Film "Riders od Justice" (2020)
Riders of Justice S

Photo: IMDb

Ništa nije slučajno

Riders of Justice / Retfaerdighends ryttere

2020.

scenario i režija: Anders Thomas Jensen

uloge: Mads Mikkelsen, Nikolaj Lie Kaas, Lars Brygmann, Nicolas Bro, Andrea Heik Gadeberg, Gustav Lindh, Roland Moller, Albert Rudbeck Lindhardt

I najelitniji, najekskluzivniji, najhermetičniji filmski festivali poput onog u Rotterdamu ponekad moraju da zaigraju za publiku. Ako ne u takmičarskom, onda makar u revijalnom programu. U tom odnosu snaga je filmu otvaranja namenjeno posebno mesto. Razlozi za njegov izbor mogu biti protokolarni ili interno-politički, ali efekat je jači ako se njime ostavlja nekakav komentar. U tom smislu je film Riders of Justice danskog autora Andersa Thomasa Jensena, inače redovnog gosta rotterdamskog festivala, pun pogodak: svoju humanu poruku kontraintuitivno upakovanu u osvežavajuće nepročišćeni, politički nekorektni humor prenosi na razumljiv, žanrovski prepoznatljiv način.

U osnovi svega stoji nešto što možemo opisati kao unapređenu teoriju efekta leptira. Zamislimo da slučajnosti kao takve ne postoje, nego da svaki događaj i svaki čin ima svoje jasne uzroke i posledice. Sada probajmo da u svrhu mentalnog eksperimenta te linije umrežimo svakim susretom i interakcijom dve ili više osoba, pa ćemo dobiti zamršeno klupko uzroka i posledica, a slučajnost postaje generički odgovor za nepoznatu poveznicu. Čak i kada sve čvorove u teoriji razvežemo, neki novi će se pojaviti, a pitanje koje na kraju ostaje je čemu sve to.

Sve počinje sa dedom i unukom u predbožićnoj kupovini u Tallinnu. Deda želi unuci pokloniti bicikl, pa odlaze do uličnog prodavca koji željeni model ima samo u crvenoj boji. Unuka želi plavi, a prodavac nudi opciju da ga naruči. U sledećoj sceni vidimo kako »naručivanje« u praksi izgleda, a uključuje kombi bez prozora i bonsek. Ženski bicikl plave boje nestaje sa ulice neimenovanog danskog grada, iza njega ostaje samo lanac kojim je bio vezan za banderu... Plavi bicikl pripadao je tinejdžerki Mathildi (Heik Gadeberg) i razlog je zašto ona tog dana kasni u školu i majka je mora odvesti. Majka, međutim, prima poziv od oca, Markusa (Mikkelsen), vojnika na misiji u dalekoj planinsko-pustinjskoj zemlji koji javlja da mu je rotacija produžena i da neće doći kući za praznike. Auto ne može da upali i iznervirana majka predlaže kćeri da joj opravda izostanak iz škole i da njih dve umesto toga odu u prazničnu kupovinu. Istovremeno, u jednoj firmi dvojica programera, analitčki uživljeni Otto (Lie Kaas) i stidljivi, možda čak istraumirani Lennart (Brygmann) svojim pretpostavljenima predstavljaju zaključke svojih istraživanja na temu predvidljivosti ponašanja i događaja na osnovu obrazaca. Zaključak se uglavnom svodi na banalnu fenomenološku opasku da pripadnici različitih klasa biraju različite marke automobila, pa zato oni ostaju bez posla, odnosno bez finansijske potpore za daljnja istraživanja.

Otto, Mathilda i njena majka sreću se u vagonu metroa u kojem je prisutan i pripadnik motorističke bande za kojeg se kasnije ispostavlja da je ključni svedok u sudskom procesu, jedan čovek koji baca tek zagriženi sendvič i sok od kojeg je popio samo gutljaj i hitro izlazi na sledećoj stanici. Otto nudi Mathildi i njenoj majci da jedna od njih sedne na njegovo mesto. Majka seda. Trenutak kasnije se događa nesreća ili nešto tome nalik, samo manje slučajno, a među putnicima koji ginu je i Mathildina majka. Otto je uveren da ništa od toga nije slučajno i da je on doprineo pogibiji nesrećne žene kojoj je ustupio sedište, jer bi u suprotnom nastradao on. Mučen crnim mislima dok policija njegovu teoriju odbacuje, želi nekako da pristupi Mathildi. Markus se vraća za sahranu, a kao vojničina navikla da potiskuje svoje emocije, bilo kakvu ideju o terapiji odbija, po potrebi i nasilno. Međutim, kad mu se kućnom pragu pojavi Otto sa Lennartom i njihovim kolegom, predebelim i nervoznim Ementalerom (Bro) koji teško kontroliše svoje psovanje, te sa idejom da je nesreća zapravo bila atentat na svedoka, on uz pomoć kompjuteraša kreće da planira osvetu motoristima po nazivu čije bande je i naslovljen film. Četvorica muškaraca se pred Mathildom i njenim dečkom Siriusom (Rudbeck Lindhardt), inače poznavaocem savremenih tokova u psihologiji, skrivaju i svoje akcije maskiraju u nekakvu eksperimentalnu terapiju. Neočekivana prijateljstva se stvaraju dok opasnosti vrebaju.

Glumački, Riders of Justice okuplja sam vrh danskog glumišta, barem kada je reč o njegovom muškom delu. Lagani nedostatak toga je što izuzetno jaki i prezentni glumci igraju likove koji nisu baš razrađeni i koji ni u kojem slučaju nisu realistični, ali oni se makar odlično zabavljaju radeći jedni s drugima nakon dužih pauza ili po prvi put zajedno u kadru. Režijski, Jensen neverovatno glatko i nonšalantno izvodi razne skokove u tonu i žanrovskom okviru - od drame o međuljudskim odnosima i komedije apsurda do trilera potrage i čak akcije s tučnjavom i pucnjavom u kojoj se Markus od tugujućeg muža i nervoznog oca koji ne zna kako da pristupi svojoj kćeri pretvara u svojevrsnog Ramba sposobnog da sam i često nenaoružan sredi po nekoliko članova bande odjednom.

Riders of Justice je ipak najzahtevniji na nivou scenarija, u aspektu zaplitanja i kontrole priče. Jensen je i inače kvantitativno plodni scenarista koji često piše za druge autore i autorice poput, recimo, Susanne Bier, i čiji ritam uključuje čak po nekoliko scenarija godišnje. Kao reditelj, odnosno kompletan autor, pravi duže pauze i bira ambiciozne, rizične projekte koji poznate koncepte u priči kombinuju na nov, neočekivan način. Riders of Justice tu nije izuzetak, a verovatno najvažnije dostignuće scenarija je generalno nonšalantni stav koji dozvoljava logičke propuste (recimo policije nema ni kada banditi pucaju na ulici iz automata, ni kada ih Markus poubija sve na gomili) i koji dozvoljava »upadanje« i »ispadanje« pojedinih elemenata zapleta, ostajući sasvim na liniji filozofije koju zastupa. Uostalom, i završni obračun nekako »visi«, a na njega je nakalemljen i »happy end«, ali čak ni to ne kvari utisak previše.

Jensen je dosta nonšalantan i prema postulatima političke korektnosti, što se u ovo vreme ne događa tako često. Po kombinaciji apsurda i ubiranja poena na političkoj nekorektnosti, Riders of Justice pomalo liči na norveški crnohumorni triler Kraftidioten, a ni razlog zašto određene tendencije pokazuje u ogoljenom obliku nije mnogo različit. Ovde recimo imamo oštar generacijski jaz u kojoj je starija generacija prikazana kao agresivna, a mlađa kao suviše oslonjena na teoriju i nesposobna za praksu. Imamo i fizički hendikep koji negativci, i inače u stripovskom ključu, ismevaju. Imamo i galeriju psihičkih poremećaja, ponekad i po više njih u jednoj osobi, imamo i ubiranje humornih poena na tome da stranac loše govori jezik, pa ni stav prema Istočnoj Evropi generalno nije baš laskav (osim kradljivih Estonaca i jednog ukrajinskog prostituta drugih ne-Danaca u filmu i nema) ali iznad svega se stiče utisak da je Jensenu stalo do likova i da se prema njima odnosi sa dosta topline i ljudskosti.

Na kraju krajeva svi smo različiti, svi imamo svoje probleme i traume, i svi smo zajedno u haosu u kojem je teško, čak bespoentno, tražiti neke uzročno-posledične veze. Ponekad je, kao u Riders of Justice, dovoljno da prihvatimo sebe i druge takvi kakvi jesmo i da činimo ono što mislimo da je ispravno. Pa makar napali i pogrešnu motorističku bandu.

Oceni 5