Noćna, luciferska, demonska strana čoveka

Nema nikakve sumnje da je nadrealizam vanredno prisutan u našoj literaturi, naročito u slikarstvu. Svi smo mi, na neki način, prošli kroz nadrealizam. Otkuda ta njegova prisutnost? Kakva je ona, i kako se objavljuje? To su pitanja koja moraju da nas interesuju. Međutim, ta pitanja se čak veoma retko, ili nikako, postavljaju. O odgovorima kakvimtakvim, nema ni govora.

Poslednji broj časopisa Delo posvećen je, pod naslovom „Nadrealizam juče i danas”, situaciji nadrealizma. Ovaj broj, međutim, razočarava. On ne donosi ništa novo. On govori o nadrealizmu jučerašnjice, veoma malo o nadrealizmu danas. Pa i kada govori o prošlome nadrealizmu, onome klasičnom, govori bez kritičkog stava, jezikom i intonacijom onih koji su taj nadrealizam stvarali.

Možemo li onda reći da se naš nadrealizam zaista razvija? I o čemu sve ovo govori? Teško bi bilo tvrditi: da je sa nešto življom organizacijom, sa više provokacije, ovaj broj časopisa Delo mogao da nam pruži približnije tačniju sliku današnjeg nadrealizma. Kao da se o nadrealizmu danas, kod nas uglavnom ne može da govori drugačije nego sa pozicija od pre trideset godina, a često i s patetikom nekadašnjeg nadrealističkog bunta. Otkuda, međutim, to? Nadrealizam kao da je ostao tamo gde je bio, za one koji u njemu vide značajan trenutak naše kulture, ali i za one koji, uprkos svim neospornim dokazima da je nadrealizam determinisao čitav niz pisaca i knjiga, pokušavaju potpuno da ospore svaki njegov dublji značaj. Izgleda ipak da je nadrealizam, danas žrtva onih koji su ga stvorili i koji nisu uspeli da ubede svoje najmlađe sledbenike da će biti verni nadrealizmu kao stanju duha a ne kao stvari jednoga stila, jedino ako se, dosledno nadrealističkoj permanentnoj pobuni, nadrealističkom pozivanju na dijalektiku, pobune pre svega protiv njih samih.

Naš klasični nadrealist, ukoliko želi da odbrani stavove nadrealizma, da sačuva njegovu staru slavu, da ga ne liši životnosti, da ga produži i u današnjem trenutku naše kulture, u totalnom je nesporazumu sa samim nadrealizmom upravo tu, gde bi imao da položi prvi ispit nadrealizma, ispit nekonformizma u odnosu na sam nadrealizam. Konformizam prema nadrealizmu, čiji simboli i metafore se fetišiziraju, pa se doživljavaju na isti način kao što su doživljavani pre više od trideset godina, jeste najveća opasnost za nadrealizam.

Da sam jedan od klasika našega nadrealizma, i da mi je po svaku cenu stalo da nadrealizam nađe svoj novi život, da se snađe u novim uslovima, starao bih se, na sve moguće načine, da emancipujem svoje sledbenike od mojih sopstvenih ideja, metafora i simbola, upravo zbog toga da bih ih spasao od ovoga veoma opasnog konformizma, od ovoga fetišizma ideja. Vrhovna zabluda, koja je uvek stvarala akademije, i koja je ubijala ono što je akademisano, a što u svojoj mladosti nije bila akademija, jeste zabluda o večnosti, o lepom nepotrošivom sjaju. Danas se, na određeni način, vrši i akademizacija nadrealizma, akademisani su i Rembo, i Lotreamon, čak i Markiz de Sad, koji se kod nas najčešće ne čita ali se njegovo ime pominje, kao fetiš.

Sledbenici jedne misli, jednoga stanja duha, najgori su njegovi neprijatelji upravo svojom revnošću, svojom đačkom, školskom poslušnošću. Nesposobni da se emancipuju od ideala jednoga časa pokreta kojem pripadaju, da govore o njemu ne samo kritički već i sa humorom, pa i sa tvoračkom i životodavnom ironijom, lišeni humora i ironije koji su tako ubistveni bili u rukama klasičnog nadrealizma, oni danas akademizuju nadrealizam. Tako može da se dogodi, verovali ili ne, da se i danas, u 1966. godini, piše s polemičkom gorčinom, s pozicijama nadrealizma, protiv industrijalaca Vape i Vajferta, ili protiv estetike Bogdana Popovića, što nije samo savršeno bespredmetno već, pre svega, krajnje konformistički: nadrealizam, koji se bori protiv mrtvaca, koji vrši atentat na već ubijene veličine jednog odavno ubijenog sveta, jeste čista karikatura nadrealizma. Rekao bih, zato: da je nadrealizmu, danas, potreban aktuelni neprijatelj; nadrealizam, koji se oduševljavao, na način pre svega pesnički, borbom protiv ma kojeg oblika represije, koji je verovao da od Hegela pre svega treba da nauči lekciju o sveopštoj negaciji, nemoćan je bez neprijatelja.

Dramski princip je osnovni princip nadrealizma, jedan živi, neposredno izražavani princip otvorenoga sukobljavanja sa datim stanjem duha, sa određenim redom stvari u svesti i društvu. Nadrealist je onaj koji treba da provali brane tabua, da spali i poruši zidove fetišizacije, u moralu, estetici, kulturi, a pre svega sve to u samome duhu onoga koji mu se predaje. Nadrealizam je revolucionaran u tome smislu što se okreće, pre svega, protiv zatečenoga stanja i, još određenije, protiv svih sila u nama, koje pokušavaju to stanje da učine normativnim, nepromenljivim, sakrosantnim. Ako se nadrealizam pozivao na Frojda, ubeđen je da čak i put ka marksističkoj revoluciji vodi kroz Frojda, to je zbog toga što je on rođen u verovanju da društvo, putem naše sopstvene svesti, putem savesti koju je danas naš nadrealist shvatio kao žandarma toga društva, prodire i u našu sopstvenu ličnost, da je zauzima, da je podvrgava sumornome životu jedne strašne okupacije. Za nadrealizam (i tu sumnje ne može biti, to je osnovna njegova pretpostavka) podsvest je sve, ona je izvor najdublje lirike jer je izvor jedine prave slobode: podsvest je slobodna od diktata svesti.

Nadrealisti su, krajnje shematski, u jednom dogmatizmu koji je kao i svaki dogmatizam osuđen na crno-bele šeme, na crno-belo uprošćavanje stvari, verovao u nekakav dualizam naše psihičke pa sledstveno tome i moralne ličnosti, ma koliko da se poziva na Hegela i na Marksa: taj dualizam je ovaj dualizam svesti i podsvesti. Podsvest je odvojena od svesti strogom demarkacionom linijom. To je naša sreća, verovali su nadrealisti: ako ne bi bilo toga, mi bismo, fatalno, bili žrtve naše svesti, i to ne samo kao pesnici koji (verovali su oni) nemaju šta da dobiju od svesti, koja je po njima skroz nepesnička, već i kao živa ljudska bića, pa i kao društvena bića: svest, koja je istorijska svest, jeste i svest u ime društva, društvena svest koja nas strogo determiniše ali koja i vrši stalnu presiju na naše želje, na naš pravi slobodni život, na naš pravi etički sadržaj, koji je uvek negde u dubinama našeg bića, potisnut svešću. Svest je, na neki način, sprovodnik ideja društva, njegovih normi. Ona je u tome smislu jedan nepoželjni cenzor, ali koji je u nama, dakle, a ne samo izvan nas. Otkrivati podsvest, njene stvarne sadržaje, protiv svoje sopstvene svesti, to znači otkrivati liriku slobode, ali i slobodu svoje prave ličnosti, postojati svestan samoga sebe, svojih pravih sadržaja.

Nadrealizam je bio, i ostao, tamo gde je autentičan na strani noći, s uverenjem da nam se ta noć može da otvori, automatskim pisanjem, tehnikom simulacije, spontanošću o kojoj su nadrealisti uvek sanjali kao o najvećoj, najmoćnijoj sili oslobođenja. Dan, to je svest, društvo sa njegovim prerogativima, sa lestvicama onoga što je dozvoljeno i onoga što je zabranjeno; noć, to je ona noćna, luciferska, demonska strana čoveka, onaj iracionalni prostor koji odbija ma kakvu domestifikaciju, koja je subverzivna, destruktivna uvek. Nadrealizam nalazi svoj moralni smisao uvek u tome pokušaju da, svesnim podavanjem destruktivno-nesvesnom, subverzivno-antisvesnom našeg bića, omogući da se ispolje dublji, neizraženi još nepoznati sadržaji našeg unutrašnjeg sveta. Moral želje, koji je fundamentalan u učenju nadrealista, u tome je: treba otkriti tu potisnutu želju, nekom vrstom frojdističke autoanalize pesnika, koji se predaje, bez zazora, bez ograde, u potpunoj slobodi tvoračkog čina, tim unutrašnjim svojim sadržajima, i otkrivanjem te želje, u času kada ona iz sfera mutno iracionalnih pređe u sfere svesti, postati svestan nje, ali fatalno svestan i prave prirode, pravog izgleda društva koje ne odgovara toj želji. Doći do svoga morala želje, postati svestan, ovim predavanjem unutrašnjim glasovima svoga bića, svoje podsvesti, te želje, znači doći do sukoba sa svetom, naći se na putu negacije toga sveta. Revolucionarnost nadrealizma je pre svega u tome, ako nadrealizam potraži sebe, kao revolucionarni pokret, na drugim putevima, ma na kojoj drugoj strani, osim na putevima ove destrukcije, ovoga sukobljavanja sa svetom kroz otkrivanje svoga morala želje, kroz otkrivanje pravoga sadržaja podsvesti; ako bi on pokušao da bude nadrealizam na neki drugi način, on bi bio izgubljen.

Ja ne diskutujem o pozicijama nadrealizma, o istorijskom kontekstu u kojem su one stvorene. Ono što je za nas od osnovnoga značaja, to je da je nadrealizam subverzivan u tome smislu što odbija ma koju i ma kakvu konstrukciju naše svesti, makar ta konstrukcija bila u ime same revolucije. Revolucionarnost nadrealizma, a samim tim i njegova osnovna, suštastvena priroda, ostaje revolucionarnost u ime neizraženih još sadržaja podsvesti u sukobu sa vladajućim društvenim, moralnim i političkim redom stvari. Nadrealizam bi, idealno govoreći njegovim sopstvenim teorijskim jezikom, imao da bude permanentna pobuna protiv normativnosti jednoga društva koje je opselo i samu našu svest, pretvarajući je u cenzora, potiskujući naše sadržaje. Nadrealizam je, iako u neuporedivo manjem obimu nego što su to njegovi protagonisti sanjali pa i uprkos svojoj naivnoj psihološkoj teoriji, u svom romantičarskom verovanju u dubine bića, u svoje pravo vreme, u epohi svoje mladosti, sve ovo zaista i bio. U to ne može biti nikakve sumnje. On je otkrivao neke sadržaje, koji su bili potisnuti. On je uspevao, u najsvetlijim svojim trenucima, da iz malih varnica upali velike vatre. Pitanje koje bi, danas, kada je reč o današnjem našem nadrealizmu, imalo da se postavi, pre svega (iako ono nikako nije i jedino) jeste sledeće: koji je i kakav naš današnji nadrealizam, odnosno, koja je i kakva njegova današnja noćna, subverzivna delatnost? Koje sadržaje, koji su potisnuti određenom normativnošću svesti, koji prebivaju u nama kao mračna, neiskazana naša noć, je nadrealizam uspeo da otkrije za poslednjih dvadeset godina?

Ovo pitanje o današnjoj, aktuelnoj, noćnoj strani nadrealizma, o njegovoj subverzivnoj, destruktivnoj delatnosti, fatalno bi nas suočilo sa pitanjem koje je od vitalnog značaja ne samo za naš nadrealizam već i za našu kulturu u ovome času, sa pitanjem: o smislu i mogućnosti revolucionarne nadrealističke delatnosti danas, pod uslovima socijalizma, pod uslovima kada su osnovne ambicije, osnovni snovi nadrealizma počeli, neometano, da se ostvaruju. Stvari treba nazivati njihovim pravim imenom. Nijedan pokret kao nadrealizam ne zahteva da se o njemu govori otvoreno. Ali, činjenica je, i na nju nas podsećaju izvesni napisi iz poslednjega broja časopisa Delo, da se to zaobilazi. Umesto da se govori o smislu ovakve, pesničke, nadrealističke subverzije danas, kao o smislu i mogućnosti samog nadrealizma, taj smisao zamenjuje se Markizom de Sadom, Lotreamonom, koji je odavno postao neotrovni simbol nove literature, Remboom, o kome se pišu bezbrojne disertacije, često i sa čisto bretonovskih pozicija. Tako se, evo, i on, i Lotreamon, pa i sam vrli Markiz de Sad, javljaju, u kontekstu ovoga zaobilaženja vitalnog, fundamentalnog problema nadrealizma danas – nadrealizma u socijalističkom društvu, u onome društvu koje je bilo san klasičnih nadrealista, a koje je sada jedna stvarnost što se stvara; tako se oni javljaju kao povodi za zaobilaženje razgovora o ovome pitanju koje je veoma teško i koje za sobom povlači još čitav niz drugih pitanja. Pitanje nadrealizma u socijalizmu nije pitanje Lotreamona, a još manje pitanje estetike Bogdana Popovića ili morala Vape i Vajferta; to je pitanje: kako da se bude nadrealist to jest subverzivan u ime revolucije u društvu zasnovanom na načelima revolucije koja je pre svega jedna svest, i jedna gigantska konstrukcija?

Klasični pesnici našeg nadrealizma u pesničkoj svojoj praksi su tu najčešće ili napuštali nadrealizam, svodeći ga na puku tehniku izražavanja, na stvar jednoga prevashodno metaforičkog stila, gde metafora nije blesak sukoba podsvesti i svesti još nesaznatog i već konvencionalnog reda stvari, nego samo neka vrsta ukrasa, jedan neobarok, tako karakterističan za izvesne godine najnovije naše literature, ili su, opet, pokušavali nemoguće: da budu nadrealisti, u službi svoje destrukcije (kroz metaforu, kroz spaljivanje nasleđenih mentalnih i psihičkih obrazaca sveta), ali da budu istog časa i u službi aktuelne naše političke svesti, u službi njene konstrukcije, Paradoks, u kojem se naš nekadašnji nadrealistički pesnik posle revolucije našao ne jednom, je u tome što je on pokušavao da bude, na neki nemoguć način, neposredno konstruktivno destruktivan ili destruktivno konstruktivan, što je konstrukciju i destrukciju pokušavao da izmiri u neposrednom zračenju, u živome trenutku svoga izraza.

On se nalazio u velikom rascepu; on je ovom svešću u ime revolucije, u ime socijalizma, lomio, uništavao, izvitoperavao i, treba to jasno reći, čak i izdavao svoju nadrealističku pobunu, koja jeste pobuna u ime revolucionarne svesti isključivo ako se opire ma kakvoj cenzuri svesti. Cenzura svesti, za jednog nadrealistu, ostaje ta cenzura ma šta ona saopštavala, i ma u ime čega. Jedna neodređenost, pa i jedna nečista savest tu se negde javljaju i, ako se tu razbuktava, negde posle pedesetih godina, velika baroknost u metafori, ako barok cveta u našoj postnadrealističkoj literaturi, koja je pokušavala da sačuva nadrealizam, kao destrukciju, kroz ovu vernost svesti, i pod njenom cenzurom, to je zato što je ova sama cenzura, odviše prisutna u svesti pesnika, pokušavala da se prikaže, da se „simulira” kao sama podsvest, kao izvor slobode a ne ograničenja.

Kada se, jednoga lepog dana, koji i ne mora da bude tako dalek, bude pisala analitička istorija našega poratnog pesništva, onda će ovaj metaforički, formalno nadrealistički stilski barok, ovo gomilanje svakoga mogućeg cveća metafore u nadrealističkom stilu, van svake sumnje (ja sam u to čvrsto ubeđen) biti ocenjen kao posledica jedne svemoćne, sasvim racionalne i savršeno racionalizovane svesti, inkopatibilne sa nadrealizmom iako ne i sa poezijom svesti koja nikako nije sinonim za cenzuru u poeziji, kao što su to nadrealisti tvrdo verovali, ali koja je izvesno takav sinonim u nadrealističkoj pesničkoj avanturi, ma gde i ma u kojem trenutku da se ona razvija. Za nadrealizam – i to je ono bitno – svaka svest je represivna, i u službi potiskivanja našega pravog, unutrašnjeg sadržaja, pa samim tim ona je nepoželjna u čistom nadrealističkom činu, jer, ponavljam, samim tim što je svest, onemogućava čistu objavu ove suštine, ove unutrašnje noći bića u kojoj se kriju prave potrebe i imperativi nadrealističke ljudskosti. Nadrealizam je osuđen, svojom sopstvenom defi ni cijom (ne samo teorijskom već i praktičnom) na destrukciju, na subverziju, njegov položaj u socijalizmu, njegov mentalni stav ne bi mogao da se izmeni, a da se nadrealizam ne odrekne samoga sebe. Pitanje koje se postavlja pred naš pesnički nadrealizam je, zbog toga: kako biti subverzivan, u ime revolucionarne svesti u socijalizmu koja je, izvesno i svest nadrealističkog pesnika? Kako, kao ovaj nadrealistički pesnik, koji je za revoluciju, pa sledstveno tome i za socijalizam, služiti revoluciji subverzijom, socijalizmu kao gigantskoj istorijskoj konstrukciji, kao delu svesti pre svega, metodama destrukcije i podsvesti? Reč je i o teoriji i o praksi. Markiz de Sad ne može nam tu pomoći; takođe ni Lotreamon, takođe ni Rembo. Kroz svoju decu, klasični nadrealisti imali bi da se uče novome nekonformizmu, u radikalno drugačijem društvenom kontekstu.

Ja nisam pozvan, u ovome času da, samo ukazujući na problem, samo postavljajući ovo pitanje, ukažem i na ona rešenja koja mi se, bar na teorijskom planu, čine moguća. Ako se zadovoljim šturom napomenom: da je pesnik služio svetu, u svakoj epohi, i sarađivao u svakoj njegovoj konstrukciji, time što je zamrzavanju ideja, morala, mašte, životnoga elana uopšte, smrti duha, dogmi, suprotstavljao svoj plamen, svoje nemirenje sa onim što jeste, svoje prevashodno, makar i najčešće, dosad, nesvesno dijalektičko osećanje sveta, svoje učešće u dijalektičnosti sveta; da je pesnikovo, dakle, DA svetu (u ovoj njegovoj službi) uvek izraženo nemirenje jednoga velikog NE i da je njegovo jedino konstruktivno, jedino ljudske pažnje vredno JA svetu uvek formalno NE jednom određenom njegovom stanju; ako se zadovoljavam tom napomenom, činim to samo stoga što slutim da bi tu negde, u okvirima koje ona otvara, ma koliko mutno i uopšteno, mogao i nadrealizam sa svojom neotuđivom vernošću subverziji, negaciji, destrukciji, da nađe i danas svoju unutrašnju, suštinsku konstruktivnost. Nema sumnje: ovo NE bilo bi NE svemu što, juče, još živo, danas je mrtvo kao idiom, norma, dogma; ova destrukcija bila bi u službi konstrukcije budućeg, koje raste u poricanju sadašnjeg. Ako je naša literatura zapamtila ne jedan čas promašaja, pada u konformizam, to je bilo samo stoga što se nije imalo dovoljno moralne snage za ovu destrukciju svega mrtvog, dogmatskog, fetišiziranog u nama, svega što je po sebi, po svome razornom dejstvu destruktivno, jednom rečju što nije imalo snage za destrukciju destruktivnog.

Htela se očiglednost ovoga pesničkoga DA izgovorenog kao NE, hteo se neposredni, jasni rezultat, htela se što brža, gotovo istovremena afir ma cija toga pesničkoga NE i njegovog unutrašnjeg, suštinskog značenja kao njegovoga DA, ali značenja koje se uvek tek naknadno otkriva. Pesnik, i kad je poticao iz nadrealističke škole, i kad s nadrealizmom nije imao neposredne veze, kao da je težio da ovo njegovo DA svetu, izgovoreno kroz nemirenje sa onim što jeste, a što pokušava da se ovekoveči, što u stvari, tim svojim pokušajima ovekovečenja, koči svaki napredak pa i svaki revolucionarni dinamizam svesti, bude odmah shvaćeno; on kao da je želeo da se SUŠTINSKA KONSTRUKTIVNOST njegove destrukcije, koja nije i ne može biti apsolutna ako je pesnička (koja je konstrukcija sveta kao pesme), vidi odmah, da se lako uoči. U tom nestrpljenju, u toj strepnji od nesporazuma, u toj potrebi da se nadrealistički demon Noći, još dok se objavljuje, odmah prikaže kao anđeo sutrašnjeg dana, da se sve mutno, dakle, prosvetli do kraja, u stvari da se odmah racionalizuje, „osvesti” a ne samo da bude na putu ka racionalizaciji, ka svesti, nepovratno su propali možda i jedinstveni trenuci nadrealističke inspiracije.

Hijatus između čina pesme, kao čina pobune, koja treba da nas uzdrma, zemljotresno potrese u našoj psihičkoj, pa i moralnoj, inerciji, i samoga smisla te pobune, kao jednoga konstruktivističkog, graditeljskog pesnikovog JA, koji je za nas samo ako je protiv nas, ako nam ne dozvoljava da se „ovekovečimo”, da se uspavamo u našim navikama, gledištima, moralnim normama, idiomima; taj hijatus je izgledao često našem pesniku ka odviše dug, pa i kao opasan. Pesnik je hteo da se odmah bude načisto sa pravom sadržinom njegove akcije, sa konstruktivnošću njegove destrukcije. On je racionalizovao sve iracionalno još dok nije ni sam postajao svestan toga iracionalnog, vršeći nasilje nad njime, spaljujući noć na velikim reflek torima svesti, koja je svest o onome što se zna, ali nikada svest o budućem, otkrivalačka pesnička svest. Nadrealizam se tu, često, degradovao na stvar stilističke dosetke, na stvar same „literature”, tako nespojive sa njim. On je uništavan u njemu samom, i iz njega samog, a ne spolja; uništavao ga je možda i sam pesnik, i to ne samo u strahu od nesporazuma sa drugima, već u strahu od sopstvene noći, od sukoba, koji ga je negde na njenom pragu očekivao. Pod pritiskom utilitarističkih koncepcija poezije, ova unutrašnja stvaralačka kriza nadrealizma, kriza koja ga je prikazivala pre svega kao ovu stvar „stila”, bila je sve jača.

Hoće li nadrealistički pesnik da spase nadrealizam od sudbine stila, ili je to spasenje nemoguće? To u prvome redu zavisi od njega, ali to je pitanje koje izražava njegovu aktuelnu situaciju, pitanje koje se ne može izbeći govorom o Lotreamonu i Markizu de Sadu, pitanje na koje odgovor nije mogao da nam da Andre Breton a još manje će ga dati pucanje iz oružja nadrealističkoga muzeja, posvećenog herojskom dobu nadrealizma tridesetih godina, na jedan svet koji odavno nije naš jer je svet jedne zauvek prošle jučerašnjice.

*Emitovano na Trećem programu Radio Beograda: 6. januara 1967. godine