Histerija u punoj brzini
Aatk 60 S

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Nova godina, stara euforija

Živi svaki decembar kao da je januar

Nova godina uvek stiže u najgorem mogućem trenutku – kad niko nema para. Baš tada treba obradovati najmilije, samo tad je onaj kaput na sniženju, a treba se i počastiti čašom kuvanog vina od 500 dinara i tako podstaći novogodišnju atmosferu... Tada treba i okititi jelku, ali ne samo nju. Kakvo je to domaćinstvo koje nema bar četvrtinu asortimana prosečne kineske radnje? I u tome nema ništa loše. Ukrašeni su gradovi, red je da ukrasimo i kuće, a i učestvujemo u ekonomskoj razmeni.

Nova godina dolazi baš onda kada je priroda u totalnom rasulu – sve je odumrlo, osim onih par komaraca koji se skrivaju negde još od septembra; ništa ne raste, ne budi se i ne cveta, medvedi su u hibernaciji koja među čovečanstvom nije društveno prihvatljiva. Mrak pada u četiri posle podne, a dan i dok traje više podseća na sumrak.

Da bi se kod ljudi održalo stanje budnosti, mora se podstaći euforija. Jedino kad se, kao proteklih nekoliko dana, dnevna temperatura u decembru popne na nivo prolećne, euforija pada. Nisu više potrebni veštački stimulansi u vidu led lampica. Dovoljan je zrak sunca i malo toplote da želja za novim početkom ne bude toliko izražena. Uz sunce se čini da smo u stanju da odmah promenimo nešto u svom životu umesto da čekamo 1. januar.

Šalim se, naravno da ništa nećemo promeniti. Umesto toga, žalićemo se da vreme nije normalno, da je pretoplo u decembru, šta li nam radi HAARP, kad će da pada sneg ako ne sad... Da smo pak okovani snegom i ledom, čitali bismo da vreme opet nije normalno, da nas posle hladnih čekaju ledeni dani i da slede još ledeniji...

Nakon euforičnog decembra dolazi depresivni januar. Subjektivni osećaj nam govori da januar traje kao godina, dok ostatak godine prođe dok si rekao februar. Kao da bolujemo od kolektivne amnezije, svakog 1. januara se iznenadimo da ono što smo čekali nije došlo. Novogodišnje odluke su propale, svi su potišteni, svima je hladno, svi su potrošili novac na gluposti i za 12 meseci će to uraditi opet.

Zato svaki decembar treba živeti kao da je januar. Neka decembar bude taj mesec odluka, teških promena, štednje i kontemplacije. Možda nam tako januar lakše padne. Možda nam i nova godina stvarno donese nešto novo.

Sandra Dančetović

Deda Mraz u dimnjaku

Dok je praznik za mnoge nešto poput filma „Love, Actually“ za mene su to „Gremlini“ iz 1984. U tom filmu ne samo da su čudovišta u prazničnom raspoloženju, već i sporedne scene pričaju o pravoj prirodi praznika. U jednoj od tih priča junakinja Kate pripoveda kako je saznala da nema Deda Mraza- ćale se nije vratio s posla, čekali ga danima, pa ga pronašli u dimnjaku, u kostimu novogodišnjeg dedice, sa hrpom poklona u naručju. Tako sam i ja saznao da Deda Mraz ne postoji, ali trauma je dobro prošla, uglavnom zbog toga što nismo imali kamin.

Upravo je taj Deda Mraz, zaglavljen u dimnjaku kao kost u grlu, simbol za praznično raspoloženje. Ne pomaže tu ni novogodišnja rasveta u avgustu – nakon euforije uvek dođe 1. januar, pa onda i drugi, a novogodišnje raspoloženje se polako razlaže, kao onaj nesrećnik u dimnjaku. Čovek ne može da zaustavi vreme, može samo da proždire ostatke hrane, da se ne baci, a dobro je samo to što je već u kondiciji, budući da su slave počele još u oktobru.

Sreća je da Srbe posle "zvanične" novogodišnje proslave očekuje i "repriza," prvo u formi Božića, što raduje pravoslavce, ali ne i prasiće i druga živa bića stvorena od mesa. Povrće, pak, može da odahne, jer kad te toliko ukisele red je da te i neko pojede. A onda i doček srpske Nove godine, 13. januara u ponoć. Naoko neutralan događaj, takoreći bezazlen, a ipak se, nekako intuitivno, oseća na pucnjavu. Poteže se arsenal, što je i logično, jer Srbima, ruku na srce, jedan početak i nije dovoljan. Valja čoveku ostati budan, ako ništa drugo, da uživa u obilnom iću i piću, ne jednom, nego više puta, da račune za infostan, struju i telefon uguši pihtijama, pa sutra kod lekara ili u post – ko u šta više veruje. 

Možda je vreme da počnemo da slavimo svaki dan, da svi krenemo na terapiju i tako možda prestanemo da verujemo da je novi početak 1. januara. Novi početak je kad se mora, ili kad se hoće, i 1. juna, i 6. septembra, novi početak je nešto drugo, novi početak je i živo prase i „dobar dan, kako ste?“ i kad nije Nova godina. Novogodišnja rasveta ipak ne znači mnogo građanima koji stalno gledaju u zemlju. 

Milan Živanović

Oceni 5