Četvrt veka od zločina u Sjeverinu
Viole 01 B

Photo: ilustration/Cleon Peterson

O Lukićima i krvi

SjeverinPre četvrt veka državne formacije Srbije, organizovane u jedinice "Beli orlovi" i "Osvetnici" ubili su 17 građana bošnjačke nacionalnosti iz mesta Sjeverin kod Priboja; ove godine prvi put su o ovom zločinu izvestili državni mediji, a dosad su pronađeni i ukopani jedino posmrtni ostaci Medredina Hodžića, jedne od žrtava. Formacijom zločinaca komandovao je Milan Lukić, osuđen za više zločina. Porodice žrtava iz godine u godinu ponavljaju da ih država nije obeštetila niti su članovi Vlade pokazali interesovanje za ovaj zločin.

Pred Sudskim većem haškog tribunala Milanu Lukiću izrečena kazna doživotnog zatvora, a Sredoju Lukiću kazna od 30 godina zatvora zbog zločina počinjenih nad muslimanskim stanovništvom u Višegradu. Sudsko veće kojim je predsedavao Patrik Robinson proglasilo je Milana Lukića krivim po svim tačkama optužnice - za spaljivanje najmanje 119 muslimanskih civila, većinom žena, dece i staraca, u dve kuće u Višegradu u junu 1992. godine, i za ubistva 12 muškaraca na obali Drine, jedne žene u Višegradu i mučenje nesrpskih pritvorenika u logoru Uzamnica.

Sredoje Lukić proglašen je krivim za pomaganje i podržavanje spaljivanja najmanje 59 civila u višegradskoj Pionirskoj ulici 14. juna 1992. godine, za ubistva na obali Drine i mučenja u Uzamnici.

Sudsko veće je utvrdilo da nije dokazano da je Sredoje Lukić bio prisutan, ni učestvovao u spaljivanju 60 Muslimana u višegradskom naselju Bikavac 26. juna 1992. godine.

Spaljivanje živih muslimanskih civila, u čemu je Milan Lukić igrao ključnu ulogu, sudija Patrik Robinson je nazvao "najgorim delom protiv čovečanstva“ na kraju 20 veka.

Milan Lukić

Milan Lukić bio je vođa "Belih orlova“ ili "Osvetnika", lokalne paravojne grupe bosanskih Srba u Višegradu, u jugoistočnoj Bosni i Hercegovini, koja je sarađivala sa lokalnom policijom i vojnim jedinicama zavodeći vladavinu terora nad lokalnim muslimanskim stanovništvom tokom sukoba 1992 – 1995.

Milan Lukić je pred Haškim sudom bio optužen za sledeće zločine (primeri):

Optužen je da je odveo sedam bosanskih Muslimana na obalu reke Drine, u blizini Višegrada, prisilio ih da se postroje na obali i pucao na žrtve, ubivši petoricu.

Optužen je da je došao u pilanu i fabriku nameštaja „Varda” u Višegradu, prisilio sedam bosanskih Muslimana da odu na obalu reke Drine, više puta na njih pucao i usmrtio svu sedmoricu.

Optužen je da je ubio oko 70 žena, dece i starijih muškaraca bosanskih Muslimana u kući u Pionirskoj ulici u Višegradu tako što je zabarikadirao žrtve u jednoj prostoriji kuće, zapalio kuću i pucao iz automatskog oružja na one koji su pokušavali da pobegnu kroz prozore.

Optužen je da je ubio oko 70 žena, dece i starijih bosanskih Muslimana u kući u selu Bikavac, blizu Višegrada, prisilivši žrtve da uđu u kuću, nakon čega je zabarikadirao sve izlaze iz kuće, a u kuću ubacio nekoliko eksplozivnih naprava.

Optužen je da je brutalno lišio života bosansku Muslimanku u naselju Potok u Višegradu.

Optužen je da je u više navrata premlaćivao muškarce bosanske Muslimane zatočene u zatočeničkom logoru u kasarni u Uzamnici u Višegradu.

Sredoje Lukić je bio član lokalne paravojne grupe bosanskih Srba u Višegradu koju je predvodio njegov rođak Milan Lukić. Pre i za vreme sukoba 1992-1995. radio je kao policajac.

Sredoje Lukić je pred Haškim sudom bio optužen za sledeće zločine: Kao i Milan Lukić, optužen je da je ubio oko 70 žena, dece i starijih muškaraca bosanskih Muslimana u kući u Pionirskoj ulici u Višegradu tako što je zabarikadirao žrtve u jednoj prostoriji kuće, zapalio kuću i pucao iz automatskog oružja na one koji su pokušavali da pobjegnu kroz prozore.

Optužen je da je ubio oko 70 žena, dece i starijih ljudi bosanskih Muslimana u kući u selu Bikavac, blizu Višegrada, prisilivši žrtve da uđu u kuću, nakon čega je zabarikadirao sve izlaze iz kuće, a u kuću ubacio nekoliko eksplozivnih naprava.

Optužen je takođe da je često dolazio u zatočenički logor u kasarni u Uzamnici, koji se nalazio na udaljenosti od pet kilometara od Višegrada, udarao zatočenike kundakom i nogama na kojima je imao čizme zbog čega su mnoge žrtve zadobile teške i trajne povrede.

Dragoljub Todorović, zastupnik porodica žrtava: Milan Lukić pred domaćim pravosuđem

Povodom presude Haškog tribunala kojom je Milan Lukić osuđen na doživotni zatvor za ratne zločine počinjene u Višegradu i okolini, u periodu 1992 - 1994. godine, neophodno je podsetiti da Lukić pred Tribunalom nije osuđen za dva teška zločina. Naime, 22. oktobra 1992. godine iz autobusa na stanici Mioč kod Priboja, oteto je i kasnije likvidirano 16 Muslimana iz Sjeverina, a 27. februara 1993. godine iz voza na stanici Štrpci oteto je i kasnije ubijeno 19 Muslimana, građana Savezne Republike Jugoslavije. I jednu i drugu otmicu planirao je, organizovao, izvršio i do kraja, do likvidacije otetih, Milan Lukić.

Suđenje za ratni zločin optuženima za otmicu u Sjeverinu održano je pred većem Okružnog suda u Beogradu, koje je osudilo u odsustvu Milana Lukića i Olivera Krsmanovića na po 20 godina zatvora, Dragutina Dragićevića, koji je prisustvovao suđenju na 20 godina zatvora i Đorđa Ševića, koji je takođe prisustvovao suđenju, na 15 godina zatvora. Suđenje za ratni zločin optuženom za otmicu u Štrpcima Nebojši Ranisavljeviću održano je pred većem Višeg suda u Bijelom Polju, koje je presudom od 9. septembra 2002. godine osudilo Nebojšu Ranisavljevića na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina.

U oba sudska postupka nesumnjivo, pouzdano, na osnovu potpuno validnih dokaza utvrđeno je da je glavni akter obe otmice i likvidacije ljudi muslimanske nacionalnosti Milan Lukić.

Analiziraćemo dva aspekta ovih suđenja i to:

-Okolnosti zbog čega Milan Lukić nije izveden pred sud za ova dva teška ratna zločina u sudovima u Srbiji i Crnoj Gori.

- Okolnosti zbog kojih osuđeni u ova dva suđenja za ratni zločin nisu tretirani kao pripadnici Višegradske brigade, regularne jedinice Vojske Republike Srpske, iako je to izvedenim dokazima na oba procesa u potpunosti utvrđeno.

Vidoje Andrić i Milan Lukić sede na Passatu porodice Zukić koju su ubili

Samo četiri dana nakon otmice u selu Mioč iz autobusa na liniji Sjeverin-Priboj, dana 26. oktobra 1992. godine, u Sjeverinu su uhapšeni Milan Lukić i Dragutin Dragićević, koji su se nalazili u automobilu marke "pasat". Oni su sprovedeni istražnom sudiji Okružnog suda u Užicu, a ministar policije Srbije Zoran Sokolović izjavio je da su uhapšeni osumnjičeni za otmicu iz autobusa u Mioču. Međutim, protiv Lukića i Dragićevića vodila se istraga u predmetu Okružnog suda u Užicu Ki 118/92 zbog krivičnog dela neovlašćenog nošenja oružja, jer su prilikom hapšenja kod njih i u automobilu pronađene dve automatske puške "crvena zastava", automatska puška "tompson", četiri bombe, tromblonska trenutna mina, pištolj marke "crvena zastava" i veliki broj metaka, oko 300 metaka za puške i pištolj. Istraga je trajala devet dana, pa je vanraspravno veće Okružnog suda u Užicu obustavilo istragu protiv Lukića i Dragićevića, ukinulo im pritvor i pustilo ih na slobodu bez obzira na veliku količinu oružja i municije pronađenih kod njih. Na osnovu detaljnog uvida u istražne spise Okružnog suda u Užicu Ki 118/92 okrivljenih Lukića i Dragićevića vidi se da u njima nema nijedne reči, niti bilo kakvog pomena o otmici u Mioču. Dakle, neko moćniji je u međuvremenu dezavuisao ministra Sokolovića i sprečio ne samo istragu oko otmice, već bilo kakvu istragu protiv Lukića i on je pušten na slobodu.

Skupština Crne Gore formirala je Komisiju za prikupljanje informacija o otmici putnika iz voza 671 izvršenoj u Štrpcima 27. februara 1993. godine, na čijem čelu je bio Dragiša Burzan. Komisija je u toku svog rada prikupila veliku i značajnu dokumentaciju od Javnog tužioca Republike Srbije. Na osnovu te dokumentacije 13. novembra 1995. godine Komisija je sačinila Izvještaj o rezultatima uvida u dokumentaciju o otmici u Štrpcima u posjedu Javnog tužioca Republike Srbije.

Izveštaj sačinjavaju karakteristični izvodi, zapažanja i kratak opis dokumenata. Izveštaj sadrži opis 58 dokumenata koji se tiču otmice i koji su sačinjeni u ogromnoj većini neposredno nakon otmice (i u roku od 15 dana posle otmice) i od relevantnih faktora (železnice, tužilaštva i organa unutrašnjih poslova iz Priboja, Užica i Beograda). Dokumentacija predstavlja odličan, validan i prvorazredan dokazni materijal za preduzimanje jedne ozbiljne i sveobuhvatne sudske istrage.

Međutim, takva istraga nije pokrenuta. U međuvremenu, u toku 1993. i 1994. godine Milan Lukić je u Srbiji bio u zatvoru ukupno 10 meseci, prvo 15 dana po rešenju sudije za prekršaje zbog neprijavljenog boravišta, a posle izvesnog vremena provedenog na slobodi – devet meseci zbog neovlašćenog nošenja oružja. Nakon isteka te kazne, protiv Lukića je stavljen zahtev za sprovođenje istrage pred Okružnim sudom u Beogradu zbog otmice u Štrpcima, a krivično delo je kvalifikovano kao protivpravno lišenje slobode. Istragu je vodio tadašnji predsednik istražnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu Dragoslav Rakić u predmetu Ki 566/94 i ona je trajala 20 dana, od 6. aprila 1994. godine do 26. aprila 1994. godine.

Za to vreme sudija Rakić saslušao je samo Lukića i tri svedoka, iako je morao imati svu dokumentaciju koju je javni tužilac Republike Srbije dostavio Burzanovoj komisiji u Podgoricu. Na osnovu te dokumentacije sudija Rakić je u istrazi morao saslušati oko 150 svedoka, izvršiti niz istražnih radnji prepoznavanja, suočavanja, rekonstrukcije, uviđaja, provera i veštačenja. Rakić nije saslušao čak ni, od tužioca predložena, tri svedoka, milicionera, putnika voza, trojicu neposrednih očevidaca otmice. Istražni sudija Dragoslav Rakić je, u razlozima za neslaganje sa njihovim saslušanjem, direktno falsifikovao i neistinito prikazao činjenice iz spisa predmeta navodeći da ta trojica putnika, po zanimanju milicioneri, nisu bili putnici voza, već da su u ovaj slučaj umešani tako što su posle događaja kao službena lica uzimali izjave od milicionera pratilaca voza iz koga je izvršena otmica, što je čista laž.

Dakle, sudija Rakić je otvoreno, drsko i teškom zloupotrebom sudijske funkcije istragu protiv Milana Lukića lažirao i sabotirao, a u tome su mu, donošenjem odluka iz svoje nadležnosti, pomogli zamenik Okružnog javnog tužioca u Beogradu, sudije Okružnog suda u Beogradu, javni tužilac Republike Srbije i sudije Vrhovnog suda Srbije.

Kada je ova sramna istraga propala i obustavljena, Republika Srpska uputila je sa Pala zahtev za ekstradiciju Milana Lukića zbog krivičnog dela razbojništva (ne otmice), koji je potpisao sudija Blitvić i koji je stigao u Okružni sud u Beogradu baš na dan kada je Lukiću ukinut pritvor 27. aprila 1994. godine. Istražni sudija Okružnog suda u Beogradu Dobrivoje Gerasimović nakon prijema zahteva za ekstradiciju svojim rešenjem Kri 607/94 od 28. aprila 1994. godine određuje Lukiću takozvani ekstradicioni pritvor, koji može trajati mesec dana, u kom roku će se doneti odluka o ekstradiciji Lukića Republici Srpskoj.

Inače, ovaj zahtev za ekstradiciju je bespredmetan jer Republika Srpska nije ni konstituisana kao međunarodno pravna država, pa nije legitimisana da uputi ovakav zahtev, te regularni postupak jednostavno nije moguć. Bez obzira na to, 27. maja 1994. godine istražni sudija Dobrivoje Gerasimović je našao da su ispunjeni uslovi za ekstradiciju i Milan Lukić je transportovan u Republiku Srpsku, gde je odmah pušten na slobodu i dočekan kao heroj.

O ovoj ekstradiciji izjašnjavao se i tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije Zoran Lilić, koji je, prema podgoričkoj Pobjedi od 20. avgusta 1994. godine, rekao:

Javnosti je poznata otmica putnika iz voza u stanici Štrpci. Svima je brzo postalo znano da je izvršilac bio nekakav Lukić, štampa je o tome pisala. Naša policija ga je našla i uhapsila, rizikujući sopstvene živote. Istraga je povedena, ali niko i slovima niko, nije hteo da pomogne da se dođe do jednog jedinog materijalnog dokaza. Na kraju su rekli (vlasti Republike Srpske) da će njihovo pravosuđe to završiti i da je to uostalom djelo izvršeno na njihovoj teritoriji, da su oni pravna država itd. Uputili su pismo za izručenje Lukića zbog, kako se to uobičajenim pravnim jezikom kaže, osnovane sumnje da je umješan u otmicu putnika itd. Kada je izručen i preda,; odmah je pušten i čak nagrađen od strane rukovodstva Republike Srpske…

(...)

Odgovor na pitanje zbog čega tužioci vojnike Republike Srpske tretiraju kao neke razularene bande i pljačkaše koji isteruju neku svoju pravdu postaje jasan kada se zna da je Vojsku Republike Srpske formirala nekadašnja JNA, a kasnije Vojska Jugoslavije. Svi visoki oficiri, komandanti jedinica Vojske Republike Srpske saslušani na suđenju u Bijelom Polju izjavili su da su bili oficiri JNA i na početku rata u Bosni nalogom Generalštaba JNA prekomandovani u Vojsku Republike Srpske da bi po završetku rata ponovo bili vraćeni u naslednicu JNA, Vojsku Jugoslavije.

Pored komandnog oficirskog kadra, Vojska Republike Srpske dobila je oružje, oruđe, kompletnu tehniku i sva sredstva bivše JNA, a finansirana je od strane Savezne Republike Jugoslavije sve vreme rata. Dakle, veze dve vojske su mnogobrojne, višestruke i vrlo specifične. U predmetu u kojem je suđeno okrivljenom za otmicu u Štrpcima pred Višim sudom u Bijelom Polju postoji originalna dokumentacija železnice, čija je autentičnost potvrđena saslušanjem svedoka, iz koje se vidi da je otmica u Štrpcima bila najavljena mesec dana ranije i da su o toj najavi obavešteni vrlo precizno i iscrpno svi faktori železnice, policije, vojske i politike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, uključujući i tadašnjeg predsednika SRJ Dobricu Ćosića.

Inače, vrlo je indikativno da su se svi ovi monstruozni i duboko tragični događaji u Sandžaku dogodili u periodu dok je predsednik Savezne Republike Jugoslavije i vrhovni komandant oružanih snaga Jugoslavije bio Dobrica Ćosić. Nalazimo da je ovo forsiranje terora u Sandžaku bilo u cilju ostvarivanja dogovora Tuđman - Milošević o podeli Bosne i Hercegovine, po kojem bi centralni delovi BiH pripali Bošnjacima, a granični, prema Hrvatskoj Hrvatima, a prema Srbiji Srbima, pa su u tu svrhu Bošnjaci Sandžaka bili nepoželjni na tom području, te ih je terorom, torturom i drugim metodama trebalo naterati da se presele u centralnu Bosnu.

*Dragoljub Todorović bio je pravni zastupnik porodica žrtava iz Sjeverina. Todorović je preminuo maja 2015. godine.

Oceni 5