O ljubavi: Parazit

Dodirnuo je lice vrhovima prstiju, kao da želi da se uveri da je stvaran. Obasjano neonskom svetlošću, bilo je poput punog Meseca – beličasto i beživotno. Iz dva crna kratera posmatralo ga je nešto tuđe. To ga je zabavljalo, a osećaj izolovanosti skoro da je iščezao. „Nisi sam“, začuo se glas iznutra.

Odlučio je da popije kafu pre nego što Oven stigne. Kad je otvorio kutiju, u njoj jedva da je bilo crnog praha. Vratio se do ogledala, oprao zube i zagladio kosu. Osmehnuo se odrazu – pročitao je negde da mozak taj osmeh tumači kao prijateljski gest, ma koliko usiljen bio. Upalilo je.

Kad je izašao napolje, kalajnosiva svetlost treperila je u vazduhu. Prošlo je godinu dana otkad je koprena prekrila nebo. „Zagađenje vazduha odnosi prve žrtve“, čulo se sa svih strana. Odsustvo direktne sunčeve svetlosti ostavljalo je ćoškove u mraku. To ga je veselilo – nikad se nije osećao dobro kad su dani vedri. Činilo se da tad nema razloga za loše raspoloženje. A bilo ih je.

Oven se iznenada javio, posle petnaest godina. „Voleo bih da se vidimo“, pisalo je u poruci. Dugo je zurio u tekst koji je treperio na ekranu telefona. Poželeo je da pita „Zašto?“, ali je odgovorio kratko – „I ja“. Ovaj je uzvratio tek posle tri dana: „Doći ću u sredu, ako ti odgovara“.

Iz kafića je dopirala galama. Kroz veliki prozor je video kako se debeljuškasta deca jure oko šanka i vrište. Na trenutak je poželeo da se vrati, ali je ipak ušao – nije imao puno vremena. „Običnu kafu s mlekom“, rekao je kad je konobar prišao stolu. Brzo se vratio s porudžbinom. Kroz gustu penu se naziralo crnilo gorkog napitka. Obuhvatio je šolju, toplota mu je prijala. Onda se trgao – kafa se mešala s belinom mleka, tako da se nasred šolje pojavila lobanja, kao od porculana. Zažmurio je i otpio gutljaj.

Odeća mu je zaudarala na kuvano meso. Ceo dan je spremao hranu. Očišćeno pile je prvo oprao i isekao na komade. U maloj, metalnoj posudi je pomešao konjak i vino, dodao usitnjeni crni luk, so i biber. U smesu je potom uronio komade mesa i ostavio ih da tu leže četiri sata. S vremena na vreme ih je prevrtao, mrtva koža je otkrivala naprsle kosti. Na ulju je propržio nešto slanine i čen belog luka. Posle desetak minuta je u tiganj usuo marinadu, dodao iseckane pečurke, peršun, timijan, lorber i još malo soli, na kraju i delove mrtve ptice. Jelo se dinstalo dva sata.

Kad je sve bilo gotovo, učinilo mu se da neće biti dovoljno. U stomaku mu se kovitlala glad. Otvorio je zamrzivač i iz njega izvukao još jedno smrznuto stvorenje. Masu od leda i mesa je stavio u lonac, u koji je potom nalio vode. Kako se tečnost zagrevala, tako se pileći trup širio. Kad se dovoljno skuvao, premestio ga je u renu. Mislio je kako mu se ptica, raskrečena na vrelom plehu, podsmeva.

Čim je završio s kafom, platio je i izašao. Što se više približavao kući, uzbuđenje je raslo. Gurnuo je ruku u gaće i na brzinu sve podesio tako da se ništa ne vidi. Otkad je Oven otišao, većinu vremena je provodio sam. S vremena na vreme bi pomislio Jednom se živi!. Dok bi se davio u mrkoj paučini i čelom udarao u nečiji stomak, mislio je kako se možda ipak živi i više puta, ali ne tu. Ne tako.

Stan je mirisao na kuvani krompir i pileću kožu. Nepodnošljiva vrućina je lagano prelazila u prijatnu toplotu. Izvukao je pile iz rerne, stavio ga nasred velikog, porculanskog tanjira s plavim cvetovima. Oko njega je poređao dinstane komade mesa. Izgnječio je krompir, napravio salatu i sipao vino u stakleni bokal. Sve je postavio na mesto i upalio sveću. Seo je za sto. Nije znao šta će s rukama, pa se igrao plamenom. Bol mu je godila.

„Ja ne mogu više“. To je bilo sve što mu je Oven napisao u oproštajnom pismu. Nedeljama je sedeo i posmatrao komad papira s jajastim slovima. Onda ga je zgužvao, gurnuo u usta i dugo žvakao. Bilo je toliko kiselo, da nije mogao da ga proguta. Plavičastobelu gromuljicu je ispljunuo u lavabo. Potom je ispljuvak pokupio i ostavio ga da se osuši na suncu. I sad ga nosi oko vrata, kao amajliju.

Mrak se zgušnjavao i pritiskao mu čelo. Kad se začuo telefon, odskočio je od stolice. Prilazio mu je lagano, kao da se prikrada plašljivoj životinji. Zastao je na trenutak, a onda ga naglo zgrabio. Zelenkasta svetlost mu je obasjala lice. Nasred ekrana čučalo je nekoliko reči, kao zlokoban huk. „Ne mogu. Izvini“.

Osetio je strašan stid pred pečenim piletom koje je zauzimalo centralni deo stola. Preseklo ga je u grudima, potom u grlu. Osetio je mučninu. Nešto sluzavo mu je okrznulo usne. Bol se pojačavala, vilice su se trzale levo-desno. Spustio je pogled i video da mu iz usta viri mrki pipak. Palacao je kao jezik nekog tuđina. Potom se pojavio drugi, pa treći. Taman kad je pomislio da više ne može da izdrži, pred noge mu je palo nešto želatinasto. Svetlucalo se uprkos tome što u prostoriji skoro da nije bilo svetla. Srušio se u stolicu. Stvorenje je nekoliko trenutka mirovalo, a potom se u dva skoka popelo na sto. Zgrabilo je pile i počelo da grize.

Doteturao se do kreveta, kao pijan. Kad je ugasio lampu, još se čulo mljackanje i srkanje. Otvorio je usta što je više mogao. Dođi kući, pomislio je.