Dosije: Lukovićeve ex-yu muzičke recenzije, najbolje od najgoreg (11)
Jolandd 10 B

Photo: Jolanda Korać

Noćas plačem samo zbog tebe na dokovima Beograda

ZANA – Zanomanija (PGP RTS)

Čak ni fanatične pristalice grupe Zana (po najnovijim policijskim istraživanjima - ukupno komada tri: Radovan, Kikamac i Jelena) više nisu u stanju da objasne šta je to Zana; da li je u pitanju virtualno "Veselo veče", prerušeni Moby Dick, klonirani K2, silovana Neda Ukraden ili anonimni beloruski pop-sastav; možda sve zajedno, idealno za TV Pink manufakturu u kojoj se crossover folka i densa smatra epohalnim Srpskim Otkrićem, dovoljno uzbudljivim da Zanu vole svi - od DJ Dekija do DJ Željka Mitrovića, uključujući i DJ Miru Marković čiji sofisticirani julovski ukus mora da dotiče pesme u kojima postoji samo ljubav, ljubav, ljubav... Da je baš tako, govori odlučnost Zane da obradi pesmu sastava Time Da li znaš da te volim: tamo gde je sedamdesetih godina Adolf Dado Topić svojim grlenim, sporim vokalom uspevao da uverenjem interpretacije čitavu priču odvuče od nakazne patetike - Zana nas devedesetih godina svojim brzim mašinskim elektro-ritmovima vodi u grotlo vrhunskog kiča, uz naglašenu zabavnomuzičku interpretaciju pjevačice Jelene dostojne "Beogradskog proleća 71".

Još je gora opsesija  trija da može da bude pandan devojčicama iz K2; pesma Nije sve tako crno besmislena je replika na ono što rade sestre Kovač, pogotovo u perverznim vokalnim detaljima i fraziranju koji otkrivaju da je Jelena do besvesti preslušavala oba K2 albuma. U trenucima kad im sisters Kovač više nisu zanimljive, Radovan & Kikamac pribegavaju najgorim humorističkim potezima a la Boris Bizetić: takve su pesme Etno, geto (Rajko, Kokodajko), Bay'o, Bajo (Zna te svak), Želim te... svaka utopljena u balkanski TV Pink lonac, unakažena vulgarnim folk-vicevima koji se o slušaoca odbijaju najnižim kriterijumima Gorana Bregovića.

Posebno poglavlje pripada numeri Modrice (ovde u remix izdanju '97): biti žena (vidi pod Jelena Galonić) a sa strašću pevati o tome kako te muškarac lema, tuče, razbija, drobi, maltretira, mlati, gusla, šamara i ubija od batina ("Od modrica tvojih plava sam ja... plava k'o oči gusara"), slučaj je za malo težu psihijatrijsku analizu; ovako zagovarati nasilje nad ženama u veselom pop-raspoloženju mazohizam je nezabeležen i na Balkanu, gde već stolećima muškarci lemaju, ali bar pri tom ne pevaju! Zanomanija  jeste manijakalni primer zbira svih turbo-folk-pop-dens-etno-neukusa; budući da je reč o svesnoj nameri da se ovaj mish-mash proturi kao rock proizvod, valja pomenuti da ovaj disk s rock-atmosferom nikakve veze nema; ovo je, naprosto, falsifikat svih postojećih muzičkih falsifikata, reprint bosansko-srpskih temata iz sredine osamdesetih, savršena izbeglička ploča koja otadžbinu spaja s maticom, vesela i tužna u isti mah, jevtina kopija predratnih raspoloženja u kojima TV Pink istinski ružičasto uživa pod devizom "A što ne bi moglo"... I, stvarno, što ne bi moglo... (Jul 1997, magazin XZ)

DELČA - S jezikom u usta (ITMM)

Milan Delčić Delča: nekad pevač (lider?) grupe U škripcu, osoba odgovorna za seriju urbanih hitova koji su osamdesetih godina držali Beograd budnim; docnije, nešto kao free-artist, povremeno pevač, češće kao TV lice koje je na TV Artu i TV Pinku demonstriralo najprizemniju varijantu imbecilnog kvaziumetničkog humora kroz lik dr Mrmora ili već nešto tako. Ukratko, jedna konfuzna karijera bez jasnih odrednica "šta" i "kako", garnirana pesmama tipa Dirla-da-dirla-da, savršenim za TV Pink/TV Palma okruženje ili za legendarnu RTS-emisiju "Akcelerator" (u kojoj se, recimo, pevač grupe The Doors, naravno, a kako bi drukčije - zove Van Morrison); sve u svemeu - M. D. Delča jeste zanimljiv lik, čak i kad se odluči da snimi prvu solističku ploču.

Naslov albuma S jezikom u usta negde je na nivou imena pesme grupe Familija Boli me kita: nije više reč o tome sme li se u tekstu pominjati polni organ u mirovanju ili polni organ u akciji (naravno da sme) - reč je, naprosto, o minimumu dobrog ukusa koji ne podrazumeva da se fizička bol tzv. kite ili krljanje jezicima glorifikuje nazivom singla ili albuma, makar zbog estetskog/moralnog ugođaja koji, želim da verujem, postoji u svakom od nas, makar i u zemlji koja se, navodno, zove SPS Srbija. Onda, omot: nesto kao kolaž, s informacijom da su album napravili - M. D. Delča (vokal), Jožef Pilasanović (drum programing, gitare, klavijature + producent), Nebojša Zulfikarpašić Keba (gitare, udaraljke, prateći vokali), Saša Filčić File (bas) i Srđan Jovanović Jole (bubnjevi), uz pomoć gostiju kao što su Madam Piano, Marko Kon ili Aleksandar Kobac (sve snimano u Go Go studiju u Beogradu). Konačno, muzika.

Zbir electropop-quasi techno-akustičnih skica, programiranih da budu Mrmorova senka, neka vrsta zvučnih pacijenata rešenih da se opuste uz Delčinu terapiju glasom & nemuštim tekstom u kojima se progovara "Ja nisam krpa od čoveka" ili "Letiš brže i od svetlosti", što je, valjda, izazvalo moj CD plejer da usred ploče potpuno poludi i počne da miksuje pesmu br. 16 s pesmom broj 2 preko pesme br. 8 a ispod pesme br. 7, što je u krajnjem ugođaju imalo više smisla nego pojedinačno preslušavanje numera koje se - koliko sam shvatio - bave ljubavlju pod teškim uticajem Kikija iz Pilota ("Ne postoji ništa što ne bi smela/Uvek stigneš tamo gde si htela"), što znači da prisustvujemo javnom abortusu Delče & prijatelja čiji se svetonazor završava na pragu pesmica & pesmičica programiranih za "Akcelerator": veselo, nebulozno, nebitno, Godina Reformi, Za Srbiju!

Pošast ovakvih diskova nije samo u efemernosti pesama, izgubljene muzičke orijentacije i priklanjanju elektronskom programiranju kao najlakšem obliku samozvane kreacije; reč je o totalno pogrešnoj mentalnoj vizuri koja osobu zvanu Delča spušta na ZAM-nivo: tamo bi u studiju, mimikom pantomime, uspešno ispevavao tekstove čitajući sa "idiota" jer niko normalan - pa čak ni dr Mrmor - nije u stanju da upamti rođene stihove koji ne znače ništa, nemaju ništa, ne poručuju ništa, već zveče praznom kantom za otpatke, udruženom sa muzikom za glasače iz Leve Koalicije. Rečima dr Mrmora, album S jezikom u usta mogao bi se objasniti sledećim medicinskim simptomom: doktore Delčiću, čula sam vaš album nakon kojeg sam postala dlakava po celom telu, uključujući i jezik u vašim ustima. Volite li dlakave jezike, doktore? (1997, magazin XZ)

MADAM PIANO - Predeli (ITMM)

Ko ne zna, objasniće mu se: „Muzički projekat Predeli je nastao u zahvalnost Bogu, za sve one divne predele koje je podario ovoj jedinstvenoj planeti i njenim narodima da u njima uživaju, da im se raduju i dive u svoj njihovoj lepoti i raznolikosti života, kultura, religija, rasa i nacija, koje ova planeta i njeni predeli vekovima, kroz vreme sa sobom nose...".

Tako nas u bookletu obaveštava Madam Piano, pokušavajući da uvodom objasni kako je i zbog čega nastalo ovo Delo čije se ambicije nikako ne završavaju na tezi da se „naša besmrtnost i naše najveće bogatstvo kriju u onoj pravoj, uzvišenoj istini našeg postojanja, istini koja se zove - Jedno". Naprotiv, iza ovolike epske sofisticiranosti pomešane s ekološkom kvazifilozofijom - kriju se samo jedna Ploča i jedan Glas materijalizovan u 12 pesama čiji muzički milje pokriva Enya-područje, crnogorske festivale, pop šablone, etnoidne varijacije i starovremenski ugođaj tipičan za frivolne američke pevačice. Takav šaroliki raspon možda se u teoriji učinio sjajnim izazovom za nekog ko se zove Madame Piano i ko poseduje zavidnu vokalnu tehniku: ne jačinom glasa, vec specifičnom bojom i talentom za vokalnu metamorfozu, što je prilično atipično za sredinu u kojoj još vlada zabavnomuzička podela na „urlatore" i „šaptadžije".

U praksi, pak, album pada već posle desetak minuta: Madame Piano ume da peva, ali nema šta da peva; pesme su rasplinute do gnjecavih improvizacija, ubijene pretencioznom produkcijom i patološkom potrebom da se dostignu zapadnjački tehnološki standardi; većina naslova lebdi u bezvazdušnom prostoru, oivičena vokalnim egzibicijama koje tako šuplje, postavljene na goloj virtuoznosti, svedoče o besmislu materijala kakav se, recimo, prepoznaje u virtuelnim komadima poput pesama Caravan, Look Into My Eyes, Kao jutro ili Niya Niya Ni (''indian traditional" čijih 6:41 minuta ni u ležećem položaju u Večnim Lovištima nije mogućno izdržati). Velika ekipa saradnika, prepotentni omot (s groznim tekstovima tipa: „Noćas pevam samo za tebe/ tako ne čuješ moj glas/ noćas plačem samo zbog tebe/ na dokovima Beograda"), pozerstvo koje se prodaje kao Eko-Filozofija, falsifikovana jazzy-atmosfera, a iznad svega Lažni Image Opuštenosti koji prati ovakav projekat... tipični su atributi nadobudnosti koja ne uspeva da sakrije ono što je jedino bitno: Predeli jeste jedna od jezovitijih a umišljenijih beogradskih ploča, savršenih za Planetu na kojoj žive gluvonemi. (Oktobar 1997, magazin XZ)

(NASTAVIĆE SE)

Oceni 5