Notre-Dame: Na krovu katedrale

Trenutak kada je plamen razdvojio toranj na katedrali Notre-Dame izazvao je mučninu kod svakog pristojnog ljudskog bića - “La flèche s’est effondrée” (Kula se srušila), izgovorio je glas sa TV-a. Tako su to formulisali – na televiziji, na radiju, na Tviteru – na francuskom. “La flèche” znači i „strela“, i to ime takođe odgovara. Kula na katedrali je vekovima bila jedan od glavnih pariskih orijentira, ali je takođe upirala ka nebu, koje gradi i ruši, te čitave katedrale guta za jedno veče. Za Viktora Igoa pariski horizont je bilo „više nazubljen od čeljusti ajkule, dok se kao kontrast nudio bakarnom nebu predvečerja.“ Sada je to samo zadimljena praznina. Padajuća strela kao da je pokazivala na nešto veće od puke nezgode tokom restauracije, koja je tokom večeri navedena kao razlog izbijanja požara. Dok se rušila, Internet je urlao u žurbi da nam objasni kako su se kule rušile i gradile i ranije, i gorele – sve je to normalno. Ali su Parižani (i svi pristojni na svetu) bespomoćno gledali u vatru, u plameni bezdan u kojem nestaju vekovi, pevajući himne u klečećem položaju, pred vatrogascima koji su se borili za ostatak katedrale.

Pariska eparhija je nedavno započela restauraciju katedrale u vrednosti od 150 miliona evra, koja je trebalo da bude završena u narednih deset godina. Fasada je očišćena tokom 2000, ali je ostatak eksterijera bio u lošem stanju – podupirači na sve strane i šiljci koje je erozija pretvorila u nešto poput istopljenih sveća. Na pojedinim mestima krečnjački kamen je bio toliko trošan da se nakon samo jednog dodira runio kao pesak u peščaniku. Istrošeni delovi zamenjivani su šperpločama i PVC cevima, krov na tornju je bio napukao, pa je voda oštetila sve što se našlo ispod pukotine.

U ponedeljak kasno u noć pozvala sam Oliviera Baumgartnera, glavnog tehničara kompanije SOCRA koja je specijalizovana za restauraciju istorijskih spomenika. Baumgartner i njegov kolega Alexandre Decaillot proveli su nedelju dana radeći na katedrali, uklanjajući bakarne statue koje su slali na restauraciju. „Osećam strašnu mučninu,“ rekao mi je Baumgartner, „U želji da joj podarimo drugu mladost, možda smo je uništili.“

Baumgartnera sam na krovu katedrale srela krajem marta, kada sam otišla da proverim kako napreduju radovi. On i Decaillot su radili već skoro nedelju dana, te su skidali bakarne statue dvanaestorice apostola koje je arhitekta Eugène Viollet-le-Duc instalirao još 1843. godine. Nosili su šlemove i tamno plava odela, a krakovi skela su se širili svuda oko njih. Decaillot je u naručju držao glavu apostola Andreja Prvozvanog, koju je od osnove odvojio aparatom za varenje. Bila je teška, pa ju je okrenuo naopako, tako da se nos zabijao u njegov stomak. Onda ju je ponovo okrenuo i ruku gurnuo u šupljinu na vratu, kao da je marioneta. Apostol je izgledao kao da žali za nečim, budući da se bazni acetat bakra razlio od očiju sve do brade, tako se činilo da plače već 160 godina.

Decaillot i Baumgartner su pre toga obnavljali mermerni pod u Versaju i arhanđela Gabrijela sa krova crkve Mont Saint-Michel, ali su ipak bili uzbuđeni što su se našli među gargojlima visoko iznad Pariza. Odatle su mogli da vide i Ajfelov toranj, i Les Invalides, te crkvu Saint-Sulpice.

“Fabuleux,” rekao je Baumgartner.

“C’est la chance,” odgovorio je Decaillot.

Rad na apostolima završili su u četvrtak, pa je u katedralu trebalo da se vrate za nekoliko nedelja kako bi se pozabavili petlom koji se nalazio na vrhu tornja. Danas mislim kako smo možda bili poslednji koji su stajali na tom mestu. Sećam se da sam videla goluba koji je svio gnezdo na vratu gargojla, i da sam gledala u sat koji su, kako sam tada saznala, navijali svakog četvrtka ujutru. Prostor je izgledao čisto i organizovano – tu je bila i tuš kabina u kojoj su radnici pre odlaska sa sebe spirali toksične ostatke olova, koje je sa požarom odletelo u atmosferu. I bila sam zatečena time koliko je sve krhko i koliko je čitava atmosfera intimna – katedrala je bila delo ljudi a ne mašina.

Baumgartner je u isto vreme radio i na renoviranju robne kuće Samaritaine – tamo su, kaže, patrolirale privatne vatrogasne jedinice kao preventivna mera. Ali u katedrali Notre-Dame to nije bilo moguće – zbog arhitekture. „Ne postoji ništa poput nultog stepena rizika,“ dodao je.

Francuski predsednik Emmanuel Macron rekao je da su izbegli najgore i obećao da će katedrala brzo biti obnovljena. „Za Parižane“, dodao je, „Notre-Dame je bio epicentar života.“

Onog jutra na krovu katedrale Decaillot i Baumgartner su glavu apostola Andreja zamotali u onaj najlon sa vazdušnim mehurićima, te je učvrstili narandžastom trakom. Potom su je spakovali u drveni sanduk gde su njegova braća, zajedno sa drugim sitnijim skulpturama, već čekala.

Glave svetaca su se telima vratile tokom prošle nedelje, pa sad bezbedne stoje i čekaju nove fotografije, daleko od vrha sveta sa kojeg su u tišini sišle.

Izvor: The New Yorker