Svi Milanovi ljudi...
Rokolo 06 B

Photo: Zoran Trbović/XXZ

Novi defetizam

Jednog leta, negde krajem sedamdesetih, ne sećam se više koja je tačno godina bila, uglavnom, pre pojave novog talasa, na utrini između zgrada novobeogradskog bloka 45 (ili je to bio blok 70 - uvek ih mešam jer su u dlaku isti) održan je neobičan rok-koncert, ni nalik ovim današnjim. Bio sam tamo. (Letargični adolescent izlečen od želje da i sam postane rok-muzičar.) Bilo je svega na tom koncertu (ah, to vreme komešanja!): izlizanih boogie-standarda, Pink Floyd klonova, loših imitacija hard, simfo i jazz rocka, šlagerskih naplavina i lažnog punka -tek prispela neurotična, obesvećujuća senka Džonija Rotena polako je u Beogradu tamnila sjaj sastava Deep Purple (koju godinu pre toga u Hali Pionir gledao sam kako umire taj mastodont). Ništa vredno pomena, osim... Toga ću se setiti znatno kasnije, u času kad je pesma Niko kao ja postala minimalistički manifest naše generacije, koja je danas u najboljim, umornim četrdesetim.

Elem, ničega vrednog pamćenja nije bilo na tom koncertu. Osim jednog dečaka s gitarom. Najavljivač je, posle dve-tri uvodne, bezvoljne rečenice rekao samo: - "Limunovo drvo". Bejah spreman da krenem, bendova sa tako neutralnim imenom bilo je u to doba na stotine. I nekoliko pesama koje su odsvirali bile su takve, stilski neutralne, neupečatljive, mada harmonski korektne. Ali, taj dečak je imao ruku (tako se tada govorilo za dobrog gitaristu) i glas - neki čudan, blago nervozan, prepoznatljiv glas.

Posle, u novom talasu, taj glas je postao krik (Šarlo akrobata je najbolje što smo ikad imali), da bi, potom, u Ekaterini, ušao u fazu zrelosti, kad se pronađe ono unutrašnje saglasje između sveta i sebe, i kad pomisao na neminovnost smrti postane nekako lakša. Slušao sam ga deceniju i po, kako peva, i kako njegova pesma, baš kao u jednoj Vitmenovoj himni, lebdi iznad gradskih krovova, pre nego što se izgubi u nesaznatljivoj visini... ponekad se taj glas udaljavao od mene ali se, uvek, nepogrešivo vraćao, kao na onoj seriji koncerata kasnih osamdesetih u Domu omladine; dolazio je iz tame, iz beskonačnog hodnika vremena, na zvučnoj zavesi, čist i jasan, pun ovladanog, teskobnog urbanog očaja. Posle su mi u život nahrupile druge slike, priče, ljudi, deca, stvari, poslovi, dela i dani. Nisam više imao mnogo vremena za rock'n'roll, ali kad god bih, negde u prolazu, obično na radiju ili sa TV-a iz ugla sobe, čuo taj glas, zastao bih na nekoliko trenutaka: uvek sam znao zbog čega - M. M. je pričao našu priču. Priču onih koji su "proizvedeni" kao produkt sna o boljoj budućnosti i koji su laku vedrinu druge i treće decenije svoga života u četrdesetim zamenili gorčinom i rezignacijom.

"Njegovi tekstovi su se ponekad najbolje shvatali sa prozora sobe u Novom Beogradu" - zapisao je Petar Janjatović, autor one nostalgične antologije bratstva i detinjstva, povodom odlaska Milana Mladenovića, najautentičnijeg rock-umetnika našeg neurotičnog vremena. Ličnim iskustvom mogu da posvedočim tačnost te rečenice.

Ona pusta prostornost nebesa nad Novim Beogradom platno je na kojem treperi nervozni hologram Milanovih reči. Samo onaj ko živi na Novom Beogradu - tom bastardu korbizjeovske mašte i orvelovskog antisna o apsolutnom redu - zna da je dosada najgušća u sobama zgrada sa one strane reke, i da Mila-nov glas u njima - nikad dovoljno velikim da prime pet hiljada ljudi sa dignutim rukama - tu najbolje zvuči. Da samo tu - znam da sam isključiv, ali, sve su istine isključive - dok gledate u suprotni Zid, pogađa ravno u nerve i tačno u srce.

Rekoh, Milan je pričao našu priču. Posle iskustva vlasti sa poslednjim jakobincima iz '68. - naša generacija - generacija koja je saznavala svet u sedamdesetim - projektovana je prema ideološkim zombi-nacrtima: treba im dati "sve" i tako ih držati pod kontrolom. (Tih godina je zaista vladao privid socijalnog mira.) Pobedili smo tu manipulaciju, iznutra, intuicijom i duhovnim imidžom, a ne socijalnim buntom: na vreme smo, ipak, saznali da se subverzivnost mora ispoljavati na mnogo suptilnije načine i na duge staze, recimo, muzikom i književnošću. Ništa se ne može promeniti preko noći, mislili smo tada. Danas znamo da se nikad ništa nikako ne može promeniti, da je sve, pod kapom nebeskom, a naročito u ovoj zemlji, otužno isto i ponovljivo. Novi defetizam, da, novi defetizam: tako je počeo vek, tako će se izgleda i završiti.

Svet koji nam je obećan, ali tako što je to obećanje neprestano odlagano ("vi ćete nastaviti gde smo mi stali, samo još nije vreme") nikada, uistinu, nije bio naš. I tako je ostalo do dana današnjeg, kad smo (zar već?) četrdesetogodišnjaci, nepopravljivo nostalgični, gadljivi i otporni na bilo koji oblik ideološke priče, i kad se svakog trenutka na svakom mestu osećamo kao da smo na nekom proputovanju, zastali zakratko na vetrovitom aerodromu ili zagušljivoj železničkoj stanici, mada ne znamo odakle smo pošli i kuda smo se uputili. Bili smo prvi stanovnici YU-Atlantide koji nisu opterećeni političkom pričom (mada smo za nju bili dresirani). Danas smo suviše stari da bi se adaptirali na neku novu, za "normalni" život toliko potrebnu ideološku iluziju.

Ostao je samo zvuk minulih godina, i u njima glas jednog večitog dečaka, sa gitarom.

Kasnije, mnogo kasnije, rat je već bio počeo, a ni mi više nismo bili tako mladi (nostalgija je napor duhu) jedne nedeljne večeri, u sumrak, na Slaviji, video sam ga poslednji put uživo. Kamion, na kojem se nalazila prava ekipa, zatrpan razglasom, kružio je trgom i proizvodio buku i gužvu. "Mir brate mir" - pevao je Cane, a Milan se priključivao iz drugog plana. Ljudi, svi Milanovi ljudi, nečujno prizvani iz svih delova grada skupljali su se polako i sa nevericom, svetla su se palila i najsumorniji beogradski trg postepeno je menjao svoj oblik. Otišao sam niz sporednu ulicu, kraj neke ruševine u kojoj su se još uvek prepoznavali prljavi zidovi bivših soba.

Te večeri se nešto završilo, bilo bi prepatetično da kažem kako je to bila naša mladost, u svakom slučaju, bio je to poslednji pokušaj da se nešto promeni u zemlji u kojoj se ništa stvarno ne može promeniti, mirno, pameću, tihim glasom. I tako: sada smo tu gde jesmo, prerano stari, umorni i ravnodušni.

Sretao sam ga na ulici, svih tih godina, delili smo zajednički grad. (Bili smo oficirska deca. Samo oni koji to jesu, znaju šta to znači.) Sada ga nema. I to je toliko tragički jednostavno, da je nepodnošljivo. Ali, ostaje njegov glas. Slušaćemo ga, i to je uteha: imaćemo sa čime da dočekamo duboku starost.

A on? Kao da je na danteovskoj polovini životnog puta zastao, nehajno odmahnuo rukom i rekao: - U redu ljudi, mislim da je i ovoliko bilo dovoljno. Nekoliko njegovih stihova govore mi više od stotina stranica drugih knjiga. Dakle: "Mi smo dozvolili da stvari odu predaleko / Ova je borba bila ispod časti, protiv razuma / U prošlim danima osvojili smo ponos / U prošlim danima izgubili smo sve...". Onaj koji je do takvih stihova došao, napustio nas je spreman, sabran u sebi, potpuno ostvaren, častan i čist pred Bogom.

*Priča iz knjige "Ne mogu da se setim jedne rečenice" objavljena je u aprilu 1997. godine u XZ magazinu broj 5

Oceni 5