ga da li puši. „Ponekad“, kaže Paulo neuverljivo. Dok ulazimo u stan, Paulo mi objašnjava da ga je Džim zvao u Prištinu. Kaže da će tamo uskoro biti festival. „Ako hoćeš, možeš sa mnom. Džimu bi bilo drago da te upozna. Ti nisi nikada bila tamo?“, pita me. „Nisam“, kažem mu i ugasim svetlo u sobi.

Po podne, poštar ubacuje paket kroz otvor na vratima. Pada uz tup udarac. Korice su crne, nevešto dizajnirane. Pravim kafu u Džordžovoj šolji To the best dad ever i sedim u kuhinji, da ne probudim Paula. Teuta piše o tome kako je kao mala slušala bakine priče. „Zapamti ovo,“ rekla joj je. „Oni uništavaju sve što nije njihovo. Spaljuju džamije, knjige, slike. Satiru ljude i brišu istoriju. Niko to ne radi kao oni.“ Uskoro, dolaze Džordž i njegova nova devojka Lusi. Kratko mi mahnu i odlaze u dnevnu. Puštaju Elvisove hitove na lošem gramofonu, smeju se i plešu. Provirujem u našu sobu. Paulo još uvek spava. Stavljam Senku iza sunca u torbu i izlazim.

Pijem slabo pivo, ali me hvata. Nema mnogo gostiju. Vidim jednog mršavog dečka kako ulazi i sedne za sto naspram mog. Ima svetlu kosu i svetle oči. Nije naš. Ovde niko nije naš. Teuta piše o tome kako joj je ubijen brat. Onda i otac. O tome kako je završila u privremenom kampu u Makedoniji, odakle su ih prevezli u Škotsku. Piloti i članovi posade nosili su zaštitne rukavice i maske tokom leta, kako ih izbeglice ne bi inficirale. Čim završim, poslaću Teuti mejl i objasniću joj ko sam. Reći ću joj da sam pročitala njenu knjigu i da mislim da ljudi treba da znaju. Da ću je prevesti. Ne, da ću napisati scenario i da ću jednog dana da snimim film. Ili da ću ponuditi Džimu da o tome snimi film. Senka iza suncaIza Sunca. Sigurna sam da bi bio zainteresovan.

On mi prilazi i pita šta čitam. „Nešto zanimljivo?“ „Jeste“, kažem. „Ali je bolno.“ „Zašto?“, pita on. „Ovo je knjiga o Kosovu“, kažem mu. Vidim da ne razume. „Tamo je bio rat.“ On sedne naspram mene i sklopi ruke na stolu. „Žao mi je.“, kaže.  „Ako hoćeš sa nekim da razgovaraš…“ Prekida nas konobar koji upozorava da za petnaest minuta zatvaraju. On naručuje još jedno pivo. „Ja neću više ništa.“, kažem i stavim ruku na njegovo špicasto koleno. Konobar donosi pivo koje on ispija iz cuga, kao čašicu rakije. Pridržava mi jaknu od lažne kože i izlazimo iz paba. „Ja sam biciklom. Voziću te“, kaže. „Teška sam“, kažem mu i on me udobno smesti u prednju korpu. Stavlja bradu na moje rame i krene. Plašim se, ali on objašnjava da živi blizu. Nikoga nema na ulicama. Stižemo do visoke zgrade, on ostavlja bicikl ispred ulaza. Ne vezuje ga. „Cimer mi spava“, kaže i povede me do male sobe sa velikim prozorima koji gledaju na zgradu preko puta. Nema zavesa. Skidam ga pažljivo, kao da otvaram novogodišnji paketić iz Petrohemije. Ljubi mi vrat, dok mu ja grebem pegava leđa.

„Moj cimer je iz Kenije. Došao je ovamo na doktorat. Mnogo radi i rano leže. A ti? Živiš sama?“, pita me dok delimo cigaretu ispred otvorenog prozora. „Ne, živim sa jednim Škotom“, kažem. „On je đubretar. Waste collector. I sa dečkom iz Brazila.“ „Kul“, kaže on. Pridržava mi vrata, dok navlačim tesne čizme preko članaka. Ovde se ljudi ne grle, pa mu kratko mahnem i krenem niz stepenice. Pokušavam da se setim kako se zove, da bih ga sačuvala. Možda ga nikad nisam ni pitala. Iznad njegovog broja telefona upisujem Džim.

Srećom, živi veoma blizu našeg stana. Nadam se da ću moći da se ušunjam, a da nikoga ne probudim. Stiskam svoju ofucanu torbu i shvatim da je prazna. Nema knjige Teute Pireve. Nema senke iza sunca. Izgubila sam je. Stižem do zgrade i tražim ključ. Kažiprst mi prolazi kroz dno torbe. Pritiskam dugme na interfonu. Sanjiv muški glas me pita: „Ko je? Who is it? Quem é?“ Ćutim. Vrata se svejedno otvaraju.

*Prenosimo iz zbirke priča Biber 3 sa dozvolom urednica

Oceni 5