Read on: Barbara Matejčić: Kako ste? (Heinrich Boell Stiftung, 2016)
šizofrenija

Photo: deviantart.net

O šizofreniji i drugim demonima

U postjugoslovenskoj književnosti postoji nemali broj autorki i autora koji se istovremeno bave nekom vrstom novinarstva i literaturom. Većina njih potcrtava kako je, kad je žurnalizam u pitanju, to stvar zanata, dok kad pišu književnost onda je to ono pravo, tu daju svoj maksimum, to je ono što ih zanima, kao da je za bavljenje novinarstvom dovoljno pola mozga i četvrt srca. Nažalost, u postjugoslovenskom prostoru, sve se radi polovično, a ovdašnja literatura odista u velikoj meri pati od feljtonizma, ali i senzacionalizma na kojem insistira savremeno korporacijsko novinarstvo.

Upravo stoga, retki su primeri kada se spisateljica ili pisac opredele za feljton umesto za roman, za reportažu umesto za priču. Ipak, kad naiđete na tako nešto, najčešće se radi o izuzetno pozitivnim primerima, o izboru koji su načinile mudre osobe, one koje su znale da ocene da bi ulaskom u drugu kategoriju (jer ne radi se samo o žanru, nego o potpuno različitoj disciplini) potpuno propali. Knjiga reportaža Kako ste? Barbare Matejčić verovatno je najupečatljiviji primer kako se dobro novinarstvo, upravo odustajanjem od literature približava književnosti. Ova paradoksalna tvrdnja tačna je stoga što, čini mi se, pogađa srž umetničke prakse, a to je isticanje ličnog iskustva koje prelazi u paradigmatsko i kroz to, nas, kao recipijente, kao konzumente, tera da se suočimo i pročistimo od osećanja koja su nas obuzela pri čitanju. Zadržavam se u aristotelovskoj definiciji umetnosti (tragedije) s obzirom na činjenicu da je ona formirala zapadnu estetiku, ali i zbog toga što se u šest reportaža - šest gotovo pa studija slučaja individualne i socijalne psihologije i psihopatologije - radi upravo o tom suočavanju, o katarzi kroz koju bi čitaoci trebalo da prođu kako bi bili sposobni da razviju svest o Drugosti i Različitosti koje čine sastavni deo hrvatskog, ali i svakog društva.

Jer, za razliku od literature koja se ne piše s takvom intencijom (odnosno ona takve namere svojih autorki i autora transcendira, ako je dobra, a ako nije, onda joj svakako pomoći nema), novinarstvo sasvim legitimno zauzima stav, unosi se u lice, hvata nas za ramena i trese. U tom smislu je dozvoljeno da u prvoj reportaži, u prvom slučaju, u prvoj priči (ovde ne mislim na književni žanr), autorka priđe preblizu, da zakorači na ona mesta na koja literatura ne bi nikada otišla, jer bi bila kič, nepodnošljivo puna bolnih emocija. Istovremeno, u pogledu narativnih mogućnosti, ona ostaje vrlo rudimentarna, svedena, upravo onakva kakva i treba da bude kako bi se kretala unutar okvira koje nameće žanr i ono što se naziva novinarski stil. Drugim rečima, Barbara Matejčić koristi sve mogućnosti koje joj novinarstvo pruža, ponaša se kao medijum, kao kanal kroz koji će priča ovih osoba doći do javnosti kojoj je zapravo i namenjena. U tom smislu ona se maksimalno fokusira na sadržaj, a minimalno na formu. Bitno je šta, a ne kako se saopštava. Međutim, upravo u tome se dešava pomenuti obrt jer sadržaj bira sebi svojstvenu formu, kao potencijal promene koji se otvara u recipijentu. Tu se već krije zametak umetničkog postupka.

Kako ste?, rekosmo, predstavlja istraživanje nekih od Drugosti i Različitosti koje se javljaju u svakom društvu – radi se o osobama s invaliditetom, osobama s poremećajima mentalnog zdravlja, o seksualnim i etničkim manjinama. Način na koji ovdašnja društva deklarativno podržavaju Drugost u ime političke korektnosti koja nam je nametnuta kao spoljašnji okvir, ali koje se, po već poznatom principu, naše institucije ne pridržavaju „kao pijani plota“. Zbog toga naslov zbirke citira onu najčešće potpuno besmislenu rečenicu naših pozdravnih rituala – Zdravo, kako ste? – na koju se ne očekuje odgovor, a kad ga dobijemo osobu, koja je našem pitanju pridala značaj, smatramo nepristojnom. S druge strane, upravo ovaj svakodnevni pozdrav treba da nas suoči sa nesvakidašnošću koju živi šest junakinja i junaka ovih reportaža, s njihovom borbom da sve bude koliko-toliko „normalno“, iako predstavu „normalnosti“ donosi država, dakle moć, dakle većina.

Verovatno je najupečatljivija priča koja nosi naslov „Jedna od sto“ o mladoj ženi Jadranki oboleloj od šizofrenije. Ne samo što je data u vrlo upečtaljivim sekvencama dnevničkih beležaka koje se na kraju objašnjavaju autorskim komentarom, nego je i taj unapred na poraz osuđeni pokušaj mimikrije željene normalnosti zapravo jeziv. Ne u smislu sažaljenja koje ne možemo da ne osetimo, ali ne smemo da ga pokažemo jer je uvredljivo, i zbilja jeste, nego upravo u smislu proskribovanja onog što je društveno priohvaćeno i onog što nije. Na izvestan način, ova priča potpuno koorespondira s onom koju u reportaži pod naslovom „Živila pička“ čitamo o mladoj lezbejki Lani u Splitu. I u jednom i u drugom slučaju proskripcija normalnosti dolazi od strane nasilnih muškaraca, onih koji zastupaju „prave vrednosti“ (treba li reći porodične) i spremni su da ih Lani i/ili Jadranki, i svim Lanama i Jadrankama utuku u glavu, bukvalno. A kad pokušaju da nađu zaštitu unutar sistema koji ih makar deklarativno štiti, nailaze samo na dodatnu stigmatizaciju, nekad u vidu elektrošokova, a nekad u vidu pretnji šamarom u stanici policije.

Kako ste? je izvanredna knjiga. Ne samo poučna, ne isključivo potresna nego najpre potrebna. Tekst koji bi trebalo da se čita javno, često i gorljivo, da uđe u školske programe kako bismo shvatili u kakvom zapravo društvu živimo i koliki je raskorak između onoga što kažemo da jeste i onoga što se odista događa. Naravno da se na ovim prostorima situacija neće uskoro promeniti, ali ne smemo da dozvolimo da nas to obeshrabri – šest junakinja i junaka ove knjige svakako nije.

Oceni 5