Gradove sravniti, zemlju spaliti, stanovništvo proterati
Makijaveli

Photo: nationalpostcom.files.wordpress.com

Nikolo Makijaveli (1469-1527)

Nikolo, Nikolo, petstogodišnji brate,
vencem ovim od škrtih reči tvrdu ti glavu ovenčavam

Među nama rečeno, mi zaista imamo razloga da ti se divimo
tako suvom i sitničavom i razjedenom teorijama

Nikolo, ti umetniče gmižućeg hoda,
ti večno uvređeni službeniče svoje jadne republike

Generalštapče, poslaniče, gospodstvo, policajče
kao i svaki skorojević odveć slabo plaćen

Uzoru svih budnih istoričara (Da li bih ikako mogao
ove okolnosti da izbrišem ili barem važnost im umanjim)

Kao i ti nekada, tako oni dan-danas preturaju po prljavim ladicama
pretrpanim polomljenim olovnim vojnicima i ubuđanim knezovima.

Kao vajni seoski plemić ždereš sada smokve i pasulj i dimljeno meso,
istrebivši crve, i zanimaš se kamenom u žuči i prodajom drveta,

A što se žena tvojih tiče, ko šljuke si ih, u subotu veče,
očerupao, i pričinjavaju ti se, nadrimešetaru, ko neke pokretne stvari

U ovoj mišjoj rupi u kojoj nijedne duše nema koja bi se
mojih vernih usluga setila, svađam se oko deset lira kockarskog duga.


Ne boj se, Nikolo, znamo mi da cenimo tvoje zasluge
sećamo se mi dobro tvojih velikih vremena,

Na primer anno 1502. u Pistoji, ko li je to onda savetovao šefu:
gradove sravniti, zemlju spaliti, stanovništvo proterati?

A onog ko pruži otpor, na točak s njim, na vešala?
Jer nekoliko zastrašujućih kazni jesu blaže nego preterana dugotrpeljivost.

Beše to dobra godina za mister Bordžiju, nenadmašno blistava i velika,
za njegovog ghostwriter-a Nikola i za First National City Bank of Florence

Deset godina kasnije katastrofa, nezahvalnost sveta kao nagrada
penzionisanje u četrdeset i trećoj, neplodno imanje,

Suze samosažaljenja: Jer nigde nezahvalnost ne podiže
glavu svoju radosnije nego u srcu naroda.


Neshvaćen, kao i svaki malo bolji genije, vojskovođa
na krtičnjaku, torbar pun večitih istina:

Ovo je kruženje u kome su se sve državne tvorevine
vrtele, u kome se vrte i u kome će se uvek vrteti

Dokaz: istorija, tvoj autoportret, đavolji splet
pljački, krivokletstava i bezumnih intriga

A naporan kad prođe dan, ja odložim svoj prljavi gunj,
odenem raskošne dvorske haljine, i uputim se svečanom stubištu predaka.


A naveče lirska duša: prosjački soneti za dežurnog gangstera
Pravi renesansni čovek na vreme će saviti kičmu.

Nikolo, Nikolo, ti cvete Evrope, ispunjen
do guše državnim rezonom i veličanstvenom savešću,

Prozreo si svoje čitaoce, Napoleona, Franka, Staljina i mene,
svoje zahvalne učenike, i zato si hvale vredan:

Za tvoje ogoljene kamene rečenice, za tvoju hrabrost da budeš kukavica,
tvoju dubokoumnu banalnost, i tvoju Novu Nauku,

Nikolo, huljo, pesniče, oportunisto, klasičaru, dželatu:
ti si pravi pravcati Stari Čovek, i zato hvalim tvoju knjigu.

Brate moj, Nikolo, neću ti to zaboraviti, a to što tvoje laži
tako često govore istinu, za to proklinjem tvoju kljastu ruku.

*Iz zbirke “Mauzolej – 37 balada iz istorije napretka”, s nemačkog preveo Zlatko Krasni

Oceni 5