Opsada Sarajeva: Svedočanstva preživelih (4)
Sarajevo

Photo: Tom Stoddart/Getty Images

Normalan život pod granatama i puščanim mecima

Draga moja,

Hvala ti po hiljaditi put za paket iz trećeg mjeseca, koji smo podigli prije neki dan. Najviše ti hvala za pismo kome se uvjek najviše obradujem. Hvala ti za šećer koji se ovdje prodaje na pijaci za 20-25 maraka, a u humanitarnoj smo ga dobili 400 grama za dvije osobe. Poodavno.

Trenutno sa rukama nemam većih problema. Jedino kad ih stavim u vodu, na promjenu temperature, one promjene boju u ljubičasto. Posljedica zime. Na svih deset nokata je grba koja raste prema vrhu nokta. Kada nema vode, kad cisterna ne dolazi – strašno je. A kad dode, pet maraka za punjenje svakog kanistra, ma koliki da je. Za cjelu prošlu godinu nismo pojeli ni kilogram povrća. Samo da bude hljeba, iako ga već danima nema, pa ćemo da jedemo hljeb, paradajz koji smo zasadili na balkonu i fino će biti...

Sa linijom više niko nema problema, ali ima sa ispadanjem kose, pucanjem noktiju, kože i tome slično... Činilo mi se da ne može biti ništa gore od prošle zime i sada ljeta bez vode, ali gore od svega je atmosfera geta i mentalitet Gestapoa. Da ne elaboriram u detalje. Vjeruj svi, ama baš svi, bez obzira na vjeru i nacionalnost, žele da ovo stane i da odu iz ovog avetinjskog grada. Da me sad neko stavi u normalan grad, mislim da bih se osjećala kao da sam došla sa neke druge planete i trebalo bi mi mnogo, mnogo vremena da se naviknem na normalan ljudski život.

A kada ponovo, ako to ikada doživim, ugledam svoga sina koji je daleko od mene, to će biti neko drugi - jedan odrasli momak, pomalo tuđ, a ne moj mali sinčić kojeg sam vidjela posljednji put prije godinu dana, kada je imao četrnaest godina. Ne znam kako će provesti praznike, ni gdje, ni s kim, ni s čim i to me beskrajno unesrećuje.

Sve normalne profesije (izuzev ljekara i vatrogasaca) izgubile su smisao. Već više od godinu dana sasvim je besmisleno biti pravnik, frizer, šnajder, ekonomista, arhitekta, zidar, rudar, glumac, slikar ili bilo šta drugo

Draga majko,

Erna nam je pisala da je razgovarala s tobom telefonom i da si bila veoma tužna i zabrinuta za nas. Htela bih da ti kažem da ne brineš, a sama znam da to ne možeš. Svi bi’ željeli da živimo kako smo živeli i da nam se deca vrate. U poslednje vreme nismo primili ni jedno pismo ni od vas iz Beograda, ni iz Zagreba, ni iz Požege. Srce mi je tako rastrzano. Ipak, nadamo se dobrom i to nas drži. Kada su pre neki dan pravili anketu i pitali šta nam je najteže u ovom ratu: nedostatak ogreva, vode, struje, ja sam bez oklevanja odgovorila da mi je najteža ova izolovanost i razdvojenost od onih koje volim. Majko, doći ću ja tebi uskoro. Budi sigurna, samo se čuvaj i čekaj me. Mnogo vas pozdravljam i volim. Pišite nam, molim vas.

***

Dragi moji,

Skoro četiri meseca nema pravih vesti od vas. Vaših pet paketa bili su od životnog značaja. Luk i krompir koji smo dobili od vas učinili su nam hranu raznovrsnijom. Sad, sa prolećem, počeće koprive, maslačak i druge trave. Svako od nas napravio je na terasi bašticu. Razmenjujemo semenje i razne stvari iz paketa i na taj način se uzajamno pomažemo. Najteže mi padaju vesti. Strašno mi je teško zbog vas tamo. Javite mi, molim vas, iskreno, kako je mama? Molim vas.

Sad tamo kod vas počinju trešnje. Mogu samo zamisliti kako je lepo. Prava mamina situacija mi nije dovoljno jasna, ali je naslućujem. Nemoćna sam da bilo šta učinim. Zato ćutim. Možda i od sramote. Računam da ću, u najboljem slučaju, oko trećeg juna moći da krenem za Beograd. Mislim da živim za taj dan.

Ono što je bilo teško u ovom strašnom i prljavom ratu u kome svako svakom podvaljuje nije ni slaba hrana, ni hladnoća, ni granate, ni nedostatak vode i struje, nego beznađe... Nervi su nam strašno popustili. Više ne možemo da izdržimo ono što vidimo i čujemo oko sebe. Slušamo vesti i jedne i druge, ali samo o zlu. Malo kad čujem da je čovek pomogao čoveku.

Ne znam gde će se moja deca vratiti jednog dana. Ne znam ni šta misle, ni kakva su postala za ovih godinu dana. U nadi da ću vas videti, mnogo vas volim.

(„Doba razuma“ 1994)

***

Sarajevo, 24. VII 93.

Dragi moji,

Ako bih vam pokušala pričati o ovom gradu, najbolje je da krenem od crtica o tome čega sve nema i kako se bez toga može živjeti.

Po mojim procjenama, sve ovo može potrajati desetinama godina i bila bih izuzetno sretna kada bi iduće godine u ovo doba situacija bila nepromijenjena, a to zato što smatram da se može promijeniti isključivo nagore

Najbezbolnija je struja. Najveći dio grada nema ovaj energent u kontinuitetu od novembra 92-ge. Mi smo bili jedni od rijetkih srećnika koji su bili na nekom od prioritetnih vodova, pa smo tako tim luksuzom raspolagali čitav mart i april. Tada je ponovo nestala, tako da smo od aprila struju imali dva puta, i to od ponoći do šest ujutru. U tim „sretnim“ noćima po kućama samo bubnja i zuji – i svi smo na nogama. Uključene su veš-mašine, pegle, pune se akumulatori... Sve u svemu – struja nije pretjeran problem. Jer – veš se može prati i na ruke, sobe čistiti metlom, pegla se može ugrijati i na plinu, vijesti se slušaju kod komšija koji imaju pune akumulatore... i, uglavnom, sve je OK. Ali, ako struje nestane u čitavom gradu – gubimo vodu i telefon. Nemamo ih posljednjih 45 dana. Na sreću, po gradu su organizovane javne slavine (naša gradska vlast ih sasvim ozbiljno zove POJILA) i tamo se može natočiti voda. Zimus ovih slavina nije bilo, pa smo čekali po podrumima (do kojih je voda dostizala) po pet-šest sati, da bismo dovukli do kuće po 20-30 l. Slavina je udaljena par kilometara od našeg stana i mogu vam reći da je voda daleko najteža sirovina u prirodi. Za koliko-toliko normalan život potrebno je najmanje 25 l dnevno. Bila sam očajna dok nisam naučila da vozim bicikl, a otada je nabavka vode gotovo zabavna. Na biciklu vozim pet kanistera po pet litara, a kako sam izrazito skratila vrijeme koje mi je potrebno za taj posao, mogu bez napora sve to da obavim i po dva-tri puta dnevno, tako da obično imam i malu rezervu. Ona je, zapravo, neophodna, jer čim počnu borbe, ovo putovanje otpada i tada je jedini izlaz – skupljanje kišnice.

I napokon plin. Daleko najteže pada nestanak tog energenta. Nemati plina znači trčkarati gore-dole po parkovima, sakupljati grančice i papiriće (koji su odavno već sakupljeni), to sve ložiti u pećima od konzervi, u koje se mora puhati bez prestanka dok se iz tave ne izruči mali, crni hljeb, šaka riže ili tanjur-dva čorbice od kakve trave. Momentalno nemamo struju, vodu i plin. Ipak, stvar koja me najviše užasava je najezda glodara. I naš je stan pun miševa. Ne postoji nikakvo sredstvo protiv ovih napasti i – oprostite mi što sebi dozvoljavam toliku drskost i što vas moram zamoliti da nam, ukoliko to nije previše skupo, pokušate poslati neki lijepak ili bilo kakvo sredstvo protiv tih nesnosnih malih gadova, zbog kojih noćima ne spavam (od straha da se ne probudim sa mišom ili pacovom na ruci, trbuhu, ili licu...). Poplavu žohara neću ni da spominjem, već godinu dana spavam sa papučom pod jastukom.

Sve te stvari se vremenom pretvore u običnu svakodnevicu i to je ono što me najviše plaši. Moć adaptacije svakog pojedinca je, izgleda, neograničena, a bejrutski sindrom ulazi na velika vrata. „Normalan život pod granatama i puščanim mecima.“ Užasno me plaši i to što se drastično povećava broj ljudi kojima je rat profesija i jedini izvor sredstava. Kada kažem „drastično“ mislim da će iduće godine taj procenat iznositi 90 odsto. Toliki broj ljudi koji ostane na ovom terenu moći će da opstane jedino uz pomoć rata i rabota vezanih za rat. Sve normalne profesije (izuzev ljekara i vatrogasaca) izgubile su smisao. Već više od godinu dana sasvim je besmisleno biti pravnik, frizer, šnajder, ekonomista, arhitekta, zidar, rudar, glumac, slikar ili bilo šta drugo. Ako nemaš jedno od novijih zanimanja (njih neću nabrajati ne bi li ovo pismo ipak stiglo do vas), jednostavno nemaš šansu ni da opstaneš.

U svem tom haosu ima i lijepih stvari, dovedenih do vrhunskog apsurda. Mada smeće sa ulica nije pokupljeno više od dva mjeseca, i mada je stanje u našim stomacima slično stanju u gradu – moje društvo pravi džez sastave po podrumima, u susedstvu se otvorila savršena stripoteka, sunčamo se i prskamo vodom po dvorištima i nikada se nisu čitale bolje knjige u ovolikim količinama. Jednostavno se čovjek poslije Junga, Borhesa, ili Kanta ne može tako intenzivno baviti „mizernim“ ovozemaljskim problemima kao što su voda, struja i plin, a rat je mnogo probitačnije posmatrati iz ugla socijal-patologije nego granate koja mi je prije pola sata lupila u dvorište.

Ne vidim izlaz. Sa ocem vodim šturu korespondenciju u stilu „živi smo i zdravi“ i za sveobuhvatniju nemamo mogućnosti (a i opasno je), ali me živo zanima odakle on crpi tu unutarnju energiju optimizma. Po mojim procjenama, sve ovo može potrajati desetinama godina i bila bih izuzetno sretna kada bi iduće godine u ovo doba situacija bila nepromijenjena, a to zato što smatram da se može promijeniti isključivo nagore.

Nadam se da vas nisam ugnjavila i bila preopširna. Pokušala sam vam približiti djelić ovdašnje atmosfere. U ovom trenutku pomislih kako se ljudi iz ovog grada trude da svojima – tamo negdje – pišu vedra, duhovita i optimistička pisma, a primaoci tih pisama, pošto ih pročitaju, požele da se ubiju. Stoga vam na kraju želim reći da sve ovo ne treba da vas deprimira (pa i ja baš nisam previše depresivna) jer je sve to jednostavno tako, svakodnevica, rutina, „normalno stanje“. Vjerujte mi, ma koliko to neuvjerljivo zvučalo – ovo je lakše živjeti nego o tome pisati, a vjerujem, i čitati. Prošetajte kroz park za mene i popijte jedno hladno pivo. Čuvajte se i – sve će biti OK.

Puno vas volim. Vaša Inja

(Nastaviće se)

Oceni 5