Nova Makronova Marseljeza: Veliki povratak evropske ideje

Iako aktuelna kriza evropske ideje nije nešto što se viđa prvi put, nema sumnje da je, usled nekih spoljnih i unutrašnjih faktora, ona postala dublja neko ikada ranije. Za razliku od ranijih neslaganja među samim članicama EU, inherentnog evroskepticizma prisutnog u Velikoj Britaniji, podele na staru i novu Evropu, razvijeni sever i manje razvijeni jug i brojne druge linije deoba koje su sastavni deo dinamičnog razvoja evropskog projekta od samog njegovog nastanka do današnjih dana, poslednjih godina građani EU po prvi put su se suočili s ozbiljnim sumnjama u pogledu sposobnosti i kapaciteta ranije dobro uhodanih institucionalnih mehanizama da na adekvatan način odgovore na nove izazove sa kojima se Evropa suočila.

Te sumnje dodatno je pojačala kriza poverenja u perspektive atlantskog savezništva sa Sjedinjenim Američkim Državama koje su se, iz svojih specifičnih razloga, i same našle u rascepu između globalne prenapregnutosti i potrebe da ipak ostanu prisutne u globalnim procesima kao jedina svetska supersila i nezaobilazan faktor očuvanja stabilnosti postojećeg međunarodnog poretka.

Ostavljena bez potpore prekoatlantskog strateškog partnera, Evropa se istovremeno suočila sa sve agresivnijom politikom Putinove Rusije na istoku, ali i dužničkom i migrantskom krizom koje su je gotovo istovremeno pogodile, što je skupa pogodovalo pojavi i rastu populističkih i nacionalističkih pokreta širom kontinenta. Posebno težak udarac ideja jedinstvene Evrope doživela je potpuno neočekivanom pobedom pristalica Bregzita na referendumu u Velikoj Britaniji u junu 2016. godine, kao i uspon i pobeda izolacionistički nastrojenog Donalda Trampa u SAD-u.

Ohrabreni tim događajima, a potpomognuti čitavim nizom okolnosti vezanih za migrantsku krizu, porast terorističke pretnje, nepredvidljivog sve agresivnijeg ponašanja Erdoganove Turske i Putinove Rusije na istoku, evroskeptični populisti su gromoglasno najavili početak kraja Evropske unije, a za nastavak urušavanje Unije iznutra priliku su videli u izborima u Austriji, Holandiji, Francuskoj i Nemačkoj.

I kada se činilo da će talas populizma ipak odneti prevagu, klatno istorijskog procesa počelo je da se pomera u drugom smeru i to baš u onim zemljama gde je uspeh evroskeptika bio najviše očekivan. Najpre su ekstremni desničari pretrpeli težak poraz u Austriji, potom u Holandiji, da bi najzad, kao najozbiljnija potvrda nekih drugih vetrova koji vladaju Evropom, došla i pobeda Makrona nad kandidatkinjom francuske ultradesnice. U kontekstu odsudnog odmeravanja snaga između zagovornika jedinstvene Evrope bez granica i evroskeptičnih populista, upravo je ishod te borbe u Francuskoj bio od posebne važnosti, posebno s obzirom na njen značaj kao druge po snazi članice EU i zemlje u kojoj su se stare političke elite našle u evidentnoj krizi, a ekstremna desnica u usponu.

Odlučujuća pobeda zagovornika Evrope bez granica dobila je dodatnu potvrdu pobedom demohrišćana nemačke kancelarke Angele Merkel na pokrajinskim izborima u Šlezvig-Holštajnu čiji ishod je nagovestio njenu gotovo izvesnu pobedu i na predstojećim parlamentarnim izborima. Imajući poslednja dešavanja na evropskom političkom tlu, postalo je jasno da je, bez obzira na konačne rezultate dolazećih izbora u Nemačkoj u kojoj levi i desni antievropski ekstremisti nemaju ozbiljniju političku težinu, u ključnim državama koje čine pokretačko jezgro evropskih integracionih procesa prevladala svest o odsustvu racionalnih alternativa istorijskoj perspektivi jedinstvene Evrope.

U tom svetlu, osnaženi legitimitet zagovornika nastavka integracionih procesa i čvršćeg povezivanja na starom kontinetnu, otvara nove mogućnosti za rekonfiguraciju odnosa unutar same Unije i stvaranje novih evropskih struktura koje će, umesto dosadašnjih, biti u stanju da se nose sa novim izazovima. Najjednostavnije rečeno, građani EU jasno su demonstrirali svest i potrebu da se na nove izazove pronađu novi zajednički odgovori koji prevazilaze okvire postojećih, na potpuno drugačijim osnovama strukturiranih, zajedničkih isntitucija.

Ono što je posebno značajno, a što je u slučaju Grčke, Bregzita i Trampa delovalo kao veoma uznemirujuće, jeste to što je u slučaju Francuske postojeći demokratski sistem demonstrirao iznenađujuću sposobnost zamene starih političkih elita i njihovih, decenijama unazad, etabliranih partijskih organiazcija novim svežim snagama koje na talasu novih progresivnih ideja mogu preuzeti vodeću ulogu u društvenom razvoju. Poput ideja slobode, jednakosti i pravde koje su širom sveta pronošene nakon Francuske revolucije iz 1789. godine, danas je upravo francuski demokratski sistem ponovo prvi iznedrio model kojim savremene demokratije na adekvatan način mogu odgovoriti na rastuću potrebu za temeljnom rekonstrukcijom postojećih tradicionalnih institucija i neminovnom generacijskom smenom onih aktera koji su se, u različitim političko-birokratskim formama, sa istim tim institucijama bili identifikovali.

Pa ipak, prevaga demokratskih ideja saradnje, mira, tolerancije, poštovanja ljudskih i manjinskih prava nad politikom izolacionizma, populizma, lakih rešenja i iracionalnog zatvaranja u nacionalne mitove predstavlja tek prvi korak i preduslov za raščišćavanje postojećeg stanja i rešavanje nagomilanih problema sa kojima se savremena Evropa suočava. Njihovo rešavanje podrazumevaće i temeljnu rekonstrukciju i rekonfiguraciju postojećih odnosa unutar same EU i njenih institucija što je konceptualno već nagovešteno idejom ustrojstva „Evrope u više brzina“.

Ironija sudbine je htela da formiranju takve Evrope, čiju osovinu bi činio strateški savez Berlina i Pariza, najviše pogoduje baš izglasavanje Bregzita koji su mnogi olako označili kao početak kraja postojanja Evropske unije. Bez sveprisutnog britanskog skepticizma i rezervi u pogledu čvršćeg povezivanja zemalja koje čine jezgro same Unije, formiranje Evrope u više brzina najzad je postalo ne samo moguće već i poželjno. Ono će omogućiti otklanjanje svih onih kočnica koje su do sada stajale na putu dubljeg i snažnijeg evropskog povezivanja i izgradnje zajedničke politike bez koje nema adekvatnih odgovora na globalne izazove sa kojima se Evropa suočava.

U kontekstu novih globalnih procesa u kojima će Evropa, na racionalnim osnovama, gotovo izvesno naći svoje mesto, deo nove evropske strukture, makar i u obliku integrisanog drugog ili trećeg prstena, neminovno bi trebalo da se nađe i područje regiona Zapadnog Balkana. Ovo bi moralo da se dogodi utoliko pre ukoliko se ima u vidu da projekat EU neće biti zaokružen sve dok Balkan kao prirodni, geografski i kulturološki deo evropskog kontinent ne bude sastavni deo Unije. Nastavak i ubrzavanje procesa evropske integracije Zapadnog Balkana kao celine, jedini je način da se u ovom delu sveta obezbede mir i stabilnost i time izbegne da ovo lako zapaljivo područje postane plen onih velikih međunarodnih aktera koji, za razliku od EU, na Balkan gledaju isključivo kao na najjeftiniju monetu za potkusurivanje u globalnim igrama moći. U tom smislu, Evropa u više brzina omogućila bi kreiranje fleksibilnijeg pristupa u pogledu samih uslova pristupanja regiona kao celine članstvu u Evropskoj uniji u okviru koje bi se mnogo brže dovršili procesi demokratske, institucionalne i ekonomske konsolidacije u novim državama članicama.

Pri tome, naravno, treba zadržati i odgovarajuće mehanizme i poluge pritiska na novoprimljene članice kako se ne bi ponovile greške učinjene u nekim ranijim slučajevima kada su pojedine države olako primljene u članstvo EU, a da pri tome nisu ispunjavale ni minimum uslova za tako nešto, da bi kasnije njihov status ravnopravnog članstva u Uniji suštinski postao prepreka za bilo kakve podsticaje domaćim političkim akterima da nastave rad na reformama i preko potrebnoj konsolidaciji.

U svetlu tih iskustava upravo Evropa u više brzina, odnosno članstva sa nejednakim statusima, omogućava brži prijem država kandidata u članstvo EU, uz istovremeno izbegavanje zamke da formalno članstvo, uz odsustvo mehanizama podsticaja i pritisaka iz Brisela, kasnije postane idealno sredstvo za izbegavanje odgovornosti domaćih političkih elita i realna prepreka istinskih reformi i demokratizacije novoprimljenih članica.