Ništavni, mali, zaboravljeni čovek ustaje u odbranu svojih prava

VI

Surgunt indocti et rapiunt caelum! Da bi se zadivilo nebo treba se odreći učenosti, svih osnovnih ideja koje smo primili s majčinim mlekom. Više od toga, treba se odreći, kao što smo videli iz navedenog već, od ideja uopšte, to jest posumnjati u njihovu čudotvomu moć pomoću koje one pretvaraju »fakta« u teoriju. Naučno mišljenje je dalo idejama najviše prerogative: one su odlučivale i presuđivale šta može šta ne može, one su određivale granicu između stvarnosti i mašte, između dobra zla, između »mora« i »ne mora«, treba i ne treba. Mi se sećamo onog besnog, mahnitog naleta podzemnog čoveka na datosti i očevidnosti koje su se okamenile u svesti ljudi. Slušajte dalje — ali ne smećite s uma — nemate posla samo sa zgaženim i jadnim petrogradskim činovnikom. Dijalektika Dostojevskog, kako iz Zapisa iz podzemlja tako i ona iz drugih njegovih dela, može se staviti u isti red sa dijalektikom koga god hoćete od prizna tih evropskih filozofa, a po smelosti misli — ja se ne bojim da to istaknem — jedva da se koji od izabranika u rodu Ijudskom može porediti s njim. Što se tiče samoprezira — još jednom ću to istaći — on ga deli sa svima svetima čitavoga sveta. — »Da nastavim o ljudima sa jakim nervima, koji ne shvataju izvesnu prefinjenost uživanja. Iako ta gospoda, u izvesnim prilikama, na primer, riču iz sve snage kao bikovi, i mada im to, recimo tako, služi i na čast, ali, kao što sam već rekao, pred nemogućim se odmah umire. A nemoguće je — kameni zid. Kakav kameni zid? Pa, razume se, prirodni zakoni, zaključci prirodnih nauka, matematike. Čim ti, na primer, dokažu da si postao od majmuna, nema šta da se mrštiš, primi činjenicu onakvu kakva je. Ili, kad ti dokažu da tebi jedna kap tvog rođenog sala u stvari mora biti draža od sto hiljada tebi sličnih bića i da u tom zaključku, najzad, nalaze rešenje sve takozvane vrline i obaveze i ostala buncanja i predrasuđe — onda i to primi kao činjenicu, jer šta se tu može drugo kad su dva puta dva — četiri. Pokušajte da osporite to.

Pričajući o svojim neprekidnim porazima i neuspesima, Dostojevski čak oseća zadovoljstvo posebne vrste. Niko ni pre ni posle njega nije sa toliko brižljivosti umeo da priča o mučninama koje dave dušu čoveka zgaženog i poniženog "očevidnostima"

- Pobogu, šta vam je - povikaće vam na to — to se ne može pobijati, to je: dva puta dva — četiri. Priroda o vama ne vodi računa, nje se ne tiču vaše želje, niti pak da li vam se sviđaju njeni zakoni ili ne. Vi je morate primiti onakvu kakva je, a to znači i sve njene rezultate. Zid je, dakle, zid, itd., itd. - Gospode bože, a šta se mene tiču zakoni prirode i aritmetika kad se meni iz izvesnih razloga ti zakoni i to dva puta dva jesu četiri, ne sviđaju? Naravno, ja neću moći glavom da probijem takav zid ako zaista nemam snage da ga probijem, ali se neću ni pomiriti s tim samo zato što je preda mnom bio kameni zid, a ja nisam imao snage.

Kao da je takav kameni zid doista neko smirenje i zaista nosi u sebi neku reč mira samo zato što je zid: dva puta dva jesu četiri. O, besmislice nad besmislicama! Sasvim je druga stvar sve razumeti, sve saznati, sve te nemogućnosti i kamene zidove, i ne miriti se ni sa jednom od tih nemogućnosti i kamenih zidova, ako ti je mrsko da se miriš, dođi pomoću najneminovnijih logičkih kombinacija do najodvratnijih zaključaka na večitu temu: da si čak d za kameni zid odnekud ti sam kriv, iako ti je potpuno jasno da uopšte nisi kriv i da zbog toga ćutke i nemoćno škrgućeš zubima, sladostrasno zamreš u inerciji sa mišlju: da, znači, nemaš na koga da se ljutiš, nema objekta mržnje, a možda ga nikad neće ni biti — da je sve prosto podvala, smicalica, prevara, glupost — ne zna se ni ko ni šta, ali bez obzira na sva ta neznanja i podvale, tebe ipak boli i, što je više nepoznatih, tebe sve više boli«. Možda ste se već umorili prateći Dostojevskog i njegove očajničke pokušaje da savlađa nesavladivo u očevidnosti? Vi ne znate da li on govori ozbiljno ili vas izaziva lukavom sofistikom. Međutim, može li se doista, ne ustuknuti pred zidom? Može li se suprotstaviti prirodi koja čini svoje ne pitajući nas, svoje ništavno ja i još pritom, samouvereno kvalifikovati sudove druge vrste, kao apsurd nad apsurdima?

Sva Gogoljeva dela — i Revizor i Ženidba i Mrtve duše, pa čak i njegove prve pripovesti koje onako veselo i umilno slikaju onaj maloruski »način života« — nisu ništa drugo nego neprekidni zapisi iz podzemlja

Ali Dostojevski je posumnjao u pravo razuma da sudi o mogućem i nemogućem. Takvo pitanje »teorija saznanja« ne postavlja. Jer, ako razum nema pravo da sudi o mogućem i nemogućem, onda ko to pravo ima? Onda je — prema tome — sve moguće i sve nemoguće. I to Dostojevski, kao da nam se smeje, priznaje da on nema snage da probije zid. Priznaje dakle, neku nemogućnost, neke granice. No, zbog čega je maločas tvrdio suprotno? Ovako ćemo stići do potpunog haosa čak, do nekog velikog ništa u kome se zajedno sa pravilima, zakonima i idejama gubi svaka realnost. I očevidno, preko izvesnih granica i tako nešto se može dogoditi. Čovek, koji se oslobađa košmara vlasti tuđih ideja, stiže do nečeg toliko neobičnog i novog da mu se mora učiniti da je stigao daleko, da je napustio predele stvarnosti i zakoračio u ono prvobitno, večno nebiće. Dostojevski nije bio prvi među Ijudima koji je bio u prilici da oseti to nepojmljivo strašno osećanje prelaska u neko drugačije biće postojanja, i to stanje čoveka koji je prinuđen da ođbaci tačku oslonca koju nam obezbeđuju »principi«. Pre hiljadu i po godina je veliki filozof Plotin, slično Dostojevskom, pokušao da se uzdigne iznad našeg »iskustva« — znanja — i, kazuje nam on, prvi utisak je osećanje da je sve iščezlo, da čovekom vlada neki bezumni strah pred velikim ništa. Dodajmo da Plotin nije po svoj prilici sve ispričao — on je mnogo toga prećutao. Očevidno i prvi, kao i svi sledeći utisci su takvi. Duša, izbačena iz normalnih uslova i međa, nikada ne može da se oslobodi tog bezumnog straha ma šta nam o tome pričali oni koji govore o ekstatičnim stanjima, uzbuđenjima.

Ushićenje ne umanjuje i ne isključuje užas. Tu su ta stanja organski povezana: veliki užas izaziva veliko ushićenje. Potreban je natprirodni duhovni napor da bi se čovek drznuo da se suprotstavi čitavom svetu, svoj prirodi, pa, čak, i krajnjim očevidnostima: »svi« ne vode računa o meni, ali ja ne vodim računa o »svima«. Neka sve trijumfuje. Pričajući o svojim neprekidnim porazima i neuspesima, Dostojevski čak oseća zadovoljstvo posebne vrste. Niko ni pre ni posle njega nije sa toliko brižljivosti umeo da priča o mučninama koje dave dušu čoveka zgaženog i poniženog »očevidnostima«. Dostojevski se ne smiruje sve dotle dok iz sebe ne izvuče priznanje: »ta, zar razuman čovek može sebe da uvažava«. I zaista, ko može da uvažava nemoć i ništavnost? A čitava knjiga Zapisa iz podzemlja jedino i govori o nemoći i poniženjima. Podzemnog čoveka psuju, izbacuju, tuku, čine s njim što god hoće. A on kao da koristi svaku priliku da još malo, i još malo, »pritrpi«. I zaista, ukoliko ga više vređaju, ponižavaju, gaze — utoliko je on bliži svom zavetnom cilju. A cilj je jasan, kao što znamo — izbaviti se iz pećine, iz onog začaranog carstva gde nad čovekom vladaju zakoni, principi, očevidnosti, iz onog »idealnog« carstva »zdravih« i »normalnih« ljudi. Podzemni čovek je nesrećno, jadno i uvređeno biće. Ali, »normalan« čovek, to jest čovek koji živi u tom istom podzemlju, ali nije svestan da je to podzemlje zaista podzemlje, dakle, koji je ubeđen da je njegov život pravi i uzvišeni život, da je njegovo znanje pravo znanje, da je njegovo dobro jedino dobro i da je on alfa i omega svega, izaziva čak kod pođzemnog čoveka buru urnebesnog, homerovskog smeha. Pogledajte kako Dostojevski opisuje »normalne« ljude i zapitajte se — da li su nešto bolje mučnine i patnje »sumnjivog« probuđenja ili ona tupa, siva sigurnost koja davi onog iz »nesumnjivog« sna? Tada vam neće izgledati veliki paradoks suprotstavljanja jednog čoveka »čitavoj« prirodi. Bez obzira na neverovatnost, to ipak nije tako »besmisleno« kao što je to ona apoteoza »svi mi« i zlatne sredine u kojima su se pojavili i naše »znanje« i naše »dobro«.

Aristotela je (kada Dostojevski pominje Kloda Bernara on de facto, misli na Aristotela) njegov biograf nazivao »odveć umerenim«. I zaista, Aristotel je bio genije i neuporedivi pesnik onog »svi mi«, što će reći sredine i prosečnosti. On je prvi proklamovao princip: »završenost je znak savršenstva« i prvi je stvorio večni i primerni sistem znanja i »efike«. Naravno, nisu se slučajno u srednjem veku, kada su se »granice mogućeg iskustva« širile do faktičkog beskraja, tako grčevito držali aristotelovske filozofije. Aristotel je bio potreban teolozima, kao što je rimska državna organizacija bila potrebna papama. Katolicizam je bio i morao je biti — complexio oppositorum: bez »umerenog« Aristotela i rimskih pravnika ono ne bi izvojevalo pobedu na zemlji.

Ne najgori među nama nego oni najbolji su živi automati koje je programirala neka nevidljiva i tajanstvena ruka — oni se ne usuđuju da pokažu neku inicijativu, neku ličnu volju. Tek neki, malobrojni, osećaju da njihov život nije život nego smrt

Možda je sada vreme da se naglasi činjenica da u ruskoj literaturi Dostojevski nije usamljen. Pre njega je, pa i uveliko nad njim, bio Gogolj. Sva Gogoljeva dela — i Revizor i Ženidba i Mrtve duše, pa čak i njegove prve pripovesti koje onako veselo i umilno slikaju onaj maloruski »način života« — nisu ništa drugo nego neprekidni zapisi iz podzemlja. Puškin je, čitajući Gogolja uzviknuo: »Bože, kako je žalosna Rusija!«. Ali, Gogolj nije govorio o Rusiji — čitav svet mu je ličio na začarano carstvo. Dostojevski je to osećao: »Gogoljevi prizori pritiskuju um nemogućim pitanjima«, pisao je on. — »Dosadno je živeti na tom svetu, gospodo!« — taj strašni vapaj, koji se, reklo bi se, mimo volje oteo Gogolju iz duše, nije se odnosio na Rusiju. Nije na svetu dosadno zbog toga što ima više čičikova, Nozdrjova i Sobakeviča nego što bismo to želeli. Za Gogolja su čičikovi i Nozdrjovi bili ne »oni«, neki drugi koje treba podići i »približiti« sebi. On nam je sam rekao — i to nije licemerna smirenost nego strašna istina — da nije opisivao neke druge, nego sebe samog je ismevao preko junaka Revizora i Mrtvih duša. Za ljude će Gogoljeve knjige biti zapečaćene sa sedam pečata sve dotle dok ne prihvate ovo Gogoljevo priznanje.

Ne najgori među nama nego oni najbolji su živi automati koje je programirala neka nevidljiva i tajanstvena ruka — oni se ne usuđuju da pokažu neku inicijativu, neku ličnu volju. Tek neki, malobrojni, osećaju da njihov život nije život nego smrt. No i oni jedva imaju snage da se, poput gogoljevskih mrtvaca, iskradu iz grobova i da u gluvo doba noći uznemire sleđene od straha susede strašnim kricima koji paraju dušu: zagušljivo nam je, zagušljivo! Sam je Gogolj osećao u sebi ogromnog, grotesknog Vija, koji ima trepavice do zemlje koje ne može ni malo da podigne kako bi video makar krajičak neba, onaj što su ga videli jadni zatočenici mrtvoga doma. Njegova dela koja blistaju oštroumljem i divnim humorom predstavljaju najuzbudljiviju tragediju — a takva je i njegova lična sudbina. I njega je pohodio strašni anđeo i obdario sposobnošću drugog gleđanja. Da li je taj dar prokletstvo ili blagoslov? Kada bi se makar na ovo pitanje moglo odgovoriti? I čitav smisao tog drugog gledanja je u tome što se pitanja postavljaju tako da na njih nema odgovora, i to baš zbog toga što sama ta pitanja zahtevaju odgovor. Tušta i tma đavola i drugih moćnih duhova nisu mogli da podignu trepavice Viju. Ni Gogolj nije mogao da otvori oči iako se sav bio predao toj misiji, toj želji. Mogao je samo da muči sebe, da mahnita — mogao je samo da sebe preda u ruke svom duhovnom dželatu ocu Matveju, da uništava svoje najbolje rukopise, da piše strašna pisma svojim prijateljima. I, po svemu sudeći, u izvesnom smislu su ta samomučenja i taj neviđeni duhovni asketizam, bili »potrebniji« nego njegova divna književna dela. Možda i nema drugog načina da se čovek izbavi od vlasti onog »svi mi«! Gogolj ne upotrebljava ovu reč. Gogolj čak nije ništa znao o Klodu Bernaru i nije ni slutio da je Aristotel začarao svet zakonom protivurečnosti i drugim očevidnostima. Gogolj nije imao obrazovanja, on je bio indoctus, kao i oni galilejski drvođelje i ribari o kojima govori blaženi Avgustin. Pa ipak, on je ništa manje mučno nego Dostojevski osećao strašnu vlast čistoga uma, i onih ideja koje je stvorio »normalni«, obrazovani čovek i koje je otkrila i prihvatila teorijska filozofija, prihvatajući Aristotelovo nasleđe.

VII

Ja sam već jednom istakao da najtačniju, to jest, jedinu iscrpnu definiciju filozofije nalazimo kod Plotina. Na pitanje šta je to filozofija, on odgovara: το τιμιωτατον, dakle, najvažnije. Ova definicija, bez nekih prethodnih i posebnih namera, odbacuje sve one pregrade koje su od davnina postojale između filozofije i njenih graničnih disciplina — religioznog stvaralaštva i umetnosti, jer i umetnik i prorok traže onoroTijucoTaTov; prema tome, prema Plotinovoj definiciji filozofija se ne nalazi pod kontrolom naučnih principa nego se, naprotiv, suprotstavlja nauci. Nauka ne mari mnogo za ono što je važno i za ono što nije važno. Nauka je objektivna, nepristrasna. Ona je ravnodušna — njoj je sve svejedno. Ona spokojno gleda i na prave i na krive — njoj su nepoznati žalost i gnev. Budući da tamo gde nema gneva i žalosti, gde se ravnodušno gleda i na prave i na krive, gde se pojave samo klasifikuju a ne kvalifikuju — gde nema važnog i nevažnog, onda filozofija koja je definisana kao najvažnije ni u kom slučaju ne može biti nauka. štaviše, ona se nužno mora sukobiti sa naukom i to upravo oko osnovnog problema — problema svoga suvereniteta. Nauka pretenduje na istinu, to jest — ona nastoji da njeni sudovi budu opšti i prihvatljivi za sve. U tome je njena moć, njen istorijski značaj i njena najveća sablazan.

Ponavljam: u dubokoj su zabludi oni naučnici — a takvih ima mnogo — koji su uobrazili da »skupljaju i opisuju činjenice«. Nauci uopšte nisu potrebne činjenice same po sebi, čak i kada su u pitanju takve nauke kakve su botanika, zoologija, istorija ili geografija. Nauci je potrebna teorija, to jest ono što na čudesan način pretvara ono što je jednom bilo i što je za obično ljudsko oko »slučajnost« — u nužnost. Lišiti nauku tog njenog suverenog prava, to znači skinuti je sa pijedestala i oduzeti joj svaku moć. I najprostiji opis jedne sasvim obične pojave podrazumeva vrhovnu prerogativu — prerogativu konačnog suda. Nauka ne konstatuje — ona sudi. Ona ne prikazuje stvarnost nego stvara istine prema sopstvenim, autonomnim zakonima koje je sama ona sazdala. Drugačije rečeno, nauka je sam život pred sudom razuma. Razum odlučuje o tome da li nešto postoji ili ne. Razum odlučuje — to ne treba ni jednoga trenutka gubiti iz vida — prema sopstvenim zakonima i nimalo ne vodi računa o onome što je i sam nazvao »ljudsko odveć ljudsko«. Materija i energija su neuništive, a Sokrat i Đordano Bruno su smrtni — tako odlučuje razum: svi se bez pogovora tome priklanjaju, niko se ne usuđuje da postavi pitanje zbog čega je razum nametnuo takav zakon, zbog čega se on tako očinski brine o materiji i energiji, a sasvim zaboravlja na Sokrata i Đordana Bruna! Još manje se neko usuđuje da postavi i jedno drugo pitanje.

Nauka pretenduje na istinu, to jest — ona nastoji da njeni sudovi budu opšti i prihvatljivi za sve. U tome je njena moć, njen istorijski značaj i njena najveća sablazan

Naime, razum je zanemario sve i postavio je taj neumitni zakon, zanemario je sve što je ljudima sveto i najvažnije, ali — odakle mu snage da svoju odluku nameće! I to tako da se sve vreme od kada sveta ima nije izgubio ni jedan delić energije negde u beskraju prostora! Tako nešto je pravo i nečuveno čudo! Utoliko pre što pravo govoreći nikakvog razuma i nema. Pokušajte da ga pronađete, pokažite gde je: nema rezultata. On tvori čuda poput nekakvog sasvim realnog biđa, a uopšte ne postoji. I mi koji smo skloni sumnjama spokojno dozvoljavamo mogućnost takvog čuda, jer — nauka koju je stvorio razum sasvim dobro nam to plaća: ona od bezvrednih »činjenica« stvara »iskustvo« zahvaljujući kome smo mi postali »gospodari prirode«. Razum je čoveka poveo na visoku planinu i pokazavši mu svet rekao mu je: sve ću ti dati ako padneš na kolena preda mnom, ako mi se pokloniš. Čovek se poklonio i dobio je — istina ne baš u celini — sve što mu je obećano. Od tada je najuzvišenija dužnost čovekova u tom klanjanju pred razumom. Mi čak ne možemo da zamislimo — to je skoro nešto nemoguće — jedan drugačiji odnos prema razumu. U odnosu na Boga postoji zapovest: voli Gospoda Boga svojega svom dušom svojom i svim srcem svojim. Razum sasvim dobro prolazi i bez zapovesti: njega svi obožavaju i bez ikakve zapovesti. Teorija saznanja jednostavno opeva i veliča razum, niko se ne usuđuje da mu postavlja pitanja, još manje — da mu osporava njegova suverena prava. Čudo pretvaranja činjenica u »iskustvo« je sve sablaznilo i osvojilo, svi su priznali da razum ima prava da sudi, ali sam ne podleže nikakvome sudu.

Dostojevski je svojim drugim očima ubrzo video da je »iskustvo« sa kojim počinje ljudska nauka teorija — shvatio je da to nema veze sa stvarnošću. On je shvatio da ta teorija ne može biti potvrđena nikakvim uspesima, nikakvim dostignućima — čak ni čudima. I on je postavio pitanje o tome da li ti »svi« (to je očevidnost) imaju prava da koriste moćne prerogative, kojih su se davno domogli, drugačije rečeno, on je postavio pitanje o tome da li razum ima prava da sudi sam ne podnoseći nikome računa o tome ili se tu radi o uzurpaciji nečega što je tokom vekova osveštano. Tako se spor između »svih« i pojedinačnih živih ljudi njemu pokazao ne kao spor o istini nego kao — spor o pravima. »Svi« su prigrabili vlast i vlast treba povratiti iz njihovih ruku, ali da bi se to uspelo treba pre svega posumnjati u legalnost takvog čina, i ubediti sebe da se uzurpator drži ne uz pomoć svojih snaga nego zahvaljujući tome što mi verujemo u njegove moći. Možda su neumitni »prirodni zakoni« i očevidne istine samo »halucinacija«, neka sugestija ili autosugestija, poput onoga što se događa sa petlom kada oko njega načinimo krug kredom. Petao se ne usuđuje da prekorači crtu kao da nije u pitanju crta nego kameni zid. I kada bi petao umeo da »misli« i da svoje misli izražava rečima, on bi stvorio teoriju saznanja, govorio bi o očevidnim istinama, a krug kredom bi prikazivao kao granice mogućeg iskustva. A ako je tako onda se sa pretpostavkama naučnih saznanja ne treba boriti dokazima nego na neki drugi način. Dokazi su vredeli dok je u duši bilo vere u takve pretpostavke koje su se održavale, naravno — uz pomoć takve vere. Ali, kada se takva vera izgubi potrebno je pronaći nešto drugo. — »... a dva puta dva jesu četiri, gospodo, nije život već početak smrti.

Podzemni čovek je u ime razuma lišen zaštite zakona. Kao što znamo, zakoni štite samo materiju, energiju i principe Sokrata, Đordana Bruna ili koga god hoćete, običnog čoveka — niko ne štiti

Čovek se uvek plašio tog dva puta dva jesu četiri, a ja se toga i sada plašim. Možda čovek jedino to i traži — to dva puta dva jesu četiri i prebrođuje okeane, žrtvuje život u takvom istraživanju, ali se, kunem vam se Bogom, uvek nekako plaši da ga nađe — da ga stvarno pronađe... A dva puta dva jesu četiri ipak je nepodnošljiva stvar. Po mom mišljenju, to je prosto bezočna drskost. To dva puta dva jesu četiri ponaša se kao mangup, isprečilo se na putu podbočenih ruku i pljuje na sve. Slažem se — dva puta dva jesu četiri je izvanredna stvar, ali kada već sve hvalimo, onda je i dva puta dva jesu pet često isto tako divna stvar«. Vi niste navikli na ovakva suprotstavljanja filozofskim teorijama, vi ste, može biti, uvređeni time što ja govoreći o teoriji saznanja, dozvoljavam sebi navođenje takvih mesta iz Dostojevskog. Vi biste bili u pravu i moji prigovori ne bi bili umesni da nije postavljeno pitanje o uzurpaciji — vi biste bili u pravu kada bi se radilo o pravima. Ali, stvar je u tome što »dva puta dva jesu četiri«, ili, drugačije rečeno, razum sa njegovim očevidnim istinama ne dozvoljava spor o pravima. Razum i ne može da dopusti tako nešto, jer to bi značilo sigurno izgubiti bitku. Razum i očevidne istine ne žele da idu na sud, oni hoće da budu i sudije i zakonođavci, i da mogu svakog ko im to sponi da anatemišu i isključe iz jedine, ljudske, vaseljenske crkve. Tu prestaje svaka mogućnost spora i počinje teška, očajnička borba na život i smrt. Podzemni čovek je u ime razuma lišen zaštite zakona. Kao što znamo, zakoni štite samo materiju, energiju i principe Sokrata, Đordana Bruna ili koga god hoćete, običnog čoveka — niko ne štiti.

I, evo, ništavni, mali i zaboravljeni čovek se drznuo da ustane u odbranu svojih »tobožnjih« prava. I pogledajte, kako je pogled tog odbačenog činovničića dublji i pronicljiviji od pogleda nekih pravih naučnika! Obično se filozof bori protiv materijalizma i ponosi se time ako mu pođe za rukom da nađe nekoliko manje-više valjanih razloga koje će upotrebiti u borbi sa svojim protivnikom. Dostojevski nije išao dalje od Kloda Bernara, ali on čak te materijaliste nije udostojio ni time da sa njima stupa u spor. On zna da je materijalizam sam po sebi nemoćan i da se održava samo zahvaljujući idealizmu, to jest uz pomoć ideja tog istog razuma koji ne priznaje nad sobom vlast nekih drugih principa. Ali, kako oboriti tog osionog tiranina, kakve metode u borbi treba primeniti? Imajte na umu da se s njim ne može sporiti. Svi dokazi su — razumni dokazi, to jest oni su stvoreni samo radi toga da bi se sledile direktive razuma. Ostaje nam samo jedno: smejati se svemu, rugati se svemu što razum zahteva i odlučno negirati.

Razum stvara norme, blagosilja normalne ljude, a Dostojevski na to odgovara: »I zbog čega ste vi tako čvrsto i egzaltirano ubeđeni da je samo normalno i pozitivno — jednom rečju, da je samo blagostanje korisno za čoveka? Ne vara li se razum u toj oceni koristi? Možda čovek ne voli samo blagostanje? Može biti, on isto toliko voli i patnju? (Kurziv — F. M. Dostojevski). Možda mu je patnja isto toliko korisna koliko i blagostanje? A čovek ponekad neobično, strasno voli patnju — to je činjenica. Nema potrebe da to proveravate u svetskoj istoriji, zapitajte samoga sebe — ako ste čovek i ako ste barem malo živeli. Što se tiče mog ličnog mišljenja, čak je nekako nepristojno voleti samo blagostanje. Ne znam da li je to dobro ili loše, ali — ponekad polomiti nešto to je veoma prijatno. Iskreno rečeno: ja nisam ni za patnju ni za blagostanje. Ja sam za svoju ćud... i za to da mi se to garantuje kada mi bude zatrebalo. Na primer, ja znam da se patnja ne dopušta u vodviljima. U kristalnom dvorcu se ona ne može ni zamisliti: patnja to je sumnja, negacija, a kakav mi je to kristalni dvorac u koji čovek može da sumnja? Međutim, ja sam ubeđen da se čovek prave patnje neće nikada odreći, on se neće odreći rušenja i haosa«.

Očevidne istine su samo naše sugestije, naš život nije život nego smrt — to je ono o čemu on sve vreme govori. Ako hoćete da »shvatite« Dostojevskog morate neprestano da ponavljate njegov »osnovni stav«: dva i dva jesu četiri - to je početak smrti

Pred ovakvim »prigovorima« i najpreciznija argumentacija, koja je stvorena tokom vekova u okviru teorije saznanja — otpada. Ne traže i ne dobijaju garancije zakoni i principi nego ćud — ćud o kojem su ljudi svih vremena — i najmudriji i najgluplji — oduvek znali da ne može zahtevati niti obezbeđivati bilo kakve garancije za sebe. Sporiti protiv ovoga znači sporiti protiv očevidnih istina. Ali, stvar je upravo u tome — a ja sam o tome govorio u više navrata već — što se Dostojevski neprestano borio protiv očevidnih razumskih istina. Očevidne istine su samo naše sugestije, naš život nije život nego smrt — to je ono o čemu on sve vreme govori. Ako hoćete da »shvatite« Dostojevskog morate neprestano da ponavljate njegov »osnovni stav«: dva i dva jesu četiri - to je početak smrti. Mora se birati: ili ćemo odbaciti to dva puta dva jesu četiri, ili ćemo priznati da je smrt poslednja reč i poslednji sud nad životom. Odatle kod Dostojevskog mržnja prema blagostanju, prema zadovoljstvu i ravnoteži, odatle onaj njegov fantastični paradoks: čovek voli patnju. »Može se o svetskoj istoriji reći sve i sve što najraspaljenijoj uobrazilji padne na um, ali se nikako ne može reći da je ona razumna, harmonična...«. Istina, ovde moramo da ispravimo podzemnog čoveka jer je sebi dozvolio stvarnu pogrešku, koja je, uostalom, oslabila onu njegovu »argumentaciju«. Nije tačno da se ne može reći da je svetska istorija tekla u saglasnosti sa zahtevima razuma, i da bi se čovek koji to tvrdi morao splesti već kod prve reči. Koliko je ljudi tako tvrdilo — na tu temu su napisani čitavi traktati. I kako su samo bili elokventni i ubedljivi u svom dokazivanju! U filozofiji istorije su pisci skoro matematički precizno dokazivali da se u osnovi istorijskog kretanja nalazila »razumna« ideja.

Hegel je svojom filozofijom istorije stekao besmrtnu slavu, i ko je taj ko će se posle Hegela zbuniti pred takvim pojmom kakav je »progres«? A razne teodiceje! Zar i teodiceju — koja je u suštini filozofija istorije — nisu izmislili ljudi? Zar je Lajbnicu njegova teodiceja donela manje slave nego Hegelu njegova filozofija istorije? Zar ona nije sasvim jasno izložena? Da li je on negde zapeo, da li se negde zbunio? Ali, nije reč samo o Lajbnicu! Tvorac teodiceje je sam božanski Plotin, onaj isti filozof koji je kazivao o svojim neizrecivim vizijama, koje su moguće samo u stanju pomahnitalosti ili duboke ekstaze kada se prekoračuju granice mogućeg iskustva - onog iskustva koje priznaju »svi«. Etimološki uzeto »teodiceja« znači dokazivanje postojanja Boga, ali kod Lajbnica koji je sledio samo Plotina kao i kod samo Plotina ne dokazuje se postojanje bića Božjeg nego formula »dva puta dva jesu četiri«. Budući da je Plotin kao filozof i predstavnik filozofske škole bio pođanik kraljevstva razuma, on nečem drugom nije ni mogao da teži. Njemu nije bilo stalo da »obezbedi garancije ćudi« — »ćud je samovolja i izvor svakog zla na zemlji«, gotovo mahinalno ponavlja on za svojim prethodnicima. Prema tradiciji filozofskih škola, ćud treba po svaku cenu iskoreniti, treba je »u principu« ukinuti. Zbog toga se on u svojoj teodiceji — koja je kasnije poslužila kao obrazac drugima — trudi po svaku cenu da dokaže da ma šta se na svetu dogodilo principi ne mogu biti pokolebani. Ljudi se rađaju i umiru, dolaze i prolaze, ali ono — »dva i dva jesu četiri« ostaje večno: ono je bilo i toga će zauvek biti. Međutim, ćudi nije oduvek bilo i ona je nastala kao i sve drugo: prema tome, očevidno je da za nju nisu potrebna odobrenja razuma, njegove garancije i njegova zaštita. Sama njena pojava na svetu je nekakva drskost — nešto strašno. Takva drskost ranije ili kasnije povlači za sobom odgovarajuću kaznu, osvetu: zakon Nemezide ili Adrasteje je neumoljiv i nemilosrdan, poput svih drugih »prirodnih« zakona. Prema tome, u Plotinovoj teodiceji problem pojedinačnog čoveka, pa i čitavih naroda, odlazi u drugi plan. Ako je čovek dopao ropstva, ako je podneo uvredu, ako je izgubio svoje bliske članove porodice ili, čak, ostao bez otadžbine - to je u duhu opšteg toka stvari. U takvom slučaju je postradalo nešto pojedinačno, slučajno, neka »ćud« — tu je svako pitanje suvišno, čak neumesno.

Pitanje je na mestu kada je princip ugrožen — doveden u pitanje. Samo princip, samo ono »dva i dva jesu četiri« zaslužuje svaku zaštitu i garanciju, i on ih i dobija. Opljačkali su vas, izmučili su vas i uvredili — Adrasteja ne mari za to — ako je nekakva stihija vinovnik vaših nedaća, ili ljuta nekakva zver, niko u vasioni neće reagovati na to niti će vam ko priteći u pomoć. Jer, razum nije proklamovao takav zakon prema kome čovek ne treba da strađa i da pati. Ali, čovek je dozvolio sebi da na ovaj ili na onaj način naruši taj »zakon«: nekome je nešto oteo, udario ga je, lišio ga je nečega, što je mnogo manje od onih nedaća koje svakodnevno — pa i svakoga časa — »ćudi« stihije donose smrtniku. To se ne prašta. Budna Adrasteja stalno motri da ni najmanje narušavanje zakona ne prođe bez kazne, iako ona sama o onome koji je oštećen nikada ne pomišlja. Ako ste ubili nekoga vi ćete se nakon smrti vratiti na zemlju i bićete ubijeni, ako ste nekoga opljačkali — i vi ćete biti opljačkani, ako ste silovali ženu vi ćete se roditi kao žena i bićete takođe silovani, i tako dalje — do najmanjih sitnica. Nije ni važno što je čovek koga ste opljačkali patio zbog toga, nije važno što je silovana žena patila — patnja je dosuđena smrtnicima, tu nema mnogo zla i nema nikoga na svetu koji bi se pobrinuo da pomogne svima koji su stradali.

Zlo je u tome što su siledžija i ubica pregazili zakon. To je apsolutno nedopustivo i to zahteva odgovarajuću kompenzaciju. I u materijalnom i u »idealnom« svetu sve počiva na »ravnoteži«, i, suštinski gledano, sam taj pojam ravnoteže materijalni svet je pozajmio od »idealnog« sveta. Zapanjujuće je to da Plotin, čovek dubokog i pronicljivog uma, apsolutno ne primećuje da ta budnost neumorne Adrasteje »garantuje« ne samo »ravnotežu« nego i neminovnost gomilanja zla u svetu. Jer, po zakonu takve ravnoteže, svaki zločin se kompenzira drugim zločinom i tako se zločin koji je jednom počinjen ovekovečuje. Ako sam ubio biću i sam ubijen, i moj ubica će, takođe, biti ubijen, i tako — u beskraj. A budući da pored onih zločina koje je Adrasteja ovekovečila, ima i drugih, novih, svesnih zločina — svako novo pokolenje će biti mnogo više naklonjeno zločinima nego što je bilo prethodno pokolenje. Ja ne znam šta bi mogao da kaže Plotin, kada bi mu neko mogao skrenuti pažnju na okolnosti o kojima sam ja govorio. Najverovatnije je da se ne bi uopšte zbunio. Jer »principi«, »ravnoteža« i ono »dva puta dva jesu četiri« nisu povređeni — plaćen je danak razumu. Šta još hoćete ...?

*Iz knjige “Ruska religijska filozofija i F.M. Dostojevski” objavljene u sklopu biblioteke “Dostojevski kao mislilac”, preveo s ruskog Mirko Đorđević; esej je pisan uz stogodišnjicu rođenja Dostojevskog