Film "Lords of Chaos" (2018)
LoC_1

Photo: IMDB

Norveški black metal nije mrtav

Lords of Chaos

2018.

režija: Jonas Akerlund

scenario: Jonas Akerlund, Dennis Magnusson (prema istoimenoj knjizi Michaela Moynihana i Didrika Soderlinda)

uloge: Rory Culkin, Emory Cohen, Jack Kilmer, Sky Ferreira, Valter Skarsgard, Anthony De La Torre, Jonathan Barnwell

Fenomenološka opaska: što je neka subkulturna scena ekstremnija u svojoj osnovnoj ideologiji i/ili u svom izrazu, to su joj veće šanse za vrlo kratak životni vek, ali i prolongirani uticaj i brojne tek minimalno dorađivane reinkarnacije. Uzmimo punk kao primer, već 40 godina ne možemo da se dogovorimo je li mrtav ili nije. U takvoj besmislenoj raspravi ponekad se gubi iz vida da su sve te scene koje su u trenutku bljesnule i ostavile trajni pečat u masovnoj kulturi retko kad to učinile iz namere ili samo zbog namere, odnosno potrebe da se nešto kaže. Pomenuti punk je u svojoj osnovi uvek bio više umetnička ili modna izjava, dok je socijalni bunt bio često rabljeni izgovor kojim se opravdavala taktika šoka, a anarhistička ideologija je uglavnom naknadno kalemljena.

Metalska varijacija na temu punka bljesnula je u plamenu crkava i krvi ubijenih žrtava u Norveškoj krajem 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka i ime joj je norveški black metal. Muzički, tu ima malo novoga, u pitanju je varijacija na temu britanskih i švedskih sastava kao što su Venom, Bathory i Celtic Frost uz još brže bubnjarske deonice, vrlo bazične punk rifove na gitarama i tome analognu minimalnu produkciju. Ideološki, satanizam je bio tu kao personifikacija mizantropije, te zbirni okvir za šokove i ispade na bini i van nje, a mišmaš nordijskog paganizma, rasizma, nacizma, homofobije i čega sve ne je na scenu kalemljen kasnije kao izraz potrebe za nekom nakaradnom ideologijom.

Ono što, međutim, norvešku black metal scenu čini posebnom (osim što zbog svoje ekstremne auditivne prirode nije nikada postala deo mainstreama) je ekstremna brzina prelaska sa reči (trabunjanje po prodavnicama ploča, podrumima, svirkama i barovima među drugarima koji se takmiče u proseravanju) na dela kao što su spaljivanje crkvi i ubijanje ljudi, bilo vezanih za scenu (ubistvo gitariste sastava Mayhem Euronymusa od strane bivšeg basiste Varga Vikernesa), bilo nesrećnika koji sa svime time nisu imali nikakve veze (slučaj Emperorovog bubnjara Fausta i ubistva gay muškarca koje je počinio). Ostatak poput "corpse paint" šminke, žiloreza, svinjskih i ovčijih glava na bini, opsesije sa smrću i samoubistava smo mogli ispratiti i kod ekstremnijih pankera i novovalaca u Vinkovcima ili Rijeci, o Londonu i New Yorku da i ne govorimo.

Čini sa da ne postoji primereniji reditelj koji će snimiti film na tu temu od Jonasa Aklunda. Prvo, on je neko ko, kao bivši bubnjar Bathoryja, scenu dovoljno poznaje i događaje je ispratio neposredno u vremenu odvijanja, a opet je dovoljno stariji da ne bi bio neposredni akter. Znači, on nije "padobranac" koji o sceni koju portretira ne zna ništa dalje od novinskih članaka. Drugo, kao Šveđanin svakako je upoznat sa skandinavskim načinom života i velikim, potencijalno opasnim prostorom na margini koji otvara percipirano ugodno-dosadna skandinavska socijaldemokratija. On to koristi da bi ispričao priču iz Euronymusove perspektive sa dovoljno (ako ne i previše) utkanih sub-kulturnih referenci sa bazičnom poentom kako je neki klinac (ili su neki klinci, svejedno) iz razloga ličnih depresija i "angsta" pritisnuti okovima normalnosti (u priči čak nisu ni droga ni alkohol kao pogonsko gorivo) pokrenuli lavinu sranja kojih nisu bili svesni dok im se ista nisu sručila na glavu, a da sistem nije reagovao dok nije bilo prekasno.

To savršeno funkcioniše u prvoj polovini filma koja se manje ili više bavi usponom Mayhema pod kreativnim vođstvom Euronymusa (odlični Rory Culkin) i uz prisustvo neponovljivog švedskog pevača Deada (još bolji Jack Kilmer, sin glumca Vala) koji nije samo imao "žicu" za scenski nastup, već je zapravo bio opsednut smrću toliko da se ubio. Negde pri početku se pojavljuje i Varg (Emory Cohen koji raste iz uloge u ulogu) kao nesiguran klinac koji Euronymusovo trućanje shvata ozbiljnije nego on sam i od toga radi ličnu ideologiju koji će se kasnije sa svojim "one man" projektom Burzum priključiti pokretu i postati ne samo integralni deo klike zvane "The Inner / Black Circle", već i njen najekstremniji član spreman da zapaljivu retoriku pretvori u piromanske eskapade i nasilne ispade.

Akerlund tu demonstrira samouverenost da ne ide lakšim putem "low-fi" stilizacije u maniru horor-filmova koje su protagonisti priče proždirali, već se ne boji da prikaže Norvešku pastelnih boja, idilična predgrađa, uglavnom odsutne roditelje čiji glasovi iz "off"-a uglavnom služe da podrže njihov podmladak, predgradski život, malograđanske dekoracije domova, te da implicira pritisak koje jedno "savršeno" društvo stvara na one predodređene da budu otpadnici. Reditelj, inače pre filmske karijere kaljen na spotovima od metala (Candlemass, Rammstein, Metallica) do najkomercijalnijeg popa (Madonna, Lady Gaga, Beyoncé), takođe uspeva da uhvati atmosferu s koncerata i proba, kao i da u par navrata izvede vrlo dobre montažne sekvence. Istini za volju, objašnjavanje detalja kroz previše napisanu Euronymusovu naraciju (recikliran štos iz Sunset Boulevard u maniru rabljenom u pregršt mafijaških filmova) ponekad ne ide sasvim glatko, ali šta je tu je.

Stvari se pomalo menjaju u drugoj polovini. Prednost je to da se "štaka" naratora ređe koristi i da u priču ulazi fotografkinja / "groupie" Ann-Marit (pevačica Sky Ferreira, vrlo dobra) makar kao indikator promene u Euronymusovom liku od "wannabe" ideologa scene do čoveka koji ima poslovne ambicije da upravlja scenom i da ekscese sebe samog i svojih prijatelja okrene u smeru marketinga. Međutim, promena tona u filmu i Euronymusovo odrastanje nasuprot Vargovoj radikalizaciji, te njihov odnos od prijateljstva preko rivalstva do prezira deluju kao da je u procesu preskočeno par koraka, pa u konačnici i ubistvo kao očekivani klimaks filma deluje pomalo istrgnuto iz konteksta. Konačni utisak je da Akerlund kao filmski autor ipak nije toliko solidan da bi uspeo u nameri da jednu tako kompleksnu priču ispriča od početka do kraja kao sociološku i antropološku studiju, ali da je zbog iskustva s kratkim formatima svakako sposoban da uhvati trenutak.

Ono što mu, pak, zameraju anglofoni kritičari skloni moraliziranju je to da nacistički, rasistički i homofobni kontekst posprema pod tepih i da od norveških blekera pravi klince koji su, eto, pravili sranja, samo malo veća i uvrnutija nego što to klinci inače rade. To delimično stoji još kad se uzme u računicu da je izvorna knjiga sama po sebi senzacionalističko štivo zasnovano na nekritičkoj obradi informacija dobijenih iz sumnjivih izvora (jer su dotični, je li, nacisti, ubice, piromani, homofobi i rasisti), ali tu se makar Akerlund ogradio uvodnom karticom da je film baziran na "istini, lažima i onome što se zaista dogodilo". Što se stava tiče, Akerlund očito nije zaboravio kako je to biti tinejdžer u raskoraku sa okolinom čiji se strah manifestuje kao agresija i potreba za sablažnjavanjem. Većini je to faza koja prođe brže nego što dođe u procesu realnog života. A oni kojima se, kao Vargu, život ne dogodi (osuđen za ubistvo, proveo mladost u zatvoru) nastavljaju da veruju u sve to i da to nevešto racionaliziraju. Igrom slučaja ili pak sasvim logično, samo je par koraka od Varga do Breivika, a ignorisane faze i fraze umeju da se naplate sa kamatom.

 

Oceni 5