Burleska Gospodina Peruna Boga groma
Aagoo 03 S

Photo: www.slavorum.org

O raspuštenosti bogova

Otvorio je kapije raja najstariji sin Perunov. Pričvrsti im krila sa jedne i sa druge strane naročitim kočićima, zatim opljunuo ruke, zevnuo, protegnuo se: najstariji sin Perunov. Sede na klupicu, ustade, opet opljunu ruke, opet zevnu. Kako je bilo vrlo rano, tek svitalo, i oči mu bile još pune sna kao sitnog praha, sve redom stade da psuje gromkim glasom. Mlađi sin Perunov nastade da isteruje iz štala crvene i putaste konje, i pogleda oko sebe, i oseti da su mu mišice i ramena neobične snage, i nasmehnu se. Videlo se da odviše nisu konji uhranjeni: na donji deo bedara karlice im bacale jaku senku (zbog izvesne neljubaznosti prvog boga a zbog netrpeljivosti obojice, bog groma i bog paše Koledo nisu se prijateljski gledali u to vreme. Tada je Koledo skratio svome susedu pašnjake i bi to bilo beznačajno da gromovnik nije ispraćao tužnim pogledom stoku i dočekivao je i cenio koliko loja već gine u njima). Ovako izašavši mlađi brat, kroz kapiju proterujući konje, izazivajući pogleda u starijeg. Mlađi brat pogleda starijeg pogledom punim izazivanja, a stariji brat sa mrzošću odvrati glavu od mlađeg, pa stade kao da broji jato divljih gusaka. Čim mu se brat izgubi, požuri u unutrašnjost raja. Mimoiđe dva doma, preskoči jedan potok, pa kraj tri sena, pa kraj jednog bunara, pa kraj jedne razvaljene vodenice, dođe na gumno: baš jedan sitan devojčurak odvezuje sa koca volove što su vršili te ih izvodi da se malo odmore, baš dve ševe zapevaše na grani. Mladić zapita devojčicu gde joj je sestra:

– Gde ti je sestra?

– Šta te se tiče?

– Idi je zovi.

– Neću, hoćeš da ljubiš!

Devojčica:

– Što ne ljubiš i mene?

– Sitan si devojčurak.

Devojčica ražljućena stade ponova da vezuje volove. Mladić sede, ustade; sede, ustade; još jednom sede, još jednom ustade, pa pođe dalje putem. A to je bilo u raju. Idući tako srete stariju sestru one male sestre. Zvala se Veligosta, kći boga Radgosta. Devojka stade da se saginje da mu se pokloni, i on htede da je pozdravi klanjajući se. Glave im se tako pri sagibanju lupiše i usta im se nađoše. To je bilo ljupko od njih: cela priroda prsnu u grohotan smeh nežno uzbuđena. Najstariji Perunov sin zaboravi da prekori draganu, a zato je tražio (jer sinoć mu je brat obećao da će prenoćiti u ćileru devojačkom kod Radgosta, a jutros ga je izazivački pogledao). Kad se vratio na svoju stražaru, ču da mu je u dvorištu velika galama; bog gromova je od ljutine grmio. "Biće kakve nesreće!" pomisli, pa tako odjuri. I čim vide oči očeve, i da mu ovaj ne može da govori a da mu pljuvačka ne bije iz usta sa razbesnelosti, ubezeknu se. Uveri se da je do njega krivica. Otac mu viknu:

- Jesam li ti naredio da u raj ne smeju ući oni što su napaćeni, da bi u raju ostalo veselo. Otkuda da se danas, tako ti svega, zaboraviš i ostaviš vrata nečuvana! Evo nam se uvukla tri bednika.

Zaista se kod hleba zbile tri duše i zadrhtale u užasnom strahu. Oči su im tako široko otvorene i izvan su duplja da su izgledale kao oči polipske. Božji sin uze ih pod mišku, odnese ih kod kapije i stade da ih ispituje čije su i kakve su. Prva je duša bila duša jednog dečka. Imao je taman šesnaest godina kad je umro, a dok je živeo ne mogaše izdržati da ko drugi čega ima, a da sam ostane siromah, već je otišao i krao na sve strane i pohlepno u jednu vreću sve trpao. Kad se prva vreća ispuni, umre dečko od bola. Što ne može odmah drugu da nabavi nego dangubi, umre dečko, i dečko dođe triput sa vrećom na plećima pred raj. Uvek bude odbijen od boga koji je tražio da se mali prvo oslobodi tovara, a ovaj to nije mogao. Četvrti je put došao i bez vreće, samo je izgledao toliko ražalošćen da ga je bog i ovom prilikom odbio. I evo se uvukao krišom. Druga je duša bila žene Mrnje, oca Mrnjavčevića. To beše rođaka cara Stepana, strahovito ružna devojka, koja je bila isprošena jedino radi tazbine, a kad joj je muž dolazio na ležište da izvrši supružanske dužnosti, nije mogao da se pobedi i da sakrije od nje groženje, nego je u užasu okretao glavu. I tako je ova ostala devojkom i niko nije doznao da su njene grudi i noge kao u najvećih lepotica.

Čak Mrnja proglasi da je umrla, podigne joj živoj ćivot, a ružna, odagnana, potucala se kao zverinje po planini. Car u lovu zanoćivši u Bačevici primeti da su jela zagotovljena kao za njegovog detinjstva. Kažu mu da je neka rugoba preklinjala lovce da ona pripremi caru ručak. Tako car pozna svoju rođaku pa joj se zakle da će je pred njime milovati njen ženik ako nije rad da pogine. Tu noć žena se ubila. Zašto? Ne zna se. Treća duša patnička bila je opet jednog starca. Do polovine života spremao se za starost: trpeo, skupljao, trudio se. Od polovine života mislio je samo na mladost, a gle, što je glavno, činila mu se ona puna zanimljivih doživljaja i uživanja. Umro je kad se docrpeo; a rasplakao se tek na putu od groba do raja. I on je zbog suza odbijan i sad se vešto podvukao. Nije se više mogao izbaciti iz raja onaj koji jednom tu dospe. To je bilo prvi put da je sin Perunov čuo za takve doživljaje. Do večeri je tog dana ostao kod kapije zamišljen; a kad veče pade, nasmeja se izveštačeno, ustade, zatvori kapiju, zaringla, otrča da nađe lepoticu. Svarog bog izdao je zakon da nijedna žena ne može imati već samo jednog čoveka; da preljuba ne može biti: i odredi kazne stroge uz taj zakon. Jer dotle žene življahu kao zverice sa kim stignu pa kad im se nađe dete, odnesu kome bilo od muževa svojih uz govor: "Evo ti deteta!" A čovek bi samo priredio gozbu za tu radost što ga je snašla. Po nekoliko dana i noći pilo se iz vrlo velikih kupa. Dešavalo se kad se opiju da, sa želje da i dete napoje medovinom, u kakvom ga punom kotlu utope. Njegov sin Dažbog, bog sunca, i svetlosti i bogatstva, čuvao je taj zakon 7470 dana, što čini skoro dvadeset i po godina.

Jednoga dana doznade Dažbog da bog Trojan, koji ga nije voleo nikako, gazi sve izdane propise. Već više godina osećajući se slab pred sunčevom svetlošću, iselio se Trojan iz raja. Duž reke Save, na po nekoliko sati hoda načinio je čitav niz dvoraca, kojima je i dvorišta pokrio krovovima a prozorske su debljine bile toliko velike i izvijugane da ni zračak svetlosti nije u odaje dopirao. Kako ga Dažbog, povazdan prehodeći nebo, nije nikad sretao, to ga skoro i zaboravi da postoji. No, eto, duše stigoše u raj uzbuđene Trojanovim životom. Stigoše duše, zagrajaše, progovoriše uglas. Danju provodi u spavanju, a noću luta obalom i ubave žene zavodi, i kad bude pred svanuće u koji svoj dvor prvo stigne, za ceo dan se skloni. Jedna devojka na užas celog naroda zbaci odeću, stade gola iza kapije, počeka, i najpre brata uspava otrovnim travama. I ošinuta stoji i čeka od jutra do ponoći i mrmlja čekajući: "Oči su ti kozje, uši su ti jareće, ruke su ti kao jablani, dođi!" Narod dođe razdražen, ispriča Dažbogu. Prva žena. Tako da su sva već seoska deca stala pevati vitlajući se sokacima: "Oči su ti kozje, uši su ti jareće, ruke ti viti jablani, umirem od žudnje; oh, oh; ah, ah!" A vele da je dolazio na konju i da je odskočivši sa konja, dočekivao se u jedan mah na obe noge raskoračene. Kad stigne, veličanstven je i veliki. Usklikne: "Grudi mi se rašire i toliko izrastu da sobom svet ispune, i toliko sam veliki da sam poljubac ustreptali. Kao kopci zaleću se moji konji u neprijatelja, zatežu se lukovi, sa njih strele odskaču, na mišicama je duh božiji, zemlja se trese, grmi, kiši, kiši oganj. Ja sam užasan; kad se zaletim, svalim jednog po jednog kao bivole u vodu, i onda se razbesnim povrh leševa nagomilanih, razvičem se, razgrmim, počešem se po glavi. U meni su sve planine. Koga danas oborim da više ne ustaje. Slećem s konja kao kad se cela gora topola obara. Ruke su mi tako razmaknute i raširene kao raj da hoće i ljubu boga Peruna da zagrle. To su dve reke. Očešem nogu o nogu!"

Duše zgađene se zgledaše, ispričaše: Da on napusti draganu brzo i zavede drugu, a ona ga prva još uvek čeka. Dragana prva, dragana druga. A gle nova mila ne ume da nađe drugih reči, već ne znajući ni sama, ponovi one što je čula: "Oči su ti kozje, uši su ti jareće, ruke jablanske, najlepši, gorim!" Uskoro ga bezbrojno devojaka, hiljadu, milion, milijardu, sedamdeset sedam milijardi, beskrajno milijardi čekalo, pevalo za kapijama, svaka zasebno. Beskraj žena čekalo, a samo jedna nije patila. I tako redom i užasno, mnogo bola i patnje treperi u užasu. Duše digoše ruke uvis, pa stadoše da se klanjaju i klanjajući se udaraju glavom o zemlju; i da preklinju; duše mrtve za one što ostaše žive. Dažbog se zgrozi i rasrdi. Naredi da svima ovim moliocima izrastu krila šestokrilna i brkovi. Posle dugog razmišljanja reši se da radi oprezno i da kazni nemilosrdno. Prvo pođe iz raja te obiđe sve zavedene tražeći im da mu izdadu način na koji će ih moći osvetiti. Tako ovaj događaj dođe do ušiju nebeskom bogu Dažbogu (ovaj bog imao je mnogo brige zbog morala), te ode kod devojaka i preklinjući molio ih da mu kažu način. Devojke nisu htele nikako ispuniti mu želje, ali ih on sa suzama počne moliti, predstavljajući im ljudsko siromaštvo. One mu ni onda ne htedoše reći; bog je pao u očajanje i molio je bez prestanka. Devojke onda bez predomišljanja sve do jedne rekoše mu: "Nikako ga nećemo izdati; uši mu jareće, divan je, baš treba da živi!"

A Dažbog mu ipak dohaka ovako: pogodi se pred veče kod poslednje ubavke Trojanove, pa odmah krišom počupa jezike svima domaćim petlovima. I Trojan kad stiže, a sluga njegov odmah stavi konjima zobnice, Dažbog odmah nekako zamesi u njima zob peskom: jer nije onaj polazio od drage, već kad konj zob izede i kad zapoju petli; i tako je taman imao vremena da stigne do dvorca pre sunca. Kad bi skoro doba, sluga dođe, opipa vrećice, vidi puno, puno, vrati se. Trojanu je spavala devojka na desnoj ruci, on je levom grlio. A nikako da se petlovi razviču. Već onaj posumnja; htede da izvuče obnaženu desnicu. "Ne idi, ne idi još; pevci se ne bude!" Trojan uskoči na konja. Dan je svitao. Trojan pogoni ždrepca. Već se planine ocrtavale. Trojan još pogoni konja. Sunce se pomoli. Tad Trojan sakri se u plast sena; tad Dažbog posla Perunovog sina da konji, pasući, plast razbucaju. Skriven bog stade da se rastapa pod suncem, ali on potrča i uskoči u jezero Zasavicu i u njemu nestade. Odavde se razviše čudni događaji. Ražalošćene devojke podgovoriše svoje očeve lažući ih koješta na Dažboga. Ovi dohvate sunčanog boga pa ga s velikom mukom bace u Savu. Reka je dugo prštala kao da se što gasi u njoj i potpun mrak ovlada svetom. Bogovi se dosete u čemu je stvar; pođu da traže svog druga. Išli tako, išli, dok nisu primetili da iz Save prosijava kao luč.

Jedan zbaci odeću, zacvokoće, zagnjuri se, izvadi ga, luč skoči na nebo, sunce opet zasja, bogovi se obraduju, vrate se. Sve one devojke do jedne budu nabijene na konja, radi izvesnih simbola.

Odmah zatim iz Zasavice učesta izlaziti neki vran bik pa ubijati volove, i krave svih bogova koje su tu dolazile na pašu. Perun, koji je bio i kovač, skuje svojim volovima na rogove gvozdene šiljke; kad naiđe na njih, vrani bik bude proburažen. Ostavljajući za sobom čitavu reku krvi strpa se u jezero i više se ne pojavi. Ali stade tući grad za sedam godina. Posle sedam godina opet se nađe onaj crni bik. Kao namet, sela mu morahu davati svoje devojke. Ako bi bile ružne, bik ih je vraćao nedirnute, druge bi obljubljivao pa vraćao; najlepše je zadržavao po nekoliko dana. I čudno da su se najvećma stidele u selu za sebe one što su dolazile s jezera zdrave i čitave. Tako dođe red i na kćer jednog seoskog kmeta. Otac joj reče da se moli Trojanu, da mu prinosi žrtve; majka da prinese žrtve Dažbogu. Devojka pomisli: "Sunce mi je draže od svega; volim prineti suncu neg demonu". Dok je čekala javi joj se neki junak i obeća da će ubiti bika pod uslovom da je sam posle obljubi (njoj se mladić već i onako bio dopao). A to bio Dažbog, bog sunca. Poljubi je, ubriše usta; opet je poljubi, opet ubriše usta, pa joj metne glavu u krilo da ga bišti, i zaspa. Dažboga probude suze devojačke. Bik se već približavao. Skoči, zamahne pet puta mačem oko sebe, zaklikće. Bik već umre.

Pošto je već devojku odveo ocu, i vratio se da odvuče i plen, bika već nije bilo na onom mestu nego se nekako iskobeljao još jednom. Ostalo je sve vezano za Trojana nesigurno. Tu kod Save ima neki rudnik, pa kad su 1327. godine kopali, rudari naiđu na nekog idola sa zlatnom glavom čije su uši bile jareće. Oni navale da ga izvuku, progovori ovaj idol: "More, ljudi, ostavite me, zar me je malo moja strast kinjila (on se to gadnije izrazio) nego ćete sad i vi!" Ovi opet navale na njega, on im opet isto progovori; i tako triput, dok se onom idolu ne dosadi te zakle Drinu, Savu i Kolubaru da dođu da mu pomognu: jedino Zasavica i nezvana dojuri mu u pomoć pa se rudari jedva spasu. A niže utočišta Zasavice u Savu, na pet domašaja kopljem, nalaze se ruševine što ih je Sava poplavila. Stariji pamte da je grad negda bio na obali a gnjurci su primetili na gradu šestora vrata s katancima. I vade iz potopljenih odaja puno ženskih pojaseva. Narod i sad pripisuje taj grad bogu Trojanu kao i onaj na planini Ceru i druge. Od ovog događaja sa Trojanom sam Dažbog odrekao se zakona svoga oca Svaroga, te u raju više niko na njega i ne pomišlja. Otud onaj sin Perunov onako slobodno i radosno pođe s večeri svojoj dragani. Raj je bio okružen visokim palisadom. Kako je zadruga bogova u početku bila mala, to je i raj ostao tesan: malo šumica, malo njivica, paša, utrine i kut s domovima. Najpre su svi živeli zajedno, ko dobri sinovi i braća, docnije se izdvojiše u vajate, al` se ipak nisu odveć udaljavali. Dom Perunov: zgrada od rastovih brvana sa krovom izdignutim, ukopana malo u zemlju, zvana ruski zemljonka, poljski zemjanka, srpski zemunica, češki zemnica, i još zvana busara, lubnjača, prizemka, iša, hiša, hžta uzem.

Okolo sporedne zgrade: torovi za stoku, hlevovi; pa koševi za žito, duvne; pa kletovi, i peći i kućarice, štale i kačnjaci za kace, burad i alate. U kući dosta čisto; prozori olepljeni osušenom bešikom te vetar lupka o njih, u sredi ognjište; u jednom uglu budžak, u drugom uglu mutvak, u trećem uglu dolap. U četvrtom je velika postelja zastrta. Još je u kući polica i atula, nekoliko tronožaca, puno koža što smrde, koplja, strele, praćke. Mati Perunova sedi pred krevetom na zemlji, trebi se, grudi vrlo dugačke i isušene naslonile se na trbuh, oči suze od starosti. U šljivaku sinovci, sinovice, nećaci dugačkom motkom otresaju šljive sa grana. Vrlo im je bilo zaparno pod košuljama i čakširama, i kad se digne glava zrake prožižahu kroz oči. Drugi su mladići i devojke, mlađi po dobu, skupljali šljive u kotarice. Devojče Brana opazi na grani tri šljive blizne; neće da ih otrese da se ne bi rastavile, ali hoće da ih uzabere da bi ih dala svojoj snahi, ne bi li i ona rodila bliznake. Bila se zato popela na drvo. Pod tim drvetom se nađe odjednom najviše dečaka da skupljaju. Očima zaljubljenim ne skupljaju se brzo šljive. Do god je Brana bila na granama, nijedna nova šljiva nije upala u kotaricu. Rodice je gledahu sa mrzošću. Brana je sišla crvena kao drenjina.

Uopšte, kad se govori o raju, neka se govori o ljubavi, i to ne o ljubavi punoj tužnih susreta, nego o ljubavi raspuštenosti i dosade: ono će se govoriti o onoj prvoj kad bude reč o zemljoradnicima devolskim. Tri starije kćeri Radgostove išle su svaku noć ljudima za koje su bile krišom udate. Kako su morale preskakati palisade raja, i posle trnjake, to su se u zoru vraćale raščupane i iscepane. Tek je otac to primetio kad je video da su bremenite i onda ih sve tri dao ubiti. Sam Radgost poljubio je svoju sestru kada su išli kroz goru i njoj od umivanja sinulo lice: "Stani, Rado, da se dogovorimo hoću li ti noćas doći".

- Ćuti, Radgoste, zar ne znaš da smo brat i sestra!

- Za krepkog mladića nema zakona, niti za lepu devojku ima roda!

Sestra mu je naredila da od palisada do palisada iskopa dubok jarak za jednu noć i da sprovede vodu, pa da mu bude žena. On svu noć nije kopao budakom nego se svojim ogromnim rastom samo probijao kroz zemlju a za njim ostajalo korito. Da je mesec izašao, on bi i učinio što je naumio, ali ovako je u pomrčini krivudao po svem raju. Tako ga i zora zatekne i on odustane od posla. Čak je i u hramovima svojim imao purpurne postelje u kojima je katkad noćivao sa ženama što su ga obožavale. Crnoglav, koji je imao zlatne brkove, sastajao se sa udovicama i raspuštenicama. Kupala, boga proleća, mati, boginja zemlje, zavolela je jednom ovako. Sto dana nije videla svoga sina koji je hodao sa zvezde na zvezdu. Prvo veče po povratku pođe ispred majke sa lučama da joj osvetli put. Ona ga je dugo pratila pa izviknu: "Divni sine, da mi hoćeš biti drugi muž! Takav vrat vitak i snažan, takva pleća široka, takvi divni listovi, takve mišice, takve šake, takva kosa!" Kupalo je kao rob poljubi u rame. Opet podiže luče, opet produžiše kroz mrak. Otac Korzu, ljubomoran na sina, baci se kopljem za njim i rani. Sad dolazi jedinstven izražaj divljenja cele prirode. Kupalo je na samrti; sestra Lada, lepotica, puna sestrinske ljubavi, odnela ga je u polje, daleko od gnjeva očeva, daleko od ljubavi materine. Plače nad bratom prolećem što će umreti. Zato što je Kupalo pun lepote, samilosti i smelosti mladićke, sve što je oko njega hoće da mu pomogne.

Trava i zemlja omekšavaju da bi mu bili postelja, nebo i oblaci se sagibaju da ga pokriju, kamen se zagreva mesto jastuka, dvore ga jele i omare, skupljajući sve mirise planinske, vetar mu sprema ponude, kiša iz oblaka ga umiva, poji ga soko siva tica, miluje ga sunce sa visine, pohode ga mravići iz trave, puni su brige listovi na granama, žale ga nebeske zvezdice, ljube ga gorske bubice, maze ga cvetovi deteline, šapuću mu zrikavci, budi ga gorski vuk, otkriva ga zora nevesta, celiva ga lahor jutarnji, klanjaju se čopori volova, daju mu svoje mlečne suze krave tek isterane, grle ga čobanice, kiti ga klasje žitno, čuva ga hladni studeni izvor, pozdravljaju ga ribe iz reka, pevaju mu valovi izvorski, kliču mu gore i brda, dozivaju ga divlji golubovi, doziva ga frula sa trla, dozivaju ga ovce i ovnovi, dozivaju ga ždrebice razigrane, dozivaju ga toke junačke. Ozdravio Kupalo. A gle gde se nameće jedina sentimentalna ljubav bogova. Perun hoće da uda sestru Sorju, božanstvo sunčane svetlosti; prosi je mesec, sam Manus: u njega su žute noge do kolena, žute ruke do ramena, na grudima ima usta i oči što se uvek smeju. Sorji se Manus dopada, ali tast traži da iz preko devet mora vrati zlatokrilu utvu koja mu je pobegla i uz to da mu tamo uzbere i donese zlatnu jabuku. Manus i tri sina božija plove čunom. Jedan peva koliko ga grlo nosi; sve ribe pomaljaju glave i pažljivo slušaju; jedan drema i smeši se, jedan krmani. Manus je na kljunu, motri; njegova je slika dugačka, sjajna, lomi se u vodi. Čamac plovi. Oblaci plove. Zvezde sijaju. Noć. Kad stignu za devet mora, mesec uhvati utvu, strpa je u nedra, a nedra mu se grohotom nasmejaše. Ubije aždaju, otkine s drveta zlatnu jabuku. To je drvo onaj hrast početka sveta. Opet sednu u čamac, vraćaju se. Jedan sin božji kvasi ruku u vodi i šapuće ime lepotice: izgleda mu ovo neobično lepo i veliko, da miriše na majčinu dušicu.

Jedan sam sebe šašolji po glavi. Čim predadu što su doneli, bude velika svadba i svi se grohotom smejahu. Mladenci se svedoše u ložnicu. Odjednom tek su se sastali, a mesecu se učini da treba negde da žuri, da ovako gubi vreme. Toliko ga to uzbuđuje da tri puta pada u nesvest i povraća se; od bledila sav izgleda kao da će da umre. Ukrade se pažljivo iz odaje pa se iz raja ispne na nebo i pođe da se provlači kroz oblake, neodoljivo kao mesečar. U stvari, on i ne zna da je zaljubljen u Auhrenu, boginju zore, i da njoj to žuri. A ona je na drugom kraju neba, iza svih zvezda, kupa se međ trskama i zna da će on doći; dršće. "Manuse, Manuse, rode moj!" Eno ga Manus stiže; od zaprepašćenja sa njene lepote obeznani se. Potom skoči, pokloni se do zemlje i baci kapu o zemlju i dohvati kupu punu medovine: prvu prosu, drugu ispi, treću razbi. Zasmeja se raskalašno. Iskoči iz trske, otrči u štalu, baci se prvom konju u sedlo pa nestade. Za sat ga eto sa svatovima da sva nebesa zvuče od piske zurli i talambasa. "Auhrena, Auhrena, golubice moja, grlice, ogromna je mladost u meni kao nepreplovljena jezera, utopiću te njom; ah, Auhrena, ah, Auhrena, divno nebeska rumena!" A nevesta svakog ljubi u ruku i pregiba se: glava prosto da joj se slomije od silnog bakrenog i zlatnog nakita. "Reci mi, moj ženiče, ti si i za Sorjom ovako žudeo, juče?" Manusove se prsi nasmejaše: "Ha, ha, ha, ha!" Stolovi su puni dinja i pečenih bundeva, puni kokanog zrnevlja, puni grožđa. Olovina, pivo, medovina i surutka piju se na bakrače. Dve golubice sleću na hrast veselenski, jedan svat povadi zlatne noževe, otvori srca ticama. Svi viču: "Krv, krv, krv!" Peva se, peva se, pije se!

Uto Perun doleće na vatrenim kolima da sveti sestru. Nebom grmi, oblacima tutnji. Šta li će biti? "Reci mi, moj ženiče, žališ li što si zažudeo noćas za mnom?" Usta na glavi odgovoriše: "Ah, ah, ah!" ali usta na prsima zasmejaše: "Ha, ha, ha, ha!" Zdravo neka si, šurače Perune; u tvoje zdravlje ova, u moje zdravlje ova, u zdravlje moje žene Auhrene treća! Perun zamahne kopljem tako da iz pogođenog hrasta krv poteče. Svi viču: "Krv, krv!" Natopiše se tada krvlju i venci svatovski i velovi, zastirke na stolovima, dojke u žena, pleća u mladića, ruke, kokana zrna se rasuše, krv se izmeša sa vinom i olovinom. Sveta krv poteče da osveti preljubu ljudi. No Sorja, milostiva nevesta je rasplakana; u duši joj više nema mržnje. Zamolila je brata da otpečati osamnaest izvora, pa je njime sprala okrvavljene vence, zastirke, stolove, dojke, bedra, kose, da sve zasija i nasmeja se. Auhrenu i Manusa je sahranila i oplakala. Manus je mesec, Auhrena je zora, Sorja je sunce a Perun je kiša ognjena jutarnja. Nego to je sporedno, glavno je da je mladost u meni i dvadeset i dve godine; zatim oči su mi zelene, čelo mi je visoko, usta su mi puna ljubavi.

Dok je Perun kovao nove karike za pojas, a njegova žena opravljala rublje, dotle je nećak, onaj do najmlađeg, duvao u mehove i raspirivao vatru. Varnice su letele u dimnjak a on je mislio na jednu postelju devojačku na kojoj su ostala ugnuća od glave, plećki i bokova. Devojka je tek skočila sanjiva, obula se, odjurila da prihvati bačve. Kako je to dobro misliti na postelju devojačku; oči se u mladića produže, usta zapiju. Perun kuje, kuje, kuje nove karike, žena mu opravlja prtene čakšire, prošivajući iglom od riblje koštice. Ugnuća od devojačkih prsiju su kao dva gnezda prepeličja, još vruća a bliska. O, tople prepelice, sletite na ramena krasnome mladiću, uvucite mu kljuniće u usta. Taj najljupkiji mladić, najnoviji, najmlađi, najlepši što raspiruje varnice za Peruna, to je Veles. On je ljubavnik žita, zemlje, mladosti, sunca, trave, on je ljubavnik svega od neba do zemlje. Duhovni ljubavnik staraca, muževa, dečaka; neodoljivih žena, devojčica, starica; sve mu se otvaraju i daju jer je lažljiv kao i svi ljubavnici i izveštačen.

Čim vidi čoveka koji mrzi, odmah mu priča o beskrajnoj mržnji, čoveku koji krade govori da je krađa visoka i jedinstvena, ubicama o krvi, starcima o smirenosti, staricama o deci, deci o dubokim šumama i kepecima, mladićima o smelosti, dečacima o pijanstvu, ženama o spokojnim muževima, a onima o krotkim nevestama, devojčicama govori o očima nečijim što su kao polja nepokošena, drvima o masnoj zemlji, ovoj o provali oblaka, brodovima o pouzdanim krmanošima, šumama o stolećima, nebu obećava avijatičare a svima preveliku, predobru, premilu savršenost. Sve on to stiša ujedno i miri; valjda veruje da se to može, kad je tako siguran u sebe. Ipak najviše voli da misli na devojačku postelju. Zimus bila mećava, a Veles pešačio po zemlji uvijen sav u kože, tako da mu se samo oči videle. Skoro se bio smrzao kad naiđe na hžte nečije u kojima je zimovala sa stokom neka divna mlada devojka. U kolibi velika vrata, dva psa spavaju kod devojačkih nogu, ova navija klupče; toplo je. Čim mladić uđe, devojka uzviknu: "To si ti, Velese, po očima sam te poznala!" Odmah nastade ljubljenje: "Kakve su mi oči, da ih poznaš?" – "Mladačke". Veles sedne, ustane, skoči, poskoči i žene su već njegove. Ljubav je najlepša stvar na svetu, kao i pesme ljubavne, kao i mladići, kao i devojke. Ceo se svet grli, ceo se svet veseli, ceo se svet smeje; čak i ako je u dosadi; sem kad plače.

Nego postoji jedan bog zvani Triglav, koji ima tri glave: jednu mu je glavu ispunio sav bol raja, drugu mu je glavu ispunio sav bol zemlje, a treću mu je glavu ispunio sav bol neba. Otrovan tako, preko očiju i preko usana nosi vezane trake. Prolazi kroz prirodu nem i slep kao idol. Ipak zbog neke naročite zakletve nije u stanju da stavi takvu jednu traku i preko ušiju, već opet zna za sve što se dešava u svetu. U selima u ravnici pojavilo se bilo mnogo koji su mu sledili primeru mada ga niko nije voleo.

Kada je Perun završio kovanje karika, njegova žena opremila i presavila čakšire, sin mu se vratio od dragane pa se pravio ko da se nije ni kretao od kuće te večeri, i bile pokupljene šljive od mladeži, i Veles se dobro oprao od gari, nastala je večera vrlo tiha, mršava i brza. Potom su polegali skoro i ne svlačeći se, po velikoj postelji jedno kraj drugog. Veliko toplo nebo zanjiha se zvezdama, crnica otvori svoje pore poci, drva se zanjihaše puna blagoslova, zričci zazrikaše, žabe zakreketaše, reka zašume jače, ježevi išetaše.

Raj je spavao.

*Odlomak iz prve glave romana “Burleska Gospodina Peruna Boga groma”

Oceni 5