Film "Small, Slow But Steady - Keiko, me wo sumasete" (2022)
Steady 01 S

Photo: IMDb

Nokaut u prvoj rundi

Small, Slow But Steady / Keiko, me wo sumasete

2022.

Režija: Sho Miyake

Scenario: Sho Miyake, Masaaki Sakai (prema autobiografiji Keiko Ogasaware)

Uloge: Yukino Kishii, Tomokazu Miura, Masaki Miura, Shinichiro Matsura, Hiroko Nakajima, Himi Sato, Nobuko Sendo

Small, Slow But Steady je biografski film u čijem centru stoji jedna izuzetna ličnost. U pitanju je Keiko Ogasawara, prva žena i uopšte prva osoba s hendikepom koja je dobila status profesionalca u boksu. Asocijacije koje nam mogu pasti na pamet, vezane bilo za biografske, bilo za sportske drame, ovde neće stajati. Small, Slow But Steady je film koji je veran svom naslovu i zbog toga prilično jedinstven u tretmanu tematike, čime ruši pretpostavljene klišee. Film je premijeru imao u sekciji Encounters na Berlinalu, a u regiji je zaigrao na glumačkom KRAFFT festivalu u Kranju.

Keiko (Kishii) je rođena kao potpuno gluva osoba, ali je svojim upornim radom uspela da se izbori za status profesionalne sportistkinje u boksu. Svoj prvi meč je dobila nokautom u prvoj rundi. To sve saznajemo na uvodnoj tekstualnoj kartici, što će nas navesti na trag da se reditelj Sho Miyake poigrava s alatima dokumentarne forme. Takvo poigravanje se nastavlja i kasnije, budući da se u tišim trenucima treninga i priprema za meč, ali i kontemplativnim momentima u kojima je Keiko često sama na ekranu, film ponaša kao opservacioni dokumentarac.

Ali boks je tu samo jedan od aspekata borbe, i to onaj nešto manje važan. Jer zapravo život je borba, i to ona koja se ne odvija nužno u ringu i po pravilima, a svakome, pa i Keiko je najteža borba sa sobom. Osim svojih protivnica, ona mora pre toga savladati poteškoće uzrokovane hendikepom (jer ne može čuti ni sudije ni sekundante u uglu, pa mora čitati situaciju i imati još bolji pregled) i one vezane za motivaciju. Kako samo od boksa ne može živeti, Keiko takođe radi kao čistačica u hotelu, pa je logično da joj se nameće filozofsko pitanje čemu sve to.

Nakon jedne dobijene borbe, njen trener (veteran Tomokazu Miyura) u intervjuu novinaru otkriva Keikinu suštinu: ona nije naročito jaka i brza, njen raspon ruku nije naročito veliki, njena tehnika nije savršena, ali je ona iskrena, srčana, vredna i nikada ne odustaje. Ali i trener se mora podati u svoje borbe, ne samo za Keiko koju su brojne teretane odbile zbog pola i naročito zbog poteškoća s kojima živi, nego i za svoju teretanu, najstariju u Tokiju, koja je pod pritiskom džentrifikacije, a i za svoje zdravlje koje ga napušta. Mogu li se oni skupa izboriti i prebroditi turbulentna vremena i unutrašnje sumnje?

Atmosferom, film neće podsetiti na Rockyja ili Raging Bull, pa čak ni na Million Dollar Baby kao etalon filma o ženskom boksu, već na radove Yasujiro Ozua i njegov transcedenti stil. Ekspozicija zauzima više od polovine filma, umesto konvencionalnog zapleta imamo konflikte, pre svega unutrašnje i njihovo prevazilaženje, dok pozadinom odjekuje jedna šira realnost koja uvek dodatno „boji“ film, a ponekad čak i direktno utiče na njegovu radnju. U tome se našlo mesta i za pandemiju (što je svakako intervencija u originalni tekst, objavljen početkom prošle decenije) koju Miyake i njegov ko-scenarista Masaaki Sakai tretiraju dosta inteligentno i intrigantno, kao dodatnu distrakciju koja remeti ionako ograničenu Keikinu komunikaciju sa spoljnim svetom.

Čini se da je komunikacija ono što stoji u centru filma i ono za šta Keiko stalno traži nove modalitete i njoj je posvećena dužna pažnja. Intrigantno, kada je ta komunikacija precizna kao kada Keiko komunicira s majkom ili bratom, ona je titlovana, ali kada je zatvorena (kao kada se Keiko nađe sa svojim prijateljicama u restoranu) ili kada je okljaštena (ljudi većinom ne poznaju znakovni jezik, a i čak kada se uče, početak je težak i pun grešaka), titlova nema.

Takođe, kada je mogućnost upotrebe dijaloga ograničena, a akcija u klasičnom smislu planski gurnuta u stranu, nešto drugo mora doći na to mesto. U ovom slučaju, to su misli i emocije naše protagonistkinje, njene dileme i njena rešenost. U tom svetlu, veliki je pritisak na glumici Yukino Kishii, ali ona se s njime nosi na zadivljujući način, uz strogo prisustvo i izraženu mikro-glumu.

Uz toplu, analognu fotografiju, meditativnu montažu i inteligentnu režiju, neće nam biti teško da se u potpunosti saživimo s njom i njenim borbama. Small, Slow But Steady je slika i prilika protagonistkinje, ali i kao film opravdava svoj naslov. I jedno i drugo su „tiha voda koja breg roni“, zbog čega ovaj mali, nepretenciozni film postaje velik i stoji čvrsto.

Oceni 5