Nova meta, isto odstojanje

Sećate li se kako pre nekoliko meseci, kao Amerikanci, niste mnogo razmišljali o Severnoj Koreji? Voleo bih da pokušate da se setite tog osećaja i u narednih nekoliko nedelja jer američka vlada želi to da promeni. Proteklog meseca smo videli ogromnu promenu u novinskim izveštavanjima o Severnoj Koreji. A to nije slučajnost.

Predsednik Donald Tramp nastavlja da duva u ratne trube, a mediji su se svrstali uz njega. Tramp nema naročiti motiv da bombarduje Severnu Koreju ili da se zalaže za promenu režima u toj zemlji. Čak nije sigurno da zna kako se vođa Severne Koreje zove. Ali naš predsednik je prvenstveno čovek koji žudi za time da ga drugi vole. A dosad je dobio najviše pohvala kad je izručio gomilu bombi na Siriju.

Neki komentatori na američkoj televiziji tvrde da ne želimo rat. Ali suptilna promena u izveštavanju uliva osećaj da „mi“, kao svetski policajac, nemamo drugog izbora. Čim mediji dovoljno odmaknu tim putem, na konstruktivne kritike potencijalnog rata (kako za porodičnom večerom tako i pored aparata za vodu na poslu) odvraća se pitanjima tipa „pa, što se ne preseliš u Severnu Koreju ako je toliko voliš?“

I baš kao što smo videli uoči drugog Iračkog rata 2003, američka vojna intervencija delovaće neminovno. Razgovori o diplomatskim rešenjima biće odbačeni rečima „to smo pokušali“ i neće biti drugog izlaza osim rata. Potom slede parole: Ova zastava ne beži pred ratom. Voli ga ili ga ostavi na miru. Oslobodi Irak. Ili, u ovom slučaju, oslobodi Severnu Koreju. I bez obzira na to koliko puta kažete kako biste voleli da neko svrgne Kima Džonga Una, ali da ne želite rat, nazvaće vas naivnim izdajnikom ‒ a možda čak i najgorom uvredom, neamerikancem ‒ koji ne shvata kako stvaran svet izgleda.

Može li Severna Koreja da napadne Ameriku?

Sve što morate da uradite jeste da otvorite New York Times i videćete da Amerikanci sad drugačije govore o severnokorejskoj pretnji. U sinoćnem članku nam govore da je žurba sve veća, o čemu svedoči i naslov „Kako Severna Koreja ubrzano usavršava nuklearni program, Amerika se boji da joj vreme ističe“.

Iza iznenadne žurbe s kojom Trampova administracija pristupa severnokorejskoj nuklearnoj krizi stoji jasna računica: sve veći broj stručnih analiza i poverljivih obaveštajnih izveštaja koji zaključuju da je zemlja sposobna da proizvede nuklearnu bombu na svakih šest-sedam nedelja.

Ali treći pasus članka već zamišlja hipotetički napad na neki američki grad, scenario o kojem povremeno slušamo od kraja devedesetih godina prošlog veka kad god je to politički zgodno:

Zasad je taj napredak doveo do severnokorejskih bojevih glava koje bi za nekoliko godina mogle da stignu do Sijetla. „Oni su mnogo naučili“, kaže Zigrid S. Heker, profesor na Stanfordu koji je bio na čelu vojne laboratorije Los Alamos u Novom Meksiku, mestu rođenja atomske bombe, od 1986 do 1997, a koga su sedam puta pustili u postrojenja u Severnoj Koreji.

A to nije poslednji put da taj članak navodi nečuvenu tvrdnju da bi Severna Koreja mogla da napada američke gradove. New York Times čak navodi mogućnost da „jednog dana“ Severna Koreja napadne Njujork.

Ukoliko se nešto ne promeni, arsenal Severne Koreje mogao bi da broji pedeset takvih bombi do kraja mandata predsednika Trampa, što je polovina bombi koje poseduje Pakistan. Američki zvaničnici kažu da Severna Koreja već zna kako da smanji to oružje kako bi dve stale jedna preko druge na rakete kratkog i srednjeg dometa ‒ čime bi Južna Koreja, Japan i na hiljade američkih vojnika stacioniranih u te dve zemlje bili u dometu. Najbolje procene su da Severna Koreja ima približno hiljadu balističkih raketa u osam ili više različitih veličina. Ali ispunjenje sna gospodina Kima ‒ stavljanje nuklearnog oružja preko interkontinentalne balističke rakete koja može da stigne do Sijetla ili Los Anđelesa, a možda jednog dana i Njujorka ‒ ostaje složeniji problem.

Ovo je ponovo dobar trenutak da zastanete i setite se šta ste pre nekoliko meseci mislili o Severnoj Koreji. Da li vam je ta zemlja tad delovala kao egzistencijalna pretnja? Ako ste skloniji tome da podržite preventivni rat protiv Severne Koreje, a Tramp to predstavlja kao veoma realnu mogućnost, šta se promenilo? Možda zato što ste pročitali članak koji kaže da bi Severna Koreja mogla jednog dana, možda, da pogodi Ameriku nuklearnim oružjem?

Laka pobeda protiv slabijeg neprijatelja?

Ili, osvrnimo se na članak koji je Fox News juče objavio. Rekli su nam da bi vojna pobeda u Severnoj Koreji bila laka, sudeći po „stručnjacima“.

Ako napetost između Amerike i Severne Koreje dostigne tačku da Amerika upotrebi svoju veliku vazdušnu silu protiv izazivačke zemlje, to i neće biti neka borba, stručnjaci kažu za Fox News. Prethodnih nedelja je državni sekretar Reks Tilerson upozorio kako su sve mogućnosti „otvorene“ ako komunistički diktator nastavi da preti susedima. Američki potpredsednik Majk Pens izrazio je isti stav, rekavši kako „Severna Koreja ne bi trebalo da iskušava odlučnost predsednika Trampa niti snagu američkih trupa u tom regionu.“ Ako ta snaga uključuje američke vazdušne snage, onda zastarele Vazdušne snage Narodne vojske Severne Koreje neće moći da pruže veći otpor.

Ako imate dovoljno godina da se sećate invazije na Irak 2003, znate da je i tad Amerikancima servirano kako će pobeda biti laka. Naime, niko ne pominje niti razmišlja o tome šta se dešava kad „potučete“ neprijatelja kao što je Irak ili Severna Koreja. Koliko puta su pomenute civilne žrtve u članku Fox News-a? Nijednom. Koliko puta je pomenuta neminovna humanitarna kriza? Nijednom. Koliko puta je pomenuta verovatnoća gerilskog rata i subverzija, što može da traje nebrojeno mnogo godina? Nijednom. Bar nismo došli dotle da se Amerikancima govori kako će ih stanovnici Severne Koreje dočekati kao oslobodioce. To su govorili u slučaju Iraka, a ispostavilo se da nije tako ‒ na sve moguće načine.

U Severnoj Koreji svi od ranog detinjstva uče kako su Amerika i Japan najpokvarenije zemlje na svetu. Nešto mi govori da stajaća vojska od milion i trista hiljada vojnika neće dočekati Amerikance ni Japance kao oslobodioce. Čak i da neko čarobnim štapićem sutra zbriše elitne vođe diktature Severne Koreje, teško je predvideti kako bi narod reagovao.

Propagiranje rata

Kako bi Amerika napala Severnu Koreju, Trampov režim hipotetički mora da dobije odobrenje tri strane ‒ međunarodne zajednice, Kongresa i američkih građana. Kad je reč o međunarodnoj zajednici, Tramp je manje-više dobio odobrenje da radi šta god hoće od saveznika poput Australije i Japana. U stvari, australijski premijer Malkom Turnbul sastaće se s prvi put s Donaldom Trampom već sledeće sedmice. Privremena vlada Južne Koreje ne želi rat, ali Trampu je lakše nego ikad da upravlja njom, bar do izbora devetog maja. A državni sekretar Tilerson tobože je sazvao vanredno zasedanje Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija za petak. „Zasedanje će pružiti članovima Saveta bezbednosti priliku da razmotre načine za povećanje učinka postojećih mera Saveta bezbednosti kao i da pokaže njihovu odlučnost da na dalje provokacije odgovore prikladnim novim merama“, rekao je juče glasnogovornik Stejt departmenta.

Kad je o Kongresu reč, očekuje ih odlučno nagovaranje Trampovog režima ove nedelje. Svih stotinu senatora sastaće se u Beloj kući u sredu ujutru radi poverljivog brifinga kojem će predsedavati ministar odbrane Džim Matis zvani Mad Dog, načelnik Generalštaba Džo Danford, državni sekretar Reks Tilerson i direktor Nacionalne obaveštajne službe Den Kouts. Sličan brifing planiran je za članove Doma.

I konačno, tu su američki građani koje preko medija treba ubediti kako Severna Koreja predstavlja pretnju američkom načinu života. Ponovo smo svedoci toga u stvarnom životu kako vesti koje sablasno podsećaju na prošle ratove pomaljaju svoje ružne glave.

Ne znam šta će se desiti u budućnosti. Nemam predstavu hoće li Amerika izvršiti invaziju na Severnu Koreju ili baciti bombe na brutalni režim Kim Džong Una. Ali zvezde ukazuju na to da ćemo biti svedoci uspešne propagande, baš kao i 2003, pre invazije na Irak. A to bi trebalo da nasmrt prestravi svakog ko veruje da Amerika i njeni saveznici imaju veoma malo da dobiju i mnogo da izgube time što će započeti rat (nuklearni ili drugi) na korejskom poluostrvu. Kad sledeći put pročitate članak o Severnoj Koreji ili vidite izveštavanje o toj zemlji na televiziji, samo se zapitajte šta se promenilo. Je li Severna Koreja postala stvarna pretnja američkoj bezbednosti za samo nekoliko meseci? Ili vam neko nameće ideju o ratu?

Ako je reč o ovom drugom i naseli ste da je invazija na Irak 2003. bila pametna ideja, samo malo razmislite o tome šta nam danas propagiraju. Životi mnogih ljudi u Južnoj Koreji, Japanu, Severnoj Koreji a možda čak i u Americi i Kini zavise od toga šta ćemo odlučiti da preduzmemo.

*Tekst objavljen na portalu Gizmodo