Jednoipooki strelac: Šamar vladajućem ukusu i Ribnjak sudija (4)
Vladimir Majakovski

Photo: wikimedia.org

Ništa dobro iz Nazareta

Ne pada mi na pamet da tvrdim kako niko od nas nije imao svoj pogled na svet, i da se na ovaj ili onaj način to nije odražavalo na našem stvaralaštvu, ako ne u konačnom obliku, onda bar u osnovnim pretpostavkama. Već u leto devetsto četrnaeste se s potresnom jasnoćom otkrila prava socijalna pozadina naših „antiusmerenjačkih“ istupanja, naši raniji poetski i teoretski iskazi dobili su izvanredno jasan društveno-politički smisao. Odricati ili prećutkivati to bilo je nemogućno.

Portret gospođice Pogani, Konstantin Brankuši,1912.Kada govorim o razlikama između naših pogleda na umetnost i pogleda na svet, imam u vidu samo odsustvo zajedničke filozofske osnove, koju su imali, npr. simbolisti, i koja ih je, uza sve razlike između Brjusova i Belog, Bloka i Sologuba, učinila idejno bližim nego, npr. Hlebnjikova i Majakovskog ili Burljuka i mene.

To odsustvo zajedničke filozofske osnove, koje nije smetalo samo nama već i akmeistima da postanemo književna škola, imalo je jedno neosporno taktičko preimućstvo: izvanredno nam je olakšavalo borbu s glomaznim, nespretnim protivnikom – simbolizmom. Partizanski način akcije koji smo izabrali neizostavno je vodio uspehu, omogućavajući nam da sve više širimo mostobran i budemo van domašaja neprijateljske teške artiljerije. Zar se mogao zamisliti dvoboj između Vjačeslava Ivanova i autora „dir-bul-ščela“! A najčešće je dolazilo do sličnih spojeva, tako da naš uspeh, jasno, nije bio stvar slučaja.

To je jedna napomena. A sada – druga, koja nije ništa manje bitna. Iako smo mi u umetnosti predstavljali određene socijalno-političke tendencije, ipak nikom od nas, naravno, ni u snu nije padalo na pamet da nam negde pod rukom leži takvo punomoćje: još 1913. mogli smo pregristi grlo svakome ko bi pokušao da nas uveri u to ili da nam dokaže naše saučesništvo u bilo kakvoj „usmerenosti“.

Eksterova je isto tako nastojala da bude što dalje od ivice provalije, a naročito se neprijateljski odnosila prema pokušajima da se zagleda u sutrašnjicu. Budući futuristi su se kao vatre plašili svakog dodira s budućnošću.

Ali zato je Asja donela čitav koš epizodnih novosti. Francuzi su malo s visoka gledali na futurizam, kao, uostalom, na sve nefrancusko: futurizam je za njih bio italijanska izmišljotina i nije imao onih prava na pažnju kakva su pripadala, zbog samog porekla, svakoj pariskoj zamisli. Ništa dobro iz Nazareta. A Nazaret je za Parižane počinjao odmah iza zidina njihovog grada.

Igra, Aleksandar Arhipenko, 1912.Stara priča! Pariz se još uvek nije mogao odlučiti da prizna za autoritet Flamanca Van Goga. Za njega je Pikaso, na kome se godinama držalo avangardno slikarstvo, još uvek bio samo genijalni Španac. Rumun Brankuši, koji se još nije bio pretvorio u Brankusija (iako je, s Arhipenkom, bio jedina rezerva stvarno „leve“ skulpture u borbi protiv Rodenove i Majolove škole), nalazio se u položaju bogatog rođaka-provincijalca koga svesrdno eksploatišu ali se stide da ga pokažu prestoničkim prijateljima.

Da bi proširio sferu uticaja, da bi se probio izvan nacionalnih granica, u Evropu pa čak i preko Okeana, da bi se kotirao na njujorškoj berzi (koja nije vredela ni pet para u očima poznavalaca umetnosti, ali koja je otvarala put u džepove filistara) – za sve to futurizmu je bilo potrebno da bude krunisan u „Salonu nezavisnih“, koji je 29 godina uzastopce čvrsto stiskao u ruci, kao epruvetu s grumenčićem radija, svu svetsku slavu.

Pariz je, iz sasvim razumljivih razloga, odugovlačio s priznanjem, iako je već i sam osećao uticaj nove slikarske doktrine. Pariz – to je 1913. značilo: kubisti, jer su oni imali poslednju reč. Ako su Glez i Metsenže, koji su upravo bili objavili svoj čuveni traktat o kubizmu, i dalje čvrsto stajali na tlu tradicionalne francuske statike, smatrajući likovnu realnost kao nešto nepomerljivo-dato i kadro da pretrpi izmene samo u zavisnosti od stvaralačke volje umetnika koja je preobražava – Fernan Leže i najosetljiviji seizmometar avangarde, Gijom Apoliner, govorili su već malo drugačije.

Pejzaž presečen automobilom ili ekspresom, govorili su oni, daje manje razloga za deskriptivni pristup, ali zato dobija u sintetičkom smislu: prozor vagona, staklo limuzine, pri brzom kretanju, menjaju običan izgled stvari. Savremeni čovek prima sto puta više utisaka nego ljudi XVIII veka. Ta dinamička interpretacija sadržaja koja podvlači značaj elemenata kretanja, ponikla je kod Francuza pod nesumnjivim uticajem Italijana: od nje do divinizacije brzine – prve zapovesti futurističkog blaženstva – nije više bilo tako daleko.

Pored toga, nadmoć iracionalnih momenata u stvaralaštvu, za šta se zalagala originalna koncepcija Gleza i Metsenžea, a koja je, opet, korespondirala, kako je to tačno shvatio Matjušin, s Hintonovim učenjem o četvrtoj dimenziji, kod Ležea je ustupila mesto kultu racionalnog načela kao jedinog organizacionog principa slike. Linije, forme, boje, tvrdio je on, moraju biti korišćene maksimalno logično, podrazumevajući pod logičnošću veštinu podređivanja emocionalne strane našeg bića razumu. To je bilo u potpunoj saglasnosti s „divnom jasnoćom“ svojstvenom francuskom duhu i još jednom je otkrivalo zavisnost kubista od pusenovske kompozicije.

Što se tiče Eksterove, koja je bila prilično vezana za Ležea, razumeo sam i njeno udaljavanje od Laforga i oduševljavanje Remboovom prozom: jer i Boravak u paklu i Iluminacije nisu bili ništa drugo nego genijalno organizovan haos. Čukovski, koji je upravo počinjao da se specijalizuje za futuriste, mogao je koliko je hteo da viče o mojim „uspavljujuće dosadnim i drskim ludorijama“, uveravajući da „kad se trezan pravi da je pijan, vređa i Apolona i Bahusa“ – ja sam bio čvrsto uveren da nije potrebno padati u trans i ritualni delirij da bi se lomljenjem sintakse našla nova forma za istraživanje stvarnosti, koja se više nije mogla izraziti nikakvim ranijim šablonima.

Susret s Asjom na izložbi, zatim naš višečasovni razgovor negde u blizini Lafonskog trga, u stanu njenih starih kuzina, naduvenih nekadašnjih institutki iz „otmenog“ Smoljnog, koje su s užasom prisluškivale naše „rušilačke planove“, još su me više učvrstili u mojim principijelnim pozicijama. Istina, nisam dobio odgovor na ono što me je najviše uznemiravalo, ali u to vreme nije mogao da me oslobodi tereta mojih „teleoloških“ mučenja ni čitav savet starešina svetske avangarde s Apolinerom na čelu: vreme za rešavanje tih pitanja 1913. još nije bilo sazrelo.

Oceni 5