Rajneru Mariji Rilkeu
Rajner Marija Rilke

Photo: The Mind Unleashed

Novogodišnja

Srećna ti Nova – nov svet – i kraj – pod novim krovom!
I prvo pismo tebi na novom
– Nesporazum je da je na rodnom –
(Rodnom-plodnom) mestu zvučnom, mestu zvonkom,
Kao Eolova kula prazna i strašna.
Prvo pismo tebi iz jučerašnje,
Gde ću bez tebe da zgasnem,
Domovine, sad već nejasne
Zvezde... Zakon odlaska i odbijanja,
Po kojem za srce više prianja
Nebila i neviđena, neznana.
Da pričam kako sam za tvoju saznala?
Ne zemljotres, ne lavina snežna.
Čovek je ušao – bilo koji – (nežno
Voljeni – Ti). Najbolnije od zbitija svih.
U Novosti i Danu. – Članak il stih?
Gde? – U planini. (Prozor u granju jele.
Čaršav.) – Zar ne vidite novine, je l’ te?
Članak, dakle? – Ne. – Al... Poštedite me truda.
Glasno: Teško je. Unutra: Nisam Juda.
U sanatorijumu. (Raj iznajmljen.)
Dan? – Juče, prekjuče. – Pamćenje izdaje.
Bićete u Alkazaru? – Ne prolazim tuda.
Glasno: Porodica. Unutra: sve sam, al ne Juda.
Srećna ti Nova! (Rodilo se sutra!) –
Da kažem šta rekoh saznavši jutros da...
Pssst... Po navici, eto – omaklo mi se.
Život i smrt davno već stavljam u navodnice,
Zna se da su to fraze sročene vešto.
Nisam ništa učinila, ali se nešto 
Učinilo, bez senke i odjeka, lako –
Delotvorno!

A sad: – Kako si putovao? Kako
Se kidalo srce i kako to da
Nije se iskidalo? Ko što na kasačima iz Orla,
Koji i orlovima, rekao si, prednjače,
Ponestao ti je dah – ili jače? 
Slađe? Nigde visine, nigde spusta.
Leteo je na orlovima Rusa –
Ko. Krvnu vezu imao s drugim svetom:
U Rusiji si bio – onaj svet na ovom, prokletom,
Video si. Bekstvo udešeno vešto!
Život i smrt izgovaram sa smeškom
Skrivenim – svojim ćeš ga dotaći potom!
Život i smrt izgovaram sa fusnotom,
Zvezdicom (noć kojoj se nadam uopšte:
Mesto moždane polulopte –
Zvezdana!)
Da ne zaboravim, prijatelju, ovo
Što sledi: ako je slovo 
Rusko zamenjeno nemačkim – to se može –
To nije zato što će danas, tobože,
Sve biti primljeno, što će mrtav (nišči) pojesti sve –
Ne trepnuvši! – već zato što onaj svet,
Naš – trinaesti, u Novodevičjem, nagonski
Sam shvatila: nije bez-, već – sve-jezički.

Tako i pitam, ne bez tuge snažne:
Ne pitaš više kako se ruski kaže
Nest? Ta jedina što sva gnezda 
Pokriva rima: zvezda.
Udaljujem se? Al nema takve stvari
Koja od tebe može da udalji.
Svaka pomisao, svaki, Du Lieber,
Slog u tebe vodi – ma o čemu tu lire
Govorile (od ruskog nemački ako
Mi je bliži, anđeoski mi je bliži!) – kako
Nema mesta gde tebe nije, no ipak ima (greše):
Grob. Sve je kako ne beše i sve je ko što beše,
A o meni baš ništa – zar ne?! –
Okruženje, samoosećanje, o, Rajnere?
Uporno, sveneizostavno naselje –
Prvo viđenje vaseljene
(Podrazumeva se: i pesnika zanetog
U njoj) i poslednje planete,
samo jednom i date tebi – u celini, celom!
Ne pesnika s prahom, duha s telom
(Odvojiti ih znači uvredu, neistinu)
Već tebe s tobom, tebe s istim u 
Tebi. – Biti Zevsov ne znači biti polubog 
I od Kastora bolji – tebe s tobom-Poluksom,
Mermera-tebe s tobom-travkom,
Ne rastankom i ne sastankom –
Već suočenjem: sastanak i rastanak, u lúku,
Odjednom.
Sopstvenu ruku
Kako si gledao (trag – na njoj – mastila) 
Sa svoje od toliko i toliko (koliko?) milja
Beskrajne jer bespočelne i stalne
Visine, nad razinom kristalnom
Sredozemnog – i ostalih jezera slitih.
Sve je kako ne beše i kako će biti 
I sa mnom posle kraja predgrađa i mesta.
Sve je kako ne beše i sve je kako već jeste.

Zar je onome ko je pisao do nedelje 
Silno još do ičega! – i gde još gledati nevolje,
Nalaktivši se na rub lože, na lakat,
Sa ovog – ako ne na onaj, sa onoga pak
Ako ne na mnogopaćenički ovaj, naših strana.
U Belviju stanujem. Gradić od grana
I gnezda. Izmenih pogled s vodičem; pogledam:
Belvi. Zatvor sa divnim pogledom
Na Pariz – dvorac himere galske –
Na Pariz – i na malo dalje, bar se...
Nalaktivši se na purpurni rub,
Kako ti »mora biti« smešan (kome) taj stub,
(I meni) moraju to biti, s visina bezmernih,
Naši Belviji i Belvederi! 
Prebacujem se. Pojedinačnost. Hitnja. Mašta.
Nova godina na vratima. S kim ću i za šta
Da se kucnem preko stola? Čime? Mesto pene – vate
Pramen. Zašto? Evo i otkucava – šta ću ja tu, brate?
Šta da radim u ovogodišnjoj noći šumnoj
S tom unutrašnjom rimom: Rajner je umro.
Ako si ti, ako se takvo oko ugasilo, smračilo,
Znači život nije život, smrt nije smrt. Znači
Smračuje se: shvatiću kad se sretnemo – uspeće? –
Nema ni života, ni smrti – već nešto treće,
Novo. I iza njega (slamom bezgrešnom
Zastrvši sedmom – dvadeset šestom
Odlazećem – kakva mi sreća pesmu zapečati:
Tobom završiti, tobom započeti!)
Preko stola, neuhvatljivog okom ucveljenim,
Kucnuću se s tobom kucnjem tihim 
Stakla o staklo? – Ne, ne onim u kafanskom dimu:
Ja o ti, što sliveni daju rimu:
Treće.

Vidim preko stola: krst tvoj sja pa nesta.
Koliko je mesta – izvan grada, i mesta 
Za gradom! I kome to maše 
Ako ne nama – žbun? Mesta – upravo naših
I ničijih više! Sve lišće! Sva četina što stoji!
Mesta tvojih sa mnom (i sa tobom tvojih).
(Koliko bi i koliko moglo
Da se govori?) Koliko mesta! Meseca koliko mnogo!
A nedelja! A kišnih predgrađa
Bez ljudi! A jutara! A zajedno sveg beznađa
Što slavuji još ni počeli nisu!
Sigurno loše vidim, jer sam u klisuri.
Ti sigurno vidiš bolje jer si se više uspeo:
Baš ništa između nas nije ispalo, uspelo.
Toliko, tako često i tako prosto.
Ništa, toliko po meri i prostoru
Našem – da ni prebrojavati ne vredi.
Ništa drugo; – ne čekaj onog što iz reda 
Izlazi (nije u pravu što ispada
Iz takta!) – a u koji bi, i kako bi, sada,
U red ulazeći?
Pripev večni:
Baš ništa na nešto nečim
Bilo šta – bar izdaleka – bar sen seni!
Ništa što: čas taj, i dan taj sneni,
Dom taj – čak osuđeniku na smrt što u okovima usta
Sećanjem je poklonjeno: ta usta!
Ili smo se suviše razumeli u sredstva?
Od svega toga jedan je samo svet taj
Naš bio, kao što smo mi sami samo odsev,
Nâs, - u zamenu za sve to – sav onaj svet!

Srećno ti najneizrađenije predgrađe – 
Srećno ti novo mesto, Rajnere, nov svet, Rajnere!
Srećan ti dokaza krajnji rt, pronađen –
Srećno ti novo oko, Rajnere, nov sluh, Rajnere!
Sve ti je prepreka 
Bilo: strast i drug.
Srećan ti nov zvuk novog Odjeka!
Srećan ti novi odjek, novi Zvuk! 
Koliko puta na gimnazijskoj stoličici:
Kakve su ono planine? Kakve rečice?
Lepi su krajolici bez turističkih krda?
Nisam se prevarila, Rajnere – raj je sav od brda,
Olujan? Ne onaj iz udovičjih tuga, ne taj-
Ta nije samo jedan raj, nad njim drugi raj
Je? U terasama? Sudeći po Tatrama –
Raj ne može da amfiteatar
Ne bude. (A zavesa nad kim je spuštena...)
Nisam se prevarila, Rajnere, Bog je natušten
Baobab što raste? Ne, Zlatni Luj nije –
Jedini Bog? Nad njim drugi je
Bog?
Kako se piše na novom mestu?
Uostalom: gde ti jesi – i stih jeste tu:
Sam i jesi stih! Kako se piše u tom žiću laku
Bez stola za lakat, bez čela za šaku
(Pest).
Poruku uobičajenim šiframa!

Rajnere, raduješ li se novim rimama?
Jer, previlno tumačeći reči iz
Rima i rimu – šta je drugo ona do ceo niz
Novih rima – Smrt? 
Nema se kud: jezik je izučen.
Ceo je niz značenja i sazvučja izvučen
Novih.
Do viđenja! Do poznanstva!
Videćemo se? – Ne znam, al’ spojićemo se.
Sa meni najnepoznatijom zemljom i predelom – 
S celim morem, Rajnere, sa mnome celom!
Da se ne mimoiđemo – obavesti me ranije.
Srećan ti novi nagoveštaj zvuka, Rajnere!
Na nebu lestvice, po njima s Darovima...
Srećno ti novo rukopoloženje, Rajnere!
Da se ne razliju držim dlanovima – 
Iznad Rone i iznad Rarogne,
Iznad očitog i potpunog rastanka i tuge – 
Rajneru – Mariji – Rilkeu – u ruke.

*Sa ruskog preveo Danilo Kiš

Oceni 5