Nisi sama, nisi kriva

Nakon što je u subotu Miroslav Aleksić, poznatiji kao Mika, priveden zbog optužbi da je silovao i seksualno uznemiravao devojke koje su pohađale njegovu školu glume, klupko je počelo da se odmotava. Tri dana se bavimo gotovo samo tom temom i konačno se može reći da se, kao društvo, zaista bavimo nečim važnim. Danima s pravom slušamo o razmerama zločina jednog monstruma koji je odnegovao generacije unesrećene i traumatizovane dece. No, do pre tri dana škola Mike Aleksića bila je merna jedinica za kulturu i učenost. Članstvo u njegovoj grupi bila je ulaznica za svet u kojem se otvaraju vrata i pružaju prilike. Niko do 16. januara ove godine njegove metode javno nije doveo u pitanje. Sve što decenijama slušamo su hvalospevi o vrsnom pedagogu i njegovoj borbi za prave vrednosti.

Milena Radulović dirnula je u osinje gnezdo. U borbi su joj se pridružile koleginice koje više nisu želele da ćute. Svaka od njih prošla je svojevrsni pakao i svaka je to videla kao sopstvenu sramotu. Jer je od najranijeg detinjstva slušala da je kriva, da je odgovorna, da je do nje. Slušala je o drugim ženama koje su izazvale, koje su se namestile, obukle ili našminkale ovako ili onako...

Čuo je to svako od nas, bilo da je prošao torturu Miroslava Aleksića ili ne. Zahvaljujući takvom stanju svesti i sistemu mogao je i da radi to što je radio. Zahvaljujući tome imamo i ove komentatore spremne da relativizuju sve i uvek okrive žrtvu. To ide dotle da je postalo potpuno normalno reći „bolje da se ubila nego da je pustila da je siluju“. To smo danas od anonimnog gledaoca mogli čuti na televiziji s nacionalnom frekvencijom, u emisiji u kojoj je glas razuma bila ni manje ni više nego Milica Zavetnica. Za patrijarhat je, očigledno, jedino mrtva žrtva idealna žrtva.

I dok mediji uporno pokušavaju da odgovore na idiotska pitanja poput „zašto su ćutale, šta su čekale“, pozivajući u goste stručnjake čije reči ne dopiru do dežurnih dušebrižnika, složimo se da je jedini pravi odgovor onaj koji je Nataša Bekvalac svojevremeno dala Sergeju Trifunoviću na neko drugo pitanje: Zbog da jedeš govna.

I tu se priča završava i temi potom pristupa ozbiljnošću i pijetetom koji zaslužuje.

U tom drugom delu su pak ovdašnji mediji odigrali sasvim pristojnu ulogu, mora se priznati. Kroz šumu tabloidnih naslova i senzacionalizma, ipak se probila prava poruka i, što je najvažnije, čula se reč žrtava. Retroaktivno smo pažnju posvetili i nekim starim TV emisijama čiji je Aleksić bio gost, a i predmet divljenja. Njegove „pedagoške metode“ koje podrazumevaju vređanje dece ne možemo gledati bez mučnine više od nekoliko sekundi. Neko je to slušao pet, deset godina, neko je bio konstantno ponižavan, neko je odrastao verujući da je glup, lenj, nesposoban, verujući u reči izgovorene ne tako savršenim književnim govorom i dikcijom, ako moram da budem cinična (a moram). Nekom je, povrh svega toga, zlostavljanjem i silovanjem oduzeto svako dostojanstvo.

Škola se, kad smo već kod cinizma, zove „Stvar srca“. Mediji je sada nazivaju školom strave, no do pre samo tri dana to je bilo ugledno mesto gde se su se gajile buduća elita i tradicionalne vrednosti. Ni taj veo tajne i prividne kulturne superiornosti koji je prekrivao Aleksićev rad, ispostavlja se, nije slučajno postojao. Elitizam, tradicionalizam, nacionalizam, fašizam – jedno drugo hrane i podupiru, savršeno sklapajući slagalicu strave, odnosno naše realnosti. Klupko se odmotava još uvek i polako se otkriva čitav predatorsko-nepotističko-klanovski komplot, ogrezao u korupciji i sujeti.

U međuvremenu, i mnoge druge žene su osetile potrebu da podele svoju priču. Umetnice iz regiona povezale su se putem Facebook stranice „Nisam tražila“ koja satima objavljuje potresna svedočanstva žena koje se bave javnim poslom i koja, po svemu sudeći, ne prestaju da pristižu. Stranica postoji od juče. Putem raznih internet platformi svoja iskustva anonimno dele i studentkinje različitih fakulteta. I dok neki čekaju šta će reći sud pre nego što donesu zaključak, setimo se da većina zlostavljača ostaje neprocesuirana. Mnogi više nisu među živima, mnoge žrtve još uvek nisu u stanju da se suoče sa traumom, i(li) sa institucijama.

U kojem god trenutku žrtva odluči da progovori, u redu je. Veliki broj njih se javlja upravo sad zato što oseća podršku javnosti, oseća da neće biti ućutkana i ignorisana. Iako vesti pratimo s mučninom, čini se da kao društvo doživljavamo neku vrstu katarze i gorkog olakšanja. Priznali smo da postoji problem, ne ćutimo, ne okrećemo glavu i ne spočitavamo ga isključivo „trulom Zapadu“.

Patrijarhat vlada svuda i, kao što reče Adriana Zaharijević, najviše se boji žena koje se zajedno oslobode.