Branko Ćopić: Kujem svoju žicu
Branko Ćopić

Branko Ćopić sa golubom u Veneciji 1960. godine

Photo: Službeni glasnik

O sebi bih najradije čitao neku negativnu kritiku

Jedan je Branko Ćopić u našoj književnosti. Doslijedan sebi i svo­jim shvata­nji­­ma, kaže:­ „Tvrdo­­glav sam i ne­ću da se slu­žim nikakvim pomodarskim trikovima.” Stanuje već godinama u višespratnici u najprometnijoj beogradskoj ulici, odmah pokraj poznate raskrsnice koju Beograđani, po staroj kavani, nazivaju „Kod Londona”. U njegovom prostranom stanu uvijek je mir: u tom svom omiljenom ambijentu, prepunom knjiga i slika, provodi dane sa suprugom, poznatom ljekarkom, specijalistom za dječije bolesti. (Često noću zvoni telefon, brižni rodi­telji­ traže­ savjet­ za bole­snu­ djecu­.) Dok je bio mlađi,­ Ćo­pić je stalno­ bio u pokre­tu,­ na puto­va­nji­ma­. Odla­zio­ je i na radne­ akcije, gdje je čitao svoje tekstove omladincima, a uz svjetlo karbitnih lampi napisao je i nezaboravne pjesme o minerima i prugama koje su, u zanosu, gradili mladi.

Nedjelje je najčešće provodio u banatskim selima gde su ko­lonisti, njegovi zemljaci, poslije oslobođenja dobili nove do­move. Tamo se doselila i njegova majka Soja, kojoj je posvetio stranice romana Prolom. Bio je jedan od najtraženijih pisaca nekad vrlo popularnih književnih večeri u našim selima, va­ rošima i gradovima, i niko kao on nije znao da slušaoce tako oduševi svojim šeretskim načinom čitanja priča. Posebno je bio nedostižan u satiri, kad je interpretirao sočne dijaloge svojih junaka bundžija, poput Pepe Bandića i njegovih drugova, koji su uvijek glasno komentarisali današnjicu i svijet oko sebe.

Na pe­canje­ vi­še ne ide, i jedan­ je od rijet­kih pi­saca­ ko­ji nema­ vozač­ki­ ispit­. Nepo­pra­vljiv­ je u odno­su­ na vic i smijeh, pa uvijek zna nove­ šale­ koje­ se prepri­ča­va­ju­ u naro­du,­ po čemu­ smo, moglo­ bi se reći,­ obda­re­na­ naci­ja­. Ispri­čao­ mi je i jednu­ novu:­ „Dola­zi­ i k nama­ ona strašna­ svinjska­ gripa­ i, što je najstrašnije – napada najprije Muslimane.” Imao je Branko Ćopić i neprilika zbog svoje satirične žice­. „Ljuti­li­ su se i Bosan­ci­ na mene­ zbog toga­ humo­ra,­ predbacivali mi da ih pogrešno prikazujem. Poslije sam odlučio da više­ opisu­jem­ Liča­ne,­ po majci­ sam odande;­ oni su mnogo­ jedno­stav­ni­ji,­ a humor­ vole­ kao kruh, navi­kli­ su na nj.”

Kad sam ja prvi­ put vidio­ žen­sko stvore­nje­ u panta­lo­na­ma,­ ubečio­ sam se jer nisam­ znao je li to muško­ ili žensko­ ili pola­ i pola

Rado posjećuje bioskope, a ne propušta italijanske filmo­ve jer smatra­ da „u nji­ma ima mnogo­ ži­vota”­. „Čo­večnost­ koja­ se izražava u Ćopićevoj prozi i koja je jezgro njegove lite­rature, izvire iz njegovog prisnog proživljavanja čovekove sudbine. Revolucija izvodi Ćopićevog čoveka iz zatvorenog životnog kruga, iz nekog prividnog mira u kojem su veliki duševni nemiri, iz prividnog spokoja u kom je latentna si­la nespokoja, izvodi ga u vrtlog ratnih bura. Ćopić piše o čoveku u ratnim vrtlozima, u vremenu i herojskom i tragič­ nom, poemu o epskim temama, više lirski intoniranu, više osećajnu, sa akcentima narodnih motiva... Ćopićeva proza sa­ drži i prijatno osveženje u humoru. Njegov se humor rađa na seljačkom tlu, tamo gde se predanja narodne dosetke neiscrpno osvežavaju novim varijacijama, gde se duhovitost gaji i kao vragolija, i kao lisičenje, i kao šeretsko mudrovanje” – na­pisao je Velibor Gligorić.

Branko Ćopić 1950. godineBranko Ćopić voli šetnje, prohoda mnoge kilometre uli­cama i parkovima i pritom sreće obične, male ljude kojima je posvećena cijela njegova literatura. Rano ustaje, sjeda za sto i obavezno počinje dan meraklijskom turskom kavom, i to sla­đom. Javljaju se na telefon znatiželjni poznanici, a on za sve ima strpljenja i ne isključuje ga, kako to mnogi akademici rade da ih ne bi uznemiravali.

Izvadio sam mikrofon s magnetofonom iz torbe... I tako je nastao ovaj intervju za Start. Rekao­ bih samo­ da ni ovaj put Ćopić­ nije­ izne­vje­rio­ sebe­... nije­ rekao­ ni „osta­vi to”, ni „to ćemo drugi put”, još manje „nemoj, nezgodno je”... Jednostavno, odgovarao je uživo, kako slijedi:

Branko­ Ćopić:­ To mi je posta­lo­ navi­ka­ jer sam odmah­ posli­je­ oslobođenja zaveo takav režim. Ujutro rano ustajem, pročitam novine i odmah sjedam za radni sto, tako da u toku prijepodneva radim, obično pišem, a popodneva ostavljam za druge stvari; za odmor, za šetnje, za televiziju.

Boro Đorđević: Kad ide­te u šetnju,­ na ne­ki sa­stanak,­ u posje­­ tu, kad putujete, padaju li vam na pamet možda novi motivi, dobijate li novu inspiraciju?

Da, rađa­ju­ se no­vi mo­ti­vi, i obič­no ih bi­lje­žim jer, inače,­ motiv mi se ponekad sakrije ili ga zaboravim, ne zapamtim kao što je prije­ bio slučaj­. Rani­je­ goto­vo­ nikad­ ništa­ nisam­ bilje­žio,­ a sve je bilo­ tu kad mi je bi­lo potreb­no­... Sad, ipak, radije zabilježim. A zaista, ti me motivi progone u dodiru s ljudima, sa stvarnošću.

Kad čovje­ku­ za živo­ta­ izađu­ sabra­na­ dijela,­ i to već u drugom­ izdanju, znači li to da pisac može tada, zapravo, živjeti na lovorikama, na priznanju koje je stekao?

Kad se, kao meni,­ sa­brana­ djela­ poja­vlju­ju­ već drugi­ put, pisac­ je zbilja u materijalnoj situaciji da se može „odmarati na lovori­kama”­. Inače,­ baš i ni­je prijat­no­ kad čo­vjek vidi­ da mu je, či­ni se, pro­šao bolji­ i radni­ji­ dio živo­ta­. Jer, kad već ima iza sebe­ sabra­na­ djela,­ to je za pisca­ poma­lo­ tužna­ stvar. Kao da čovjek­ kaže:­ „Sad sam zavr­šio­ ono najva­žni­je­ u živo­tu,­ sad već nemam­ radi čega suviše zapinjati.” Inače, iznenađuje me što mi mnogi moji prijatelji i poznanici kažu: „Pa, dobro je, brate, dosta si pi­sao. Daj se sad ma­lo odmo­­ri.”

Da je to neki­ drugi posao, gdje valja više zapeti, naročito fizički, ne bi se pojavljivali toliki stvaraoci i interesenti. Mislim da je pisaca zaista mnogo. Ne znam kako je u drugim sredinama

Ali, sve to skupa­ ni­je me ni­ma­lo umorilo. Meni pisanje nije neprijatan ni težak napor. Pisanje mi je oduvijek bilo velika razonoda. Istina, valjalo je i zapeti, sjediti za radnim stolom, ali uvijek mi je to pričinjalo veliku radost, tako da sam zaboravljao na usputne teškoće, da ih tako uslovno nazovem, koje izaziva književni rad.

Sjeća­te­ li se onih davnih­ student­skih­ dana­ kada­ ste, zahva­­ ljujući svom talentu i svojim pričama, uspijevali da sasta­ vljate­ kraj s krajem­ i da se tako­ izdr­ža­va­te­ na studi­ji­ma­ u Beogradu?

Sjećam se tih studentskih dana i svojega književnog rada. Onda sam prije podne išao na fakultet, slušao predavanja, stenogra­ fisao ih i odmah poslije ručka to prepisivao, a književnim sam se radom­ bavio­ na­veče,­ kad sam zavr­šio­ sve što je veza­no­ za studi­je­ i za praće­nje­ studi­ja:­ uveče­ sam sjedao­ i pisao­ pripo­­ vijet­ke­. Imao sam sreću­ što sam stano­vao­ s jednim­ veo­ma­ vri­ jednim tehničarom, sadašnjim rektorom Banjalučkog univer­ziteta, Branko Ćopić sa suprugom u Košutnjaku 1947. godinedoktorom Dragomirom Alićem; on je bio vrlo marljiv i stalno­ je radio,­ tako­ da sam po­red njega­ stekao­ radne­ navi­ke­. Zna­lo se da ja na­veče­ pi­šem. Čak ako bi po­ne­kad mom ci­me­ru došli njegovi drugovi malo na razgovor, da „pretresu” svoje stručne­ stvari,­ ja sam sa­svim li­jepo­ i mir­no pi­sao, čak po­malo­ i razgovarao s njima, prateći opet onu svoju stvaralačku žicu koja se izlivala kroz moju olovku.

Napisali ste poznate pripovijetke o Nasradin-hodži...

Nasradin-hodža junak je mnoštva istočnjačkih priča. Mnogo sam slušao­ o nji­ma u to­ku svo­je­ga djetinj­stva­ i ta­ko sam od nje­ga pravio fantastičnog junaka, nekog zanesenog bojovnika koji se bori za pravdu i koji vrlo često tom prilikom izvuče deblji kraj jer je zanesenjak i fantasta, pomalo sličan Don Kihotu. To mi je bila, da tako kažem, neka vrsta bosanskoga Don Kihota.

Postoje li neke knjige, romani ili zbirke pripovijedaka iz vašeg obimnog stvaralaštva koji su vam posebno dragi?

Posebno su mi drage knjige, pripovijetke i napisi vezani za djetinjstvo. Imam cio niz pripovijedaka o svojem djedu Ra­di, o svojem stricu Nidži. Oni su nosioci mojih najranijih dogo­dov­šti­na­. Čak i sad spremam­ jednu­ zbirku­ u kojoj­ je moj djed opet jedan­ od juna­ka­. To su mi za­pravo­ naj­bolje,­ naj­draže­ stvari, te lirsko-humorističke slike iz mojega djetinjstva.

Može li se reći da ste svjesno izbjegavali da pišete o čovjeku iz urbanih sredina?

Čovjeka urbanih sredina slabo poznajem, iako živim u Beo­ gradu već tridesetak godina. Ipak, jedna je knjiga vezana za Beo­grad­ – to je moj roman­ Osma ofanziva. U njoj sam prika­zao­ svoje junake koji su došli iz Bosanske krajine u Beograd. Htio sam da opišem­ kako­ se oni teško snala­ze­ u toj novoj­ sredi­ni,­ kako je za njih prilagođavanje na gradski život njihova „osma ofanziva”. U ratu postoji sedam ofanziva, a ovo je njihova osma ofanziva, koja takođe ima svojih pobjeda, svojih poraza, svojih čari i teškoća.

Neki su ljudi vječiti učesnici žirija, u svim su mo­gućim­ žiriji­ma­. On­da, ovaj iz ovog ži­rija­ na­građuje nekoga ko će, opet, iz drugoga žirija nagraditi nje­ga, i tako

Neko je vrijeme kod nas bilo uobičajeno da knjige iz savreme­nog života izazivaju dosta burne, žučne reakcije sugrađana i kritičara. Mislite li da smo u našoj literaturi prera­ sli tu fazu osjetljivosti na teme i na sadržaje koji govore o našem savremenom životu?

Čini­ mi se da se sad kod nas, sve vi­še i vi­še, poja­vlju­je­ jedan­ tip malograđanina, i to malograđanina koji je nikao ovdje, u našoj sredini. Mnogi od njih borili su se nekako isključi­vo po li­ni­ji po­tro­šačkog­ društva,­ bo­ri­li su se da se elek­trificiraju, da steknu automobil. I onda, kad su dostigli taj tipični malograđanski ideal vlastitog života, kod njih se odjedanput pojavljuje nekakvo malograđansko čistunstvo. Po­javio se, tako, recimo, Rečnik žargona Dragoslava Andrića; on je tač­no, idu­ći po škola­ma­ i po svim na­šim sredi­­nama,­ skupljao taj, da ga tako nazovem, pomalo frajerski rječnik, rječnik naše­ga­ žar­gona­. To je jedan­ obi­man posao­ i, razu­mi­je­ se, tu je mnogo takozvane ćirilice. I, odjednom, pojavili se nekakvi profesori, kao da toga u našem životu nema. Digli su čitavu hajku protiv toga. Prema tome, taj je naš malograđanski men­talitet odjednom počeo ustajati protiv literature.

Branko Ćopić i Zuko Džumhur, oko 1960. godinePoznati ste kao pisac, kao otvoren čovjek koji je sudjelovao u mnogim diskusijama i koji ne ćuti. Ali, danas je primjetno da mnogi pisci zapravo ne žele da raspravljaju o problemima knjige, o problemima odnosa na relaciji društvo–literatu­ra, društvo–knjiga. Najčešće kažu da osim onoga što napišu u svojim knjigama nemaju šta drugo reći...

Dakle, u skorije su vrijeme učestale polemike i razgovori o knjizi,­ o ulozi­ knji­ge, šta smeta­ knjizi­ da uđe u ši­re čita­lač­ke­ mase. Najviše se raspravlja o cijeni knjige, o smetnjama koje se javljaju prilikom prodora knjige u publiku, o približavanju knjige čitaocima. Inače, vidim da se pisci prilično sustežu da se upu­ste u druge­ vrste­ pole­­mi­ka. Ili, ako se ja­vi ne­ka pole­­ mika, ona ponekad dođe na ivicu skandalozne hronike. Često se do­godi­ da se pi­sci i pobi­­ju, ili se bar ta­ko poč­ne pri­čati­ čim je diskusija žučnija. U nas je, jednom sam govorio, bijela vra­na Igor Mandić, koji je tipičan polemičar. Iako se u Zagrebu ne može­ održa­ti­ nije­dan­ humo­ri­stič­ki­ list, kao ni kod nas u Bosni,­ ipak imaju­ bar jednog­ pole­mi­ča­ra,­ kao što je Igor Man­dić. Njega­ bi treba­lo­ drža­ti­ kao ma­lo vode­ na dla­nu, jer on se već izbo­rio­ za svoje­ mjesto,­ i to on lično,­ svojom­ uporno­šću;­ izborio se za mjesto polemičara koji je uvijek interesantan i spreman­ da se bori­.

Ne čini­ li vam se, možda,­ da kod nas ima i previ­še­ pisa­ca,­ da su preslabi filteri društvenog vrednovanja literarnog rada...

U nas je, u prvome redu, mnogo tih književnih festivala, najvi­še u Evropi­. Zatim,­ goto­vo­ svaki­ grad ima već svoje­ društvo,­ ako ne pisaca, a ono barem društvo takozvanih mladih pisaca, početnika, pa već tu dolazi do neke izdavačke djelatnosti. Ti mladi ljudi često počnu sebi mnogo uobražavati, da su oni već stvaraoci o kojima društvo treba da vodi neku osobitu brigu. Tako se umnožavaju pisci kao pečurke poslije kiše. Oni se bo­re kako najbolje znaju i umiju tražeći neku posebnu društvenu podr­šku­ i tretman­.

Na čovjeka najviše djeluje tekući život, proizvodnja, pri­vreda, svakidašnji odnosi. Tu se naš čovjek formira, a sve to skupa što se zove ideologija i u što spada i literatura, to teško prevaspitava našega čovjeka

Ne znam na što će to iz­ići,­ ali mislim­ da smo se ne­ka­ko isuvi­­še oko to­ga an­gažo­­va­li. Da je to neki­ drugi posao, gdje valja više zapeti, naročito fizički, ne bi se pojavljivali toliki stvaraoci i interesenti. Mislim da je pisaca zaista mnogo. Ne znam kako je u drugim sredinama.

Kod nas se i afirmi­ra­ni­ pisci­ dosta­ često­ vraća­ju­ u pro­ šlost, u dale­ko­ doba­ dje­tinjstva­. Čini­ se da se mnogi­ naši­ suvremeni pisci boje suvremenih, aktuelnih tema. Nama nedo­ staje roman našega doba, roman naših urbanih sredina.

Da, kod nas podosta pisaca ide u prošlost i pripovijedajući o njoj pokušavaju dati savremene okolnosti i poteškoće i rješa­ vati ih preko problema, događaja i sukoba iz prošlosti. Ali, ima pisa­ca­ koji­ma­ to leži­ i koji­ bi se, bilo­ kako­ bilo,­ uvijek­ toga prihvatili, kao što su Ivo Andrić, pa Meša Selimović...

Branko Ćopić u Dubrovniku 1950. godineAli, savremeni se život nekako sporo nalazi. Koliko ja pratim savremenu literaturu, vidim da je savremenih tema sasvim malo. Možda­ ovi pisci­ koji­ sad provo­de­ djetinj­stvo­ u ovoj i ovakvoj­ sredini, možda će oni jednoga dana uzeti ove naše, sadašnje, savremene teme da ih obrade. Inače, nemamo nigdje nijednog ro­ mana, može se reći, koji bi tretirao savremeni život.

Mladen­ Oljača­ mi je re­kao da je veo­ma­ razo­ča­ran­ kad je shva­ tio da literatura danas nema više mnogo uticaja na ljude, da pisac može uticati na malo toga u životu čovjeka, malo šta promjeniti.

Na čovjeka najviše djeluje tekući život, proizvodnja, pri­vreda, svakidašnji odnosi. Tu se naš čovjek formira, a sve to skupa što se zove ideologija i u što spada i literatura, to teško prevaspitava našega čovjeka. Njemu to uđe na jedno uvo, a iziđe­ na drugo,­ pa opet uđe... pa se ne­što malo­ i za­drži­... tako da sve ono što se naziva ideologijom vrlo sporo djeluje na čovjeka da ga mijenja. Neposredni život u kojem učestvuje i ono od čega­ živi­ – to njega­ formi­ra­ i odre­đu­je­ mu način­ mišljenja.

Iako smo zemlja samoupravljanja, još nemamo nijedan roman, nijednu knjigu o samoupravljaču...

Mislim­ da će onaj koji­ učestvu­je­ u tom našem­ proiz­vod­nom­ proce­su,­ da će taj najpri­je­ upozna­ti­ sve to skupa,­ i proble­me­ i sukobe koji proizlaze iz toga.

Branko Ćopić sa Ivom Andrićem na Sajmu knjigaDosta se govori o problematičnim književnim nagradama, go­ vori se i o, navodno, nekim klanovima u žirijima i o simpa­ tijama prema kojima treba dati te nagrade.

Kod nas je vrlo­ mnogo­ tih nagra­da­ i one neka­ko­ nisu­ jasno­ od­ređene, natrpalo se toga... Znam da neka izdavačka preduzeća određuju nagradu od devet, deset miliona... A kad znamo da Nje­ goševa nagrada iznosi tri miliona i AVNOJ-eva nešto pri­bližno­... Ja ne znam kamo­ to vodi­. Bezbroj­ je tih nagra­da,­ tako­ da se neke gube. Recimo, Vukovih se nagrada podijeli desetak!

Književ­na­ je kriti­ka­ malo­ utjeca­la­ na moj rad, na moje­ stvara­­laštvo, zato što ja kritike, bilo pozitivne bilo negativne, nerado čitam

I to je posta­la­ nešto­ kao đačka,­ matu­ral­na­ nagra­da­. I sa ži­rijima ima problema. Neki su ljudi vječiti učesnici žirija, u svim su mo­gućim­ žiriji­ma­. On­da, ovaj iz ovog ži­rija­ na­građuje nekoga ko će, opet, iz drugoga žirija nagraditi nje­ga, i tako­... To­ga je vrlo­ mno­go. Treba­lo­ bi te na­grade­ ne­kako­ sačuvati. Recimo, Andrićevu nagradu. Sad se javlja nekoliko Andrićevih nagrada: jedna je za zbirku pripovijedaka, druga za pri­povi­jet­ku,­ tre­ća ne znam za što će biti­. I tu i Vuko­vu­ nagradu treba nekako sačuvati, tako da to ne budu nagrade koje je lako osvojiti.

Vi ste jedan od naših eminentnih humorističkih stvarala­ ca. Ali, sve je manje­ humo­ra­ i u novi­na­ma,­ i u humo­ri­stič­kim­ ča­sopi­si­­ma, i na TV, i na ra­diju­. Kao da se ta naša­ ge­ne­raci­ja­ humorista umorila, a nova nije došla?

Od cije­log­ tog humo­ra­ koji­ se kod nas javlja,­ najvi­še­ još humora imamo na televiziji, bez obzira koliko mi to kritikovali. Posebno ova grupa beogradskih glumaca i pisaca-humorista koji­ pi­šu za TV. Tu se još po­najvi­še­ na­đe hu­mora­ ko­ji sluša­ i gleda mnoštvo naših ljudi. Takve humorističke žiže imamo i u Zagrebu, Splićani su dobri humoristi, oko Ježa okupljeni su vrsni humoristi i karikaturisti. Inače, u mnogim našim sredinama ne može se nikako održati humoristički list. Ne može se održati humoristički festival, kao što je bio onaj u Šapcu,­ ko­ji je bio vrlo­ li­jepo­ po­čeo. Odjed­­nom su se ljudi­ upla­ši­li da će hu­mor izazva­ti­ bog te pitaj­ šta. Humor­ ni­je nikad nikoga oborio. Ipak, usmenog humora ima koliko ho­ćete,­ i on je da­leko­ preva­zi­šao­ pisa­ni­ humor­. Čini­ mi se da su se humo­ri­sti pri­lič­no umo­ri­li, to se za­paža­ čak i u TV programu.

U Bosni­ me najvi­še­ obra­du­je­ što vidim­ da ima mnogo­ novih­ puteva, a i civilizacija i kultura idu dobrim smjerom. Raduje me što u Bosni­ ima sve više­ škola­ i, prema­ tome,­ prodi­re­ i knjiga

Jedan­ ste od naših­ rijetkih­ pi­saca­ o čijem­ se privat­nom­ ži­ votu malo zna u javnosti. Ne vozite auto, ne pojavljujete se u klubovima, živite vrlo tiho i smireno. Mislite li da se ta smirenost ogledala i u rezultatima vašega rada?

Prvih godina poslije rata vrlo sam mnogo putovao po knji­ževnim večerima, pa me to umorilo i počelo mi smetati, tako da se sada­ sve više­ povla­čim­ u svoju­ radnu­ sobu,­ a u kafa­ne­ ne idem, nisam kafanski čovjek. Ponekad prošetam, nisam ni u kakvom žiriju, ni u kakvoj redakciji, tako da me prilično ri­jetko viđaju napolju, iako bi ipak trebalo da se više krećem među ljudima.

Često idete u Bosnu...

U Bosni­ me najvi­še­ obra­du­je­ što vidim­ da ima mnogo­ novih­ puteva, a i civilizacija i kultura idu dobrim smjerom. Raduje me što u Bosni­ ima sve više­ škola­ i, prema­ tome,­ prodi­re­ i knjiga. Vidim čobane kako čuvaju ovce i slušaju tranzistore, što je sve dokaz­ civi­li­za­ci­je­. Dođem­ u svoje­ selo,­ vidim­ da dje­vojči­ce­ idu u panta­lo­na­ma­. Kad sam ja prvi­ put vidio­ žen­sko stvore­nje­ u panta­lo­na­ma,­ ubečio­ sam se jer nisam­ znao je li to muško­ ili žensko­ ili pola­ i pola­.

Sprema­ju­ se da tamo­ urede­ i vaš muzej­...

Bilo­ je više­ takvih­ poku­ša­ja­ i stalno­ me na to podsje­ća­ju­. Ali, neka­ oni me­ne pu­ste da ži­vim ži­vot i da ga pro­živim­ ka­ko najbo­lje­ znam i umijem,­ neka­ čita­ju­ moje­ knjige,­ a za te je muze­je­ lako...

Branko Ćopić u partizanimaUskoro­ ćemo­ opet vi­djeti­ jedan­ film rađen­ po vašem­ tekstu­. Vi ste jedan od pionira jugoslavenske kinematografije, pa ipak, već gotovo dvadeset godina nismo vidjeli neku vašu priču na doma­ćem­ filmu­. Znači­ li da se sad vraća­te­ filmu?­ Imate­ iz­ vanrednih ostvarenja koja bi se moglo prenijeti na film.

Ima takvih ostvarenja, i tu bi trebalo sasvim malo interven­cije. Sad Vladimir Tadej i scenarist Arsen Diklić rade film pod radnim naslovom Hajdučka vremena. Uzeli­ su moju­ knjigu­ Bašta sljezove boje i roman­ za djecu­ Glava­ u klancu,­ noge­ na vrancu. Nadam­ se, bar sude­ći­ po ljudi­ma­ koji­ ga rade­ i po glum­ cima­ koji­ učestvu­ju,­ da to neće­ biti­ loša­ stvar.

Možemo li zaključiti da ste vi veliki optimista, i to ne samo­ kao pisac,­ nego­ i uopće­ uzev, kao čovjek?­

Trudim se da budem i ostanem humorista. Mnogo je razloga za humor,­ i u ovome­ našem­ živo­tu­ humor­ se traži­ i potre­ban­ je kao malo­ vode­ na dlanu­. Sad sam predao­ „Prosve­ti“­ zbirku­ pjesama Mjesečina, već je ušla u njihov­ izda­vač­ki­ plan. To je prilično sjetna knjiga. Nekako kao da se primiče suton ži­vota,­ veče,­ zato­ se i zove­ Mjesečina. Ali, osim nje, spremam­ zbirku koja će biti slična Bašti sljezove boje. To je niz hu­morističkih pripovijedaka s motivima iz rata. Nadam se da ta knjiga neće biti loša i da će imati dosta humorističkih elemenata.

Da li je književna kritika uticala na vaše stvaralaštvo i koliki je bio taj eventualni uticaj?

Književ­na­ je kriti­ka­ malo­ utjeca­la­ na moj rad, na moje­ stvara­­laštvo, zato što ja kritike, bilo pozitivne bilo negativne, nerado čitam. Nedavno je pjesnik Milovan Danojlić pisao o mom književnom radu, naročito o stvarima vezanim za djetinj­stvo. Ima toga oko četrdeset stranica. Jedva sam se natjerao da to pročitam. Uopšte, nerado čitam kritike o sebi. Radije čitam kritike o nekom drugom. O sebi bih najradije čitao neku nega­tiv­nu­ kritiku,­ jer iz nje se već nešto­ može­ izvu­ći­. Kad vas netko počne analizirati sasvim ozbiljno ili čak i hvaliti – to je gore,­ onda­ čovjek­ ne zna na čemu­ je!

Start, Zagreb, 1. siječanj 1977.

SANU­ 14532 – VIII­ - 532

 

Oceni 5