Mašine za fabrikovanje kolektivnih strasti
Siim 01 S

Photo: ritamaereese.com

O ukidanju političkih partija

Izraz partija ovde se razume u smislu koji on ima na evropskom kontinentu. Isti izraz u anglosaksonskim zemljama označava sasvim drukčiju realnost. Ukorenjen je u englesku tradiciju i ne da se presađivati. Stoleće i po iskustva to dovoljno pokazuje. U anglosaksonskim partijama postoji element igre, sporta, koji može postojati samo u nekoj instituciji aristokratskog porekla; u instituciji koja je u trenutku zasnivanja plebejska, sve je ozbiljno.

Zamisao o partiji nije ulazila u francusko političko poimanje 1789, u vreme Francuske revolucije, osim kao zlo koje valja izbegavati. U to doba postojao je Klub jakobinaca. To je, najpre, bilo samo mesto za slobodno raspravljanje. Njegov potonji preobražaj nije bio izazvan nikakvim sudbonosnim mehanizmom. Jedino pod pritiskom rata i giljotine, on je postao totalitarna partija.

Frakcionaške borbe pod Terorom mogu se sažeti dobro formulisanom mišlju Tomskog: „Jedna partija na vlasti, a sve ostale u zatvoru.“ Tako je na evropskom kontinentu totalitarizam iskonski greh svih političkih partija.

Političke partije bile su ustanovljene u evropskom javnom životu delimično kao nasleđe Terora*, a delimično pod uticajem engleske prakse. Sama činjenica da one i danas postoje nije po sebi dovoljan razlog za nas da ih i zadržimo. Dobro je jedini legitimni motiv da se nešto očuva. Zlo političkih partija bode oči. Dakle, problem koji bi trebalo ispitati jeste sledeći: da li partije sadrže dovoljno dobrog koje bi nadoknadilo njihova zla i učinilo njihovo očuvanje poželjnim?

Ali, daleko bi umesnije bilo pitati: Da li u njima postoji makar koliko mali prostor dobra? Nisu li one zlo u čistom stanju ili u bezmalo čistom stanju? Ako su one zlo, izvesno je da one na delu i u praksi mogu da proizvode samo zlo. To je stvar vere. „Neko dobro drvo ne može nikada da donese rđave plodove, niti trulo drvo lepe plodove.“ Ali najpre treba da utvrdimo kriterijum za dobro. To može biti samo istina, pravda i, na drugom mestu, javna korisnost.

Istina je jedna. Pravda je jedna. U slučaju zabluda i nepravdi, postoji neodređeno veliki broj njihovih varijanti

Demokratija i vladavina većine nisu dobra po sebi. One su samo sredstva za postizanje dobra, a njihova delotvornost promašuje ili je racionalno umesna. Recimo, ako bi Vajmarska Republika, umesto Hitlera, odlučivala pomoću najstrožeg parlamentarnog i zakonskog procesa o smeštanju Jevreja u koncentracione logore i njihovom rafinovanom mučenju do smrti, te mere ne bi bile ni za atom legitimnije od onih nacističkih koje su sada na snazi. Ili neka slična stvar ne bi bila nimalo prihvatljivija. Jedino ono što je pravedno jeste legitimno. Ni u kojem slučaju to nisu zločin i laž.

Naš republikanski ideal u potpunosti je potekao iz Rusoovog pojma opšte volje. Ali smisao tog pojma je skoro odmah bio izgubljen, pošto je složen i iziskuje uvećani stepen usredsređene pažnje. Malo knjiga je tako lepih, snažnih, lucidnih i jasnih kao Rusoov Društveni ugovor (uz izuzetak nekoliko njegovih poglavlja). Rečeno je i da je malo knjiga koje su imale toliki uticaj. Ali zapravo se sve odigravalo i još se odigrava kao da tu knjigu niko nikada nije pročitao.

Ruso je pošao od dve očevidnosti. Prva je da razum izdvaja i bira pravdu i nevinu korisnost, i da je svaki zločin motivisan strašću. Druga je da je razum istovetan kod svih ljudi, dok se strasti najčešće razlikuju. Iz toga sledi da ako, o nekom opštem problemu, svako razmišlja sam i izražava svoje mnjenje, i ako su ta mnjenja upoređena jedno s drugim, ona će se verovatno podudarati u delu koje je pravedno i razborito sa svakim drugim, a razlikovaće se u delu koje je nepravedno i pogrešno. To je jedina vrsta umovanja koja omogućava da univerzalni consensus ukazuje na istinu.

Istina je jedna. Pravda je jedna. U slučaju zabluda i nepravdi, postoji neodređeno veliki broj njihovih varijanti. Tako svi ljudi konvergiraju ka pravednom i istinitom, dok obmana i zločin beskonačno divergiraju. Pošto jedinstvo generiše materijalnu snagu, neko može da se nada da će u njemu naći izvor materijalne podrške koja će potpomoći da istina i pravda nadjačaju zločin i zabludu. To će, sa svoje strane, iziskivati odgovarajući mehanizam. Ako demokratija sazdaje takav mehanizam, ona je dobra. Inače, nije.

U Rusoovim očima, a u tome je bio u pravu, nepravedna volja, zajednička celom narodu, nikako nije nadmoćna nepravednoj volji jednog čoveka. Ruso je mislio samo da je neka volja, zajednička celom narodu, najčešće zapravo saglasna pravdi, i to iz prostog razloga da će individualne strasti neutralisati strasti nekog drugog i da će sve delovati u uzajamnoj protivteži. To je za njega bio jedini motiv zašto bi trebalo biti skloniji volji naroda, a ne volji pojedinca.

To je tako kao da izvesna masa vode, čak i ako je sastavljena od čestica koje se neprestano kreću i sudaraju, jeste u savršenoj ravnoteži i potpunom mirovanju. Ona odražava slike predmeta, i to s besprekornom tačnošću. Pojavljuje se kao savršeno ravna. Ona bez greške otkriva gustinu predmeta koji su u nju uronjeni.

Ako samo jedna jedina kolektivna strast zaposedne neku zemlju, cela zemlja je podjednako u zločinu

Ako pojedinci, koji su svojom strašću gurnuti u zločin i obmanu, još mogu, na isti način, da formiraju neki narod prožet istinom i pravdom, onda je dobro da takav narod bude suveren. Demokratsko konstituisanje je, pre svega, dobro onda kad narodu omogućava da dostigne to stanje ravnoteže; a jedino onda narodna volja može biti izvršena.

Istinski duh 1789. sastoji se u mišljenju ne da je neka stvar pravedna zato što narod tako hoće, nego da, u izvesnim uslovima, volja naroda ima više šansi nego bilo koja druga volja da se uskladi s pravdom.

Postoji više neophodnih uslova koji moraju biti ispunjeni da bi pojam opšte volje mogao biti primenjen. Na dva od njih se mora obratiti posebna pažnja. Prvi od njih je da u trenutku kad narod postane svestan sopstvene volje i izražava je, ne sme postojati nikakva vrsta kolektivne strasti.

Potpuno je očevidno da Rusoovo umovanje nije primenjivo ako je kolektivna strast na delu. Ruso je to dobro znao. Kolektivna strast je beskrajno snažniji podstrek na zločin i obmanu nego bilo koja individualna strast. U tom slučaju, rđavi podstreci, daleko od toga da budu neutralisani nekim drugim, hiljadostruko umnožavaju svoju snagu. Njihov pritisak je tada neodoljiv, niko mu se ne može odupreti, osim možda pravih svetaca.

Kad je voda u pokretu kao silna bujica, više ne odražava predmete, nema više horizontalnu površinu i pomoću nje se više ne može meriti gustina. Bilo da je ona pokrenuta jednim jedinim tokom ili nekolikim tokovima koji se sudaraju i vrtlože, ona je u oba slučaju u jednakom kovitlanju.

Ako samo jedna jedina kolektivna strast zaposedne neku zemlju, cela zemlja je podjednako u zločinu. Ako je plen dve, ili četiri, ili pet, ili deset kolektivnih strasti, ona je podeljena na veći broj zločinačkih bandi. Divergentne strasti se ne neutrališu, kao što je to slučaj s prašinom individualnih strasti izgubljenih u masi; njihov broj je suviše mali i sila svake je suviše velika da bi mogle biti neutralisane. Borba ih razdražuje. Sudaraju se uz zaista paklenski šum koji onemogućava da se ma i na sekundu čuje glas pravde i istine, ionako gotovo nečujan.

Kada ima kolektivne strasti u zemlji, postoji verovatnoća da ma koja pojedinačna volja bude bliže pravdi i razumu od opšte volje, ili pre karikature opšte volje. Drugi uslov je da bi narod trebalo da izražava svoju volju u vezi s problemom iz javnog života, a ne samo da naprosto bira ličnosti ili, još gore, da bira između različitih neodgovornih organizacija, jer opšta volja je bez i najmanje veze s takvim izborima.

Ako je 1789. postojalo izvesno izražavanje opšte volje, premda je bio usvojen predstavnički sistem u nedostatku znanja da se zamisli neki drugi, to je jedino zato što su imali nešto znatno važnije od izbora. Sve što je bilo živo u zemlji – a zemlja je tada kiptela životom – trudilo se da izrazi misao pomoću liste zahteva**. Većina onih koji je trebalo da postanu narodni predstavnici najpre su postajali poznati zbog učestvovanja u tom procesu misli; oni su čuvali njenu toplinu; mogli su da osete da ljudi slušaju njihove reči, ljubomorno nadzirući da li one tačno prevode njihove težnje. Za neko vreme – suviše kratko – oni su zaista bili jednostavni kanali kroz koje se izražavalo javno mnjenje. Takva stvar se više nikad nije dogodila.

Politička partija je organizacija izgrađena tako da vrši kolektivni pritisak na misao svakog od ljudskih bića koja su njeni članovi. Prvi cilj i, prema svemu sudeći, jedini svake političke partije jeste njen rast, i to neograničen

Prosto iznošenje ova dva uslova već pokazuje da mi nikada nismo upoznali bilo šta što bi ma i izdaleka nalikovalo demokratiji. U onome što nazivamo tim imenom, narod nikada nema priliku niti sredstvo za iskazivanje bilo kojeg problema iz javnog života; a sve ono što izmiče individualnim interesima prepušteno je kolektivnim strastima, koje su sistematski i zvanično ohrabrivane.

Samo korišćenje reči demokratija i republika obavezuje nas da s krajnjom pažnjom ispitamo dva problema koji slede. Kako ljudima koji formiraju francusku naciju dati mogućnost da ponekad izraze neki sud o velikim problemima iz javnog života? U trenutku kad je narod suočen s pitanjima, kako sprečiti da tada ne bude zaražen kolektivnim strastima? Ako se zanemari razmatranje dve navedene stvari, uzaludno je govoriti o legitimitetu republike.

Rešenja se ne mogu lako naći. Ali očigledno je, posle pažljivog ispitivanja, da svako rešenje iziskuje, najpre, ukidanje političkih partija.

*

Da bismo odvagali političke partije prema kriterijumu istine, pravde i javnog dobra, prvo ćemo utvrditi njihova suštinska svojstva. Možemo ih nabrojati tri.

Politička partija je mašina za fabrikovanje kolektivne strasti.

Politička partija je organizacija izgrađena tako da vrši kolektivni pritisak na misao svakog od ljudskih bića koja su njeni članovi.

Prvi cilj i, prema svemu sudeći, jedini svake političke partije jeste njen rast, i to neograničen.

Zbog navedenih svojstava, svaka partija je totalitarna u klici i u težnjama. Ako neka partija zaista i nije totalitarna, to je samo zato što one koje je okružuju to nisu manje. Ta tri svojstva su faktičke istine, očigledne svakome ko je ikada imao ma kakvog bližeg posla sa svakodnevnim aktivnostima partija.

Treće svojstvo je poseban slučaj fenomena koji se odigrava svuda gde kolektiv dominira nad mislećim pojedincima. On je obrtanje odnosa između cilja i sredstva. Svuda, bez izuzetka, sve stvari koje su uopšte smatrane za ciljeve, po prirodi, po definiciji i na najočigledniji način jesu jedino sredstva. Za to bi se moglo navesti koliko god hoćemo primera iz svih oblasti života. Novac, moć, država, nacionalna veličina, ekonomska proizvodnja, univerzitetske diplome i mnogo toga još.

Jedino je dobro cilj. Sve što spada u oblast činjenica jeste iz reda sredstava. Ali kolektivna misao je nesposobna da se izdigne iznad oblasti činjenica. To je animalna misao. Ona ne opaža dobro dovoljno razgovetno tako da olako uzima ovo ili ono sredstvo za apsolutno dobro.

Suštinska tendencija partija je totalitarna, ne samo u odnosu na jednu naciju nego u odnosu na ceo zemaljski globus. To dolazi otuda što je poimanje javnog dobra svojstveno ovoj ili onoj partiji jednostavno fikcija, prazna školjka, bez realnosti, čime je nametnuto traganje za totalnom vlašću

Tako je isto i s partijama. U načelu, partija je instrument koji bi trebalo da posluži za izvesno poimanje javnog interesa. To isto važi čak i za partije povezane s interesima neke društvene grupacije, jer uvek postoji izvesno poimanje javnog dobra, koje uzima da se javno dobro podudara s pomenutim interesima. Ali to poimanje je krajnje nejasno. To je bez izuzetka i uniformno istinito. I partije najnekonzistentnije i one najčvršće organizovane podjednako su nejasne u pogledu svojih doktrina. Nijedan čovek, koliko god da je duboko izučavao politiku, ne bi bio sposoban da precizno i jasno izloži doktrinu ma koje partije, uključujući i doktrinu sopstvene.

Ljudi uglavnom izbegavaju da to sebi priznaju. Ako to sebi i priznaju, skloni su naivno da to pripišu sopstvenoj intelektualnoj nesposobnosti i intelektualnim ograničenjima, umesto da uvide kako izraz „doktrina jedne političke partije“ ne može, po prirodi stvari, nikada imati neko značenje.

Pojedinac, čak i ako ceo svoj život provede u pisanju i pretresanju problemskih ideja, retko kada uspeva da izgradi neku doktrinu. Grupa ljudi u tome nikada ne uspeva. Doktrina nije kolektivni proizvod.

Istina je da možemo da govorimo o hrišćanskoj doktrini, induskom učenju, pitagorejskom učenju i tako dalje. Ono što je tada označeno tim nazivom nije ni individualno ni kolektivno; to je nešto što je smešteno beskrajno iznad jednog i drugog područja. To je, čisto i naprosto, istina.

Cilj neke političke partije je nejasna i nerealna stvar. Ako bi ona bila realna, iziskivala bi veoma veliki napor pažnje, jer poimanje javnog dobra nije stvar o kojoj se lako može misliti. Egzistencija partije je opipljiva, očigledna i ne zahteva nikakav napor da bude uočena. Onda je zapravo neizbežno da partija bude sama sebi svoj cilj. To onda doprinosi idolatriji, jer je samo Bog legitimno cilj po sebi.

Prelaz je lako postignut. Najpre je postavljen aksiom da je nužan i dovoljan uslov da bi partija efikasno služila poimanju javnog interesa, što opravdava njeno postojanje, da sebi obezbedi veliki deo vlasti.

Partije su organizacije javno i zvanično konstituisane na takav način da u dušama ubijaju smisao istine i pravde

Ali nijedna ograničena količina vlasti nikada, u stvari, ne može da bude viđena kao dovoljna, naročito kad je jednom zadobijena. Partija se zapravo, usled odsustva misli, nalazi u neprestanom stanju nemoći koja uvek doprinosi nedovoljnosti vlasti kojom raspolaže. Ako bi i apsolutno zagospodarila zemljom, međunarodne uslovljenosti bi joj nametale nova ograničenja.

Stoga je suštinska tendencija partija totalitarna, ne samo u odnosu na jednu naciju nego u odnosu na ceo zemaljski globus. To dolazi otuda što je poimanje javnog dobra svojstveno ovoj ili onoj partiji jednostavno fikcija, prazna školjka, bez realnosti, čime je nametnuto traganje za totalnom vlašću. Svaka realnost po sebi podrazumeva neku granicu. Ono što ne postoji, nikada nije ograničeno. Iz toga razloga postoji prirodan afinitet, čak savez, između totalitarizma i laži.

Istina je da mnogi ljudi nikada ne sanjaju o nekoj totalnoj vlasti; takva pomisao im uliva strah. Ona je vrtoglava i potrebna je svojevrsna veličina da bi bila očuvana. Ti ljudi, kada se zainteresuju za neku partiju, zadovoljavaju se time da žele rast, ali rast ne poznaje nikakvu granicu. Ako ove godine imaju tri člana više nego prethodne, ili ako blagajnik izvesti da u kasi imaju sto franaka više, oni su zadovoljni. Ali oni žele da se nastavi u istom smeru. Nikada neće prihvatiti da bi njihova partija mogla imati suviše članova, suviše birača, suviše novca.

Revolucionarni temperament vodi ka začinjanju totalnosti. Malograđanski temperament vodi ka uspostavljanju slike sporog napretka, stalnog i neograničenog. Ali u oba slučaja materijalni rast partije postaje jedini kriterijum prema kojem se u svim stvarima definiše dobro i zlo. Tačno kao kada bi partija bila guska za kljukanje, a svet stvoren samo zato da bi ta guska bila podgojenija i masnija. Ne možemo da služimo i Bogu i Mamonu***. Ako postoji kriterijum za dobro, a on je s onu stranu dobra, gubimo pojam dobra.

Kad jednom rast partije postane kriterijum dobra, odatle neumitno sledi uvećani kolektivni pritisak partije na misli ljudi. Taj pritisak je veoma realan. On se javno iskazuje. On je priznat, proklamovan. To bi trebalo da nas užasne, ali mi smo već suviše svikli na njega i slepi. Partije su organizacije javno i zvanično konstituisane na takav način da u dušama ubijaju smisao istine i pravde.

Kolektivni pritisak se na širu publiku vrši propagandom. Priznati cilj propagande jeste da ubedi, a ne da komunicira pod svetlošću. Hitler je veoma dobro uvideo da je propaganda uvek pokušaj potčinjavanja duhova. Sve partije vrše propagandu. Ona koja to ne bi radila, nestala bi zato što bi to druge partije radile. Sve partije priznaju da vrše propagandu. Koliko god da su lažljive, međutim, nijedna neće tvrditi da radi na obrazovanju javnosti i formiranju suda vaskolikog naroda.

Partije, istina, govore o obrazovanju kad je reč o onima koji su joj se priključili, simpatizerima, mladima, novim privrženicima. Ali to je laž: nije reč o obrazovanju nego o dresiranju, o pripremi za znatno strožu partijsku kontrolu mišljenja članova te partije.

Pretpostavimo, ako bi neki član partije – poslanik, kandidat za poslanika ili naprosto aktivist – dao sledeću javnu izjavu ili sličnu: „Svaki put kad treba da promislim o nekom političkom ili društvenom problemu, zaklinjem se da apsolutno zaboravljam da sam član izvesne političke grupe, i moja je isključiva briga da vodim računa o javnom dobru i pravdi.“

Reči koje izražavaju neko savršenstvo neshvatljivo čoveku – Bog, istina, pravda – tiho, unutar nas izgovorene sa željom, ne pripisujući im unapred skovano shvatanje, imaju moć da uzdignu dušu i zatalasaju svetlost

Takve reči bile bi loše primljene. Njegovi, pa čak i mnogi drugi, optužili bi ga za izdaju. Čak i oni manje neprijateljski raspoloženi bi rekli: „Pa zašto se onda pridružio toj i toj partiji?“ – i tako naivno priznajući da se ulazeći u neku partiju odustaje od nauma da služimo javnom interesu i pravdi. Taj čovek bi bio isključen iz svoje partije ili bi, u najmanju ruku, bio uklonjen sa spiskova za koju god funkciju ili poslaničko mesto.

Ali, razume se, ne izgleda ni kao samo mogućno da takve reči budu izgovorene. U stvari, ako ne grešim, tako nešto se nikada nije ni dogodilo. Ako su takve reči bile upotrebljene, mogle su da poteknu samo iz usta političara željnih vlasti uz podršku drugih partija, osim svojih. Takve reči zvuče tada kao svojevrsni nedostatak časti.

Naprotiv, smatra se sasvim prirodnim, razumnim i časnim kad bi neko rekao: „Kao konzervativac – “ ili „Kao socijalista – mislim da...“

Istina je da se ta vrsta obraćanja ne ograničava samo na politiku. Ljudi se neće stideti da kažu: „Kao Francuz, mislim da...“ ili „Kao katolik, mislim da...“ Izvesne mlađane devojke koje su za sebe govorile da su privržene degolizmu kao francuskom ekvivalentu hitlerizma, dodavale su: „Istina je relativna, čak i u geometriji.“ Dotaknule su ključnu tačku.

Ako nema istine, legitimno je misliti ovako ili onako kad se desi da smo u ovom ili onom položaju. Kao što bude da je neko rođen s crnom, smeđom, crvenom ili plavom kosom, a pošto je već tako, možemo da iznosimo ovakve ili onakve misli. Misao je, baš kao i kosa, onda proizvod nekog fizičkog procesa eliminacije. Ako priznamo da postoji samo jedna istina, dopušteno nam je samo da mislimo ono što je istina. Onda ćemo misliti ono što ćemo misliti ne zato što smo Francuzi, ili katolici, ili socijalisti nego zato što nas neodoljiva svetlost evidentnog prisiljava da mislimo tako, a ne drukčije.

Ako nema evidencije, ako postoji sumnja, onda je evidentno da prema onome što znamo stvar o kojoj mislimo jeste neizvesna. Ako, s jedne strane, postoji slaba verovatnoća, evidentno je da postoji slaba verovatnoća i tako dalje. U svakom slučaju, unutrašnja svetlost se uvek usklađuje s onim ko traži očigledan odgovor. Svejedno da li je sadržaj odgovor više ili manje afirmativan. Uvek se da revidirati, ali nikakva ispravka se ne može učiniti ukoliko se unutrašnja svetlost ne uveća.

Ako je neki čovek, član partije, apsolutno rešio da bude veran u svim svojim mislima samo i isključivo unutrašnjoj svetlosti i ničemu drugom, on ne može o svojoj odluci da obavesti partiju. Onda se on zatiče u laži. Jedini razlog zašto on prihvata da bude u takvom položaju jeste nužnost koja ga prisiljava da ostane u partiji da bi delotvorno učestvovao u javnim poslovima. Ali onda je ta nužnost zlo, pa bi trebalo okončati ga tako što će partije biti ukinute.

Čovek koji nije izabrao isključivu vernost unutrašnjoj svetlosti unosi laž u samo središte duše. Zbog toga biva kažnjen unutrašnjom tamom. Uzaludno je pokušavati da se izbegne ustanovljavanje distinkcije između unutrašnje slobode i spoljašnje discipline, jer tada bi se lagala javnost prema kojoj svaki kandidat, svaki izabranik, ima posebnu obavezu istinoljublja. Ako ću u ime svoje partije reći stvari za koje znam da su suprotne istini i pravdi, treba li najpre na to da ukažem? Ako to ne učinim, onda obmanjujem.

Od te tri vrste laži – lagati partiju, lagati javnost, lagati sebe – prva je ponajmanje zlo. Ali ako pripadanje partiji uvek, u svakom slučaju, prisiljava na laž, postojanje partija jeste, apsolutno i bezuslovno, zlo.

U najavama za javne skupove često vidimo nešto ovakvo: „Gospodin X izložiće komunističko gledište (o problemu koji je predmet skupa). Gospodin Y izložiće socijalističko gledište. Gospodin Z izložiće radikalno gledište.“

Partije su čudesan mehanizam zbog kojeg, u celoj zemlji, nijedan duh ne može da posveti pažnju naporu da, u javnim poslovima, uoči i izdvoji dobro, pravdu i istinu

Kako su ti nesrećnici uspeli da saznaju u čemu se sastoji gledište koje treba da izlože? Koga su mogli da konsultuju? Neko proročište? Kolektiv kao takav nema ni jezika ni pera. Organi koji služe za izražavanje su svi individualni. Socijalistički kolektiv nije utelovljen ni u jednoj ličnosti. Ni radikalni kolektiv. Komunistički kolektiv je utelovljen u Staljinu, ali on je daleko i nedostupan: ne možete mu telefonirati pre nego što govorite na skupu.

Ne, gospoda X, Y i Z konsultovaće sami sebe. Ali pošto su oni pošteni, sebe će najpre dovesti u posebno psihološko stanje, slično onom u koje ih je tako često dovodila atmosfera komunističkih, socijalističkih, te radikalnih sastanaka.

Ako se taj koji je sebe doveo u takvo stanje prepusti automatskim reakcijama, on bi prirodno proizvodio jezik saglasan „gledištima“ komunističkom, socijalističkom ili liberalnom. A da bi se to postiglo, postoji uslov, razume se, da strogo bude zabranjen svaki pokušaj usredsređene pažnje koja bi vodila računa o pravdi i istini. Ako bi se desilo da nehotice budemo obuzeti tom pažnjom, rizikovaćemo – o, kakvog li užasa! – da iskažemo lično gledište. Jer u naše vreme na sve što nas tera ka pravdi i istini gleda se kao na težnju prema nekom ličnom gledištu.

Kad je Pontije Pilat zapitao Hrista šta je istina, Hrist nije odgovorio. On je na to pitanje već bio odgovorio, kazujući: „Došao sam da bih svedočio za istinu.“ Postoji samo jedan odgovor. Istina? To su misli koje iskrsavaju u duhu nekog misaonog stvora koji jedino, totalno, isključivo želi istinu. Laž i zabluda (reči koje možemo smatrati sinonimima) jesu misli onih koji ne žele istinu i onih koji uz istinu žele još nešto. Recimo, koji bi želeli istinu, a uz nju i da budu konformni s ovom ili onom ustoličenom mišlju.

Ali kako želeti istinu, a da ništa ne znamo o njoj? E, to je misterija nad misterijama. Reči koje izražavaju neko savršenstvo neshvatljivo čoveku – Bog, istina, pravda – tiho, unutar nas izgovorene sa željom, ne pripisujući im unapred skovano shvatanje, imaju moć da uzdignu dušu i zatalasaju svetlost. To se događa kad želimo istinu u praznini, u ispražnjenoj duši, i ne pokušavajući da unapred pogađamo sadržaj svetlosti koju primamo. U tome je sav mehanizam usredsređene pažnje.

Nemoguće je ispitivati strašno složene probleme javnog života dok usredsređujemo pažnju u isti mah na, s jedne strane, izdvajanje istine, pravde, javnog dobra, i s druge, na očuvanje stava koji odgovara članu ove ili one grupacije. Ljudska sposobnost za pažnju nije kadra da istovremeno vodi računa o dve brige. U stvari, kad god se vezuje za jednu, napušta drugu.

Ali nikakva patnja ne očekuje onog ko odustaje od pravde i istine. Za razliku od toga, partijski sistem raspolaže najbolnijim kaznama za neposlušnost. Te kazne pogađaju gotovo sve strane života, kao što su karijera, osećanja, prijateljstvo, reputacija, zatim spoljašnju stranu poštenja, ponekad čak i porodični život. Komunistička partija je razvila taj sistem do savršenstva.

Priznaje se da duh partije zaslepljuje, da izaziva gluvilo za pravdu, čak podstiče čestite ljude na najsurovije proganjanje nevinih. To se priznaje, ali nikom ne pada na pamet da ukine organizacije koje fabrikuju takav duh

Čak i u slučaju onih koji ne pristaju da kompromituju svoj unutrašnji integritet, postojanje takvih kazni neizbežno oštećuje njihovo suđenje o stvarima. Jer, ako bi hteli da reaguju protiv partijske kontrole, već sama ta volja za reakcijom jeste motiv stran istini i valja je se paziti. A opet, slično je i s tom sumnjom u tu volju i tako dalje. Istinska pažnja je stanje tako teško za čoveka, tako silovito, da svaki emotivni potres u nama može da joj predstavlja prepreku. Otuda potiče prioritetna obaveza da, koliko god je to mogućno, zaštitimo unutrašnju sposobnost suđenja od meteža ličnih nada i strahova.

Ako neki čovek radi veoma kompleksne računske operacije, znajući da će biti izbičevan svaku put kad kao rezultat dobije parne brojeve, njegova situacija nije nimalo laka. Nešto u telesnom delu duše podstaknuće ga da napravi samo mali pokret prstom u računu, što će dovesti do toga da dobijeni rezultat uvek bude neparan broj. U želji da na to reaguje, rizikovaće da parne brojeve nalazi i tamo gde njih zapravo nema. S obzirom na to oscilovanje, njegova pažnja ne ostaje netaknuta. Ako je njegovo računanje složeno do te mere da iziskuje njegovu punu pažnju, neizbežno je da se često prevari. To neće biti promenjeno čak i ako je on veoma inteligentan, veoma hrabar, krajnje brižan prema istini.

Šta da se radi? Veoma jednostavno. Da bi izmakao rukama tih ljudi koji mu prete bičem, mora da beži. Ako je kadar da izbegne da padne u ruke tim mučiteljima, treba da izbegne. Stvari stalno tako stoje i u vezi s političkim partijama. Kad u zemlji postoje političke partije, pre ili kasnije iz toga proizlazi da je nemoguće umešati se u javne poslove da se ne pridruži nekoj od partija i onda se zaigra igra. Ko god je zainteresovan za javne stvari, želi da njegova zainteresovanost bude i delotvorna. Tako, oni koji bi da dele brigu o javnom dobru nalaze se u situaciji ili da se odreknu toga da na to misle i okrenu se nečem drugom, ili da pređu pod žrvanj partija. A i u tom drugom slučaju, na njih navaljuju brige koje isključuju brigu o javnom dobru.

Partije su čudesan mehanizam zbog kojeg, u celoj zemlji, nijedan duh ne može da posveti pažnju naporu da, u javnim poslovima, uoči i izdvoji dobro, pravdu i istinu. Iz toga ishodi, osim u veoma malom broju slučajnih podudarnosti, da se rešavaju i izvode samo mere suprotne javnom dobru, pravdi i istini. Ako biste hteli đavolu da poverite organizovanje javnog života, ne biste mogli da smislite inventivniji uređaj.

Treba priznati da je mehanizam duhovne i mentalne opresije, svojstven partijama, u istoriju uvela Katolička crkva tokom svoje borbe protiv jeresi

Ako sadašnja realnost ne izgleda baš toliko mračna, to je otuda što je političke partije nisu još celu progutale. Ali, u stvari, da li ona zaista nije već potpuno mračna? Nije li ona mračna isto koliko je mračna slika ovde ocrtana? Ne pokazuju li to skorašnji događaji?

Treba priznati da je mehanizam duhovne i mentalne opresije, svojstven partijama, u istoriju uvela Katolička crkva tokom svoje borbe protiv jeresi. Preobraćenik koji se pridružuje crkvi, ili vernik koji, posle unutrašnjeg oslobođenja, ostaje u crkvi, opaža istinito i dobro u katoličkoj dogmi. Ali prelazeći prag, on istog trena automatski primećuje da implicitno u celosti prihvata sve tačke „stroge vere“ čije kršenja podrazumeva anatemu. Te tačke vere nisu podložne preispitivanju. Uostalom, da bi sve one bile preispitane, ni ceo život nekog obdarenog visokom inteligencijom i poznavanjem kulture ne bi bio dovoljan, jer osude po njima podrazumevaju mnoge istorijske okolnosti.

Kako se prikloniti tvrđenjima koja čak i ne poznajete? Dovoljno je da se bezuslovno potčinite autoritetu od koga one potiču.

Zato je Sveti Toma Akvinski hteo da njegove tvrdnje podržava autoritet crkve, uz isključenje svakog drugog argumenta. Jer, kaže on, onima koji prihvataju taj autoritet ništa drugo i nije potrebno, i nikakav argument neće ubediti one koji ga ne prihvataju.

Tako je unutrašnja svetlost evidentnosti, ta sposobnost opažanja odozgo data ljudskoj duši kao odgovor na njenu težnju ka istini, otklonjena, osuđena na servilne zadatke umesto da vodi duhovnu sudbinu ljudskih stvorenja. Motiv mišljenja nije više bezuslovna, otvorena želja za istinom, nego želja za prilagođavanjem unapred ustanovljenim poukama.

Tragična je ironija da je crkva, zasnovana na Hristu, u toliko velikoj meri gušila duh istine, a da to nije uradila totalno, uprkos inkviziciji, može da zahvali samo mistici koja je ponudila bezbedno utočište. To je često primećivano. Ali, manje je primećena druga tragična ironija. Gušenje duha pod inkvizitorskim režimom izazvalo je pokret revolta, koji je preuzeo smer koji je opet sledio delo gušenja duha.

Reformacija i humanizam renesanse dvostruki je proizvod rečenog revolta, koji je naširoko doprineo, posle tri veka sazrevanja, pojavi duha 1789. godine. Posle izvesnog odlaganja, iz njega je proistekla naša demokratija zasnovana na igri partija, od kojih je svaka mala profana crkva naoružana pretnjom o ekskomunikaciji. Uticaj partija zagadio je svekoliki mentalni život našeg doba.

Kad se neki čovek pridruži ovoj ili onoj partiji, to je obično zato što je opazio, tokom akcija i propagande te partije, stvari koje su mu izgledale pravedne i dobre. Ali on nikad nije ispitao stav partije u vezi sa svojim problemima javnog života. Ulazeći u partiju, on prihvata stavove s kojima nije upoznat. Tako on podvrgava svoje mišljenje autoritetu partije. Kada postepeno bude saznavao te stavove, prihvataće ih bez preispitivanja. To je upravo situacija onoga ko pristaje na katoličku ortodoksiju kako ju je shvatao Sveti Toma.

Ako bi neki čovek, tražeći svoju člansku kartu, rekao da je saglasan s partijom u tome i tome, ali da nije još proverio njene ostale stavove, te da otuda u potpunosti zadržava svoje mišljenje, dok i njih ne ispita, nesumnjivo bi bio zamoljen da ode i vrati se tek kad bude spreman da sve prihvati, sa ispitivanjem ili bez ispitivanja.

Ali, u stvari, osim u slučaju retkih izuzetaka, čovek koji ulazi u partiju poslušno preuzima duhovni stav koji će docnije izražavati rečima: „Kao monarhista, kao socijalista, mislim da...“ To je tako udobno. Jer to znači da nema potrebe za mišljenjem. Nema ničeg udobnijeg od toga da se ne misli.

Što se trećeg svojstva partija tiče – da su mašine za fabrikovanje kolektivnih strasti, vidljivo je da nije potrebno da se ona dalje demonstrira. Kolektivna strast je jedina energija kojom partije raspolažu za spoljašnju propagandu i za pritisak upražnjavan na duši svakog člana. Priznaje se da duh partije zaslepljuje, da izaziva gluvilo za pravdu, čak podstiče čestite ljude na najsurovije proganjanje nevinih. To se priznaje, ali nikom ne pada na pamet da ukine organizacije koje fabrikuju takav duh.

Međutim, trovanje drogama je zabranjeno. Neki se ljudi ipak predaju drogama. Ali bilo bi znatno više zavisnika ako bi država preuzela prodaju opijuma i kokaina u kioscima za duvan, i to popratila oglasnim plakatima da bi ohrabrila potrošače.

*

Kao zaključak: izgleda da institucija partija konstituiše zlo, gotovo bez ikakvih primesa. One su u svome načelu rđave, a i njihovi praktični učinci su rđavi. Ukidanje partija bilo bi bezmalo čista blagorodnost. U načelu bi to bila visoko legitimna inicijativa, a u praksi bi izgleda donelo dobre efekte. Na izborima, kandidati neće govoriti glasačima: „Etiketa koju nosim je ta i ta“, što praktično javnosti ne kazuje bezmalo ništa o njihovom konkretnom stavu u pogledu konkretnih problema, nego će otprilike reći: „Mislim to, i to i to u pogledu takvog, i takvog i takvog velikog problema.“

Dospeli smo dotle da, u bilo kojem području, mislimo gotovo još samo tako što zauzimamo stav „za“ ili „protiv“ nekog mnjenja. A potom tragamo za argumentima, u zavisnosti od slučaja, koji će govoriti u prilog „za“ ili „protiv“

Izabrani će se udruživati i razdruživati u skladu s prirodnom i varljivom igrom afiniteta. Veoma bih dobro mogao da budem saglasan s gospodinom A. o kolonizaciji, a ne mogu da se s njim složim o poljoprivrednom vlasništvu, a obrnuto, s gospodinom B. Kad se bude govorilo o kolonizaciji, pre sednice ću malo proćaskati s gospodinom A. A ako se bude govorilo o poljoprivrednom vlasništvu, onda ću s gospodinom B.

Veštačka kristalizacija u partijama tako malo koincidira s realnim afinitetima u stvarima u kojima bi neki poslanik mogao da bude nesaglasan s kolegom iz sopstvene partije i saglasan s članom druge partije. Koliko su samo puta, u Nemačkoj, 1932, komunista i nacista tokom uličnih prepirki bili pogođeni mentalnom vrtoglavicom, pošto bi utvrdili da su saglasni u svim tačkama o kojima su govorili!

Izvan parlamenta, prirodno bi se obrazovale grupe oko časopisa koji je sadržao političke ideje. Ali ti kružoci morali su da budu u stanju neprekidne fluidnosti. Ta fluidnost razlikuje partiju od kružoka obrazovanog na osnovu međusobnih afiniteta i sprečava stvaranje rđavog uticaja. Kada se neguju prijateljske veze s glavnim urednikom takvog časopisa, oni koji u njemu često pišu znaju kad su u dodiru s vodećom idejom časopisa, a kada nisu. Ali, to se ne zna kada ste u partiji, jer u njoj ne postoji jasna distinkcija između unutrašnjeg i spoljašnjeg. Nadalje, postoje i oni koji čitaju časopis i poznaju jednog ili dvoje od onih koji u njemu pišu. Nadalje, tu su i redovni čitaoci koji se nadahnjuju člancima u časopisu. Zatim, povremeni čitaoci. Ali niko od njih neće ni pomisliti da kaže: „Kao privrženik tog časopisa, mislim da...“

Ako bi, u vreme izbora, saradnici časopisa bili politički kandidati, treba da im bude zabranjeno da se pozivaju na svoju vezu sa časopisom. I časopisu mora da bude zabranjeno da im pruža svoju javnu podršku, ili na koji god način, posredan ili neposredan, da im pomaže, pa čak i samo da ih spominje. Cela grupa prijatelja tog časopisa trebalo bi da bude zabranjena.

Ako časopis sprečava svoje saradnike, pod pretnjom raskida saradnje s njima, da sarađuju s drugim publikacijama, kakve god one bile, treba da bude prinuđen da prekine izlaženje. Sve to podrazumeva skup medijskih pravila koji bi onemogućio publikacije s kojima je nečasno sarađivati.****

Svaki put kad neki kružok pokuša da se iskristališe, pridajući određeni karakter svojstvima člana, formalizujući njegovo članstvo, to treba da bude zakonski onemogućeno.

Biće, razume se, ilegalnih partija. Ali njihovi članovi će imati rđavu savest i neće biti časno da im se drugi pridružuju. Svoju duhovnu servilnost neće moći javno da ispovedaju. Neće moći da vrše nikakvu propagandu u ime partije. Partija neće moći da ih drži u tesnoj mreži interesa, osećanja i obaveza.

Kad god je neki zakon nepristrastan, jednak za sve i zasnovan u horizontu javnog dobra, te lako prihvatljiv narodu, on oslabljuje sve ono što zabranjuje. Oslabljuje to već samom činjenicom da postoji kao zakon, pa čak i nezavisno od represivnih mera namenjenih obezbeđivanju njegove primene. Ovo unutrašnje veličanstvo zakona jeste davno zaboravljeni faktor javnog života, koji je bilo potrebno oživeti za upotrebu.

Izgleda da u egzistenciji ilegalnih partija nema ničeg neprikladnog što se već ne nalazi, u višem stepenu, u efektima aktivnosti legalnih partija. Opšte govoreći, pažljivo ispitivanje izgleda da ne otkriva nikakve neugodne posledice koje bi izazvalo ukidanje partija.

Bezmalo svuda, a često čak i u slučaju čisto tehničkih problema, operacija zauzimanja strane, zauzimanja stava za ili protiv, zamenila je obavezu mišljenja. To je intelektualna lepra koja vodi poreklo iz političkog sveta, i rasprostrla se, u svim zemljama, maltene po vascelom mišljenju

Neobičan je paradoks da mere poput takve, koje su bez neugodnih posledica, zapravo su one koje imaju najmanje šanse da budu donesene i sprovedene. Ljudi govore: Ako bi to bilo tako prosto, zašto onda to već davno nije učinjeno? A ipak, najčešće, veliki poduhvati su laki i jednostavni.

Ova naročita mera proizvela bi zdrav i pročišćujući uticaj čak i s onu stranu granica javnih poslova, jer partijski duh je sve zatrovao. Ustanove koje regulišu javni život u nekoj zemlji uvek utiču na sveukupnost mišljenja, jer je takav prestiž moći.

Dospeli smo dotle da, u bilo kojem području, mislimo gotovo još samo tako što zauzimamo stav „za“ ili „protiv“ nekog mnjenja. A potom tragamo za argumentima, u zavisnosti od slučaja, koji će govoriti u prilog „za“ ili „protiv“. To je tačna transpozicija partijskog duha.

Baš kao u političkim partijama, postoje demokratski nastrojeni ljudi koji prihvataju postojanje više partija, a slično tome, u području mnjenja, ima ljudi koji su spremni širokogrudo da priznaju vrednost mnjenjima s kojima se na slažu. Oni su potpuno izgubili sam smisao za istinito i lažno.

Drugi, koji zastupaju neko mnjenje, ne pristaju da ispituju ništa što bi tom mnjenju protivrečilo. To je transpozicija totalitarnog duha. Kada je Ajnštajn posetio Francusku, svi ljudi iz više ili manje intelektualnih sredina, uključujući i same naučnike, podelili su se u dva tabora, za i protiv. Svekolika nova naučna misao u naučnim sredinama ima svoje zagovornike i protivnike koji se međusobno sukobljavaju, potpuno u partijskom duhu, i to do žalosnog stepena. Uostalom, u tim sredinama postoje frakcije, koterije, u više ili manje kristalizovanom stanju.

U umetnosti i književnosti to je još vidljivije. Kubizam i nadrealizam bili su svojevrsne partije. Pa onda, neki su bili židovci, a drugi morasovci. Da biste stekli ime, korisno je da budete okruženi bandom obožavalaca ponesenih partijskim duhom.

Na isti način, nije bilo velike razlike između privrženosti nekoj partiji i privrženosti nekoj crkvi ili pak antireligijskom stavu. Bilo je onih koji su se delili na osnovu toga da li su za ili protiv verovanja u Boga, za ili protiv hrišćanstva i tako dalje. U stvarima religije dospeli smo dotle da govorimo o militantima.

Čak i u školama ne umemo više drukčije da podstičemo decu na razmišljanje nego tako što ih pozivamo da zauzmu stranu za ili protiv. Navedu im rečenicu nekog velikog autora, a onda im kažu: „Da li ste saglasni s tim ili niste? Argumentujte.“ U vreme ispita, nesrećnici koji imaju samo tri sata da završe pisanje svoje disertacije ne mogu da dobiju više od pet minuta da bi se zapitali da li su saglasni. A bilo bi tako lako da im bude rečeno: „Razmislite o ovom tekstu i iznesite razmišljanja koja vam padaju na pamet.“

Bezmalo svuda, a često čak i u slučaju čisto tehničkih problema, operacija zauzimanja strane, zauzimanja stava za ili protiv, zamenila je obavezu mišljenja. To je intelektualna lepra koja vodi poreklo iz političkog sveta, i rasprostrla se, u svim zemljama, maltene po vascelom mišljenju. Pod sumnjom je da bismo mogli da se izlečimo od te lepre koja nas ubija, a da najpre ne počnemo s ukidanjem političkih partija.

+++

* Vladavina terora, ili Teror, period od 5. septembra 1793. do jula 1794, u vreme Francuske revolucije. Kad su neprijateljske vojske sa svih strana opkolile Francusku, revolucionarna vlada je odlučila da uvede teror na dnevni red, koji je trebalo da posluži za suzbijanje onih koji su osumnjičeni kao neprijatelji Revolucije (plemići, sveštenici i ostali). Jedina presuda osumnjičenima bila je javna egzekucija, u Parizu i provinciji. Teror je imao i ekonomsku i versku stranu: kontrola cena i program dehristijanizacije. (Prev.)

** Les cahiers de revendications – svojevrsni registar, nasleđen iz roajalističkog perioda, i služio je skupštinama koje su birale predstavnike za zajednički dom (États généraux) za beleženje njihovih želja, žalbi i zahteva. (Prev.)

*** Kad se spominje Mamon, misli se na novac i materijalno bogatstvo. Videti u Novom zavetu, što Simona Vejl zapravo citira bez navodnika. Mamon će u srednjem veku čak biti personifikovan u božanstvo. (Prev.)

****  Simona Vejl ovde navodi tadašnje primere tih publikacija: Gringoire (francuski nedeljnik, izlazio je od 1928. do 1944; najpre je bio antimilitaristički, a zatim zagovarao višijevsku kolaboracionističku vladu), MarieClaire (revija posvećena veštačkom ulepšavanju žena, koja i danas izlazi) i tako dalje. (Prev.)

Oceni 5