O uživanju u mržnji

Evo pauka kako mili po otiraču poda sobe u kojoj sedim (ne onoj koja je tako lepo poslužila kao alegorija u izvrsnim Paukovim nitima, nego u drugoj od iste okrepljujuće vrste); on grabi ne mareći, užurbano hita, nevešto se spopliće ispred mene, i zaustavlja se – on vidi ogromnu senku pred sobom, i ne znajući da li da se povuče ili da nastavi, proučava svog ogromnog neprijatelja – međutim, kako ja ne mrdam i ne zaskačem zalutalog nevaljalca, kao što bi on zaskočio bespomoćnu muvu zapretenu u njegovoj mreži, on se ohrabruje i usuđuje se da nastavi, s prepredenošću pomešanom sa drskošću i strahom. Dok prolazi kraj mene, podižem otirač kako bih mu pomogao u bekstvu, i milo mi je da se otarasim nezvanog uljeza, i pošto je nestao, ježim se od pomisli na njega. Dete, žena, lakrdijaš ili moralista, pre sto godina, na smrt bi zdrobili ovog malog puzavca – moja filozofija to nadilazi – stvorenje ne smatram zlim, ali ipak mrzim i sam pogled na njega. Duh zlobe prevailazi sopstveni praktičan napor. Naučili smo da obuzdamo sopstvenu volju i da svoje postupke držimo u granicama humanosti, mnogo pre nego što smo bili u stanju da sopstvena osećanja i imaginaciju svedemo na istu umerenost. Odustaćemo od spoljašnjeg ispoljavanja, životinjskog nasilja, ali ne možemo da se odvojimo od suštine ili načela odbojnosti. Nećemo zgnječiti siroto malo stvorenje o kojem je reč (to izgleda baš varvarski i žalosno!), nego ćemo ga poštovati uz neku vrstu zagonetnog straha i praznovernog gnušanja. Biće potrebno još sto godina pomnog pisanja i dubokog razmišljanja da bismo se oslobodili predrasuda i počeli da ovo zlosrećno pleme posmatramo uz pravi „izliv čovečne ljubaznosti“, umesto da ga posmatramo snebivljivo i sa zlobom.

Ljudi se okupljaju u gomilama, strasno žudeći za tim da prisustvuju nekoj tragediji: međutim, ako se u susednoj ulici odvija pogubljenje, kako g. Burke beleži, pozorište će ostati bez publike

Priroda je, izgleda (što je više posmatramo), sazdana od mržnje: bez predmeta mržnje, izgubili bismo samo izvorište misli i postupaka. Život bi se pretvorio u stajaću vodu, bez talasanja usled različitih čovekovih interesa i neobuzdanih strasti. Svetla nit naše sreće postala je još sjajnija (ili je samo učinjena vidljivom) tako što je sve oko nje zamračeno što je više moguće; tako da duga oslikava svoj oblik na oblacima. Da li je to ponos? Da li je to zavist? Da li je to snaga kontrasta? Da li je to slabost ili zloba? Ali šta god da je, u čovekovom duhu postoji tajna privlačnost i žudnja za zlom, i žudnja za izopačenim ali očaravajućim uživanjem u pakosti, kao neprolaznom izvoru zadovoljstva. Dobro, ma kako neiskvareno, ubrzo postaje bljutavo, teži raznovrsnosti i žaru. Bol je gorkosladak, teži raznovrsnosti i žaru. Ljubav, uz malo povlađivanja, postaje ravnodušna ili odvratna: jedino je mržnja besmrtna. Zar ne uviđamo svakodnevno ovo načelo na delu? Životinje bez milosti muče i mrcvare jedna drugu; deca iz zabave ubijaju muve; svako može da u novinama, kao vrhunsko izrugivanje, čita o nesrećama i napadima; čitav grad hita da prisustvuje požaru, a posmatrač nipošto ne likuje posmatrajući njegovo gašenje.

Ovo je svakako bolje, ali smanjuje zanimanje, a naša osećanja postaju saučesnici naših strasti, umesto našeg razumevanja. Ljudi se okupljaju u gomilama, strasno žudeći za tim da prisustvuju nekoj tragediji: međutim, ako se u susednoj ulici odvija pogubljenje, kako g. Burke beleži, pozorište će ostati bez publike. Nepoznatog nitkova, izvesnog idiota, mahnitu ženu, podstrekava i draži čitava zajednica. Sveopšte neprilike su u prirodi sveopšte koristi. Koliko dugo će papa, Burboni i inkvizicija držati narod Engleske u okovima, nadevajući mu nadimke i time dajući oduška svojoj zlovolji! Jesu li nam u skorije vreme učinili nekakvo zlo? Ne: ali, mi uvek imamo suvišnu količinu žuči u stomaku, i treba nam neko na koga ćemo je istresti. Koliko smo neradi da odustanemo od našeg bogobojaznog verovanja u duhove i veštice jer nam se sviđa da jedne progonimo a na smrt se plašimo drugih! To nije toliko kvalitet koliko je količina uzbuđenja kojih smo željni: ne možemo da podnesemo stanje ravnodušnosti i dosade: duh se, izgleda, gnuša vakuuma, koliko i sva priroda.

Čak i kada nam duh vremena (to jest, razvitak intelektualne uglađenosti, u sukobu s našim prirodnim slabostima) više ne dopušta da sopstvena osvetoljubiva i tvrdoglava osećanja sprovedemo u delo, mi pokušavamo da ih oživimo u opisima, i u mislima se ne odričemo starih aveti, utvara naših strahova i naše mržnje. Spaljujemo sliku Gaja Foksa,(1) a urlanje i udaranje i zlostavljanje te sirote dronjave figure od krpa i slame ustalilo se kao proslava u svakom engleskom selu, jednom godišnje. Protestanti i papisti danas ne spaljuju jedni druge na lomači; međutim, mi se pretplaćujemo na nova izdanja Foksove Knjige mučenika; a tajna uspeha Škotskih novela umnogome je ista – one nas vraćaju u feudalno doba, razdiranjima, pustošenju, užasima, nedelima i osvetama iz varvarskog doba i varvarskih naroda – ukorenjenim predrasudama i sektama i partijama na smrt sukobljenim oko politike i religije, i sukobljenim vođama i klanovima, ophrvanim ratovima i zaverama. Osećamo neobuzdanu silu duha mržnje u svim ovim novelama. Dok čitamo, ostavljamo po strani dostignuća civilizacije, oronuli veo humanosti. „Dalje, uzajmljene trice!“ Divlja zver budi se u nama, osećamo se kao životinje u lovu, i dok se pas trza u snu i ustremljuje na plen, sama duša budi se u svom leglu i ispušta divlji krik zadovoljstva, još jednom se vraćajući slobodi i razuzdanim i neobuzdanim nagonima. Svako zamahuje iz sve snage, ili odlazi Đavolu na svoj način.

Kanibali peku svoje neprijatelje i jedu ih u dobrom društvu: dobri hrišćanski sveštenici, koji se od njih razlikuju samo po veličini brade, i telo i dušu predaju ognju pakla za slavu Boga i dobro Njegovih stvorenja

Ne pomaže tu nikakav Panoptikon (2) Džeremija Bentama, nikakav nemogući Paralelogram g. Ovensa (Rob Roj bi bez razmišljanja tu odvalio hiljadu psovki), nikakav dugo razrađivan interes – volja pronalazi svoj put do objekta, kao što se planinska bujica baca preko litice: najveće moguće dobro svakog pojedinca sastoji se u priređivanju svih mogućih nevaljalstava svojim susedima: to je šarmantno, i nailazi na nepogrešiv i saosećajan drhtaj svakog srca! Tako je g. Irving, (3) slavni propovednik, stari, prvobitni, gotovo zgasli oganj iz pakla, ponovo potpalio u brodu Kaledonijske kapele, budući da taj brod, na ushićenje i zaprepašćenje njegove čestite publike, predstavlja pravu vodu Nove reke u Sedlerovom Velsu. Lepo je, premda mučno, sedeti i buljiti u dno Tofeta,(4) i među zmajevima igračkama igrati se vatrom i sumporom (to proizvodi peckav električni šok, pravu zvrčku za nežne prirode), i videti g. Irvinga, poput ogromnog Titana, ljutitog i smrknutog kao da mora da izmisli muke za sve proklete! Kakvo je čovek čudno stvorenje!

Nezadovoljan svime što preduzima da nasekira i naškodi svojima „na ovoj obali i plićaku vremena“, gde bi čovek pomislio da u izobilju ima tuge, bola, razočaranja, muka, suza, uzdaha i jecaja, netrpeljivi manijak odvlači ga na vrh najvišeg školskog tornja da bi ga bacio u razjapljeni ambis ognja; njegova spekulativna zloba traži od večnosti da iskali svoju beskrajnu pakost i poziva Svemogućeg da izvrši svoju nemilosrdnu presudu! Kanibali peku svoje neprijatelje i jedu ih u dobrom društvu: dobri hrišćanski sveštenici, koji se od njih razlikuju samo po veličini brade, i telo i dušu predaju ognju pakla za slavu Boga i dobro Njegovih stvorenja! Dobro je da moć ovakvih osoba nije usklađena sa njihovim željama: zapravo, iz osećaja sopstvene slabosti i nemogućnosti kontrole razmišljanja drugih, oni tako „savlađuju džandrljivce“ i nastoje da ih, velikim rečima i monstruoznim osudama, nateraju da se povinuju.

Da li iko pretpostavlja da ljubav prema domovini, kod prosečnog Engleza, podrazumeva bilo kakvo prijateljsko osećanje ili spremnost da služi drugom koji nosi isto ime? Ne, ona znači samo mržnju prema Francuzima ili stanovnicima bilo koje druge zemlje s kojom smo se, u izvesnom vremenu, našli u ratu

Uživanje u mržnji, poput otrovnog minerala, nagriza srce religije i pretvara je u mučnu zlovolju i netrpeljivost; ono od patriotizma pravi opravdanje za podmetanje požara, pomora i gladi u drugim zemljama: ono vrlini ne prepušta ništa osim duha cepidlačenja, i uskogrude, ljubomorne, inkvizitorske predostrožnosti nad postupcima i motivima drugih. Šta imaju različite sekte, verovanja i religijska učenja, osim malog preteksta ustanovljenog da bi se ljudi prepirali, svađali, čerečili jedni druge na komade, poput mete na koju treba pucati? Da li iko pretpostavlja da ljubav prema domovini, kod prosečnog Engleza, podrazumeva bilo kakvo prijateljsko osećanje ili spremnost da služi drugom koji nosi isto ime? Ne, ona znači samo mržnju prema Francuzima ili stanovnicima bilo koje druge zemlje s kojom smo se, u izvesnom vremenu, našli u ratu.

Da li ljubav prema vrlini označava ikakvu želju da otkrijemo ili ispravimo sopstvene greške? Ne, ali ona, najopakijom netrpeljivošću prema ljudskim slabostima, iskupljuje za tvrdoglavu privrženost sopstvenim porocima. To načelo je od najopštije primene. Prostire se, podjednako, i na dobro i na zlo: ako nas nagoni da mrzimo glupost, čini nas ne manje nezadovoljnim primetnim zaslugama. Ako nas prisiljava da osuđujemo zablude drugih, takođe nas prisiljava da isto tako ne podnosimo njihovo blagostanje. Svetimo se za nanete uvrede: za dobrotu se odužujemo nezahvalnošću. Čak i ono čemu smo najviše naklonjeni i za šta pokazujemo najviše simpatija, ubrzo poprima ovakav obrt. „Ono što beše slatko poput rogača, u isti čas postaje gorko poput coloquintida (5)“; a ljubav i prijateljstvo tope se na sopstvenoj vatri. Mrzimo stare prijatelje, mrzimo stare knjige, mrzimo stare stavove; i, najzad, počinjemo da mrzimo sebe.

Zapazio sam da nekolicina od onih koje sam nekada poznavao do u tančina, idu istim stazama prijateljstva, ili postojanost kombinuju sa iskrenom odanošću. Poznavao sam dve-tri grupe nerazdvojnih prijatelja koji su se viđali „šest dana u nedelji“; rasturili su se i razišli. Posvađao sam se gotovo sa svim svojim starim prijateljima (reći će da je za sve kriva moja užasna narav), ali i oni su se, takođe, posvađali jedni s drugima. Šta je postalo od „tog kartaškog društvanca“, koje je Elija (6) proslavio u svojoj čuvenoj Poslanici Robertu Sadiju, blagorodnom (7) (i sad mislim o tome – jer i sâm sam slavljen baš u toj knjizi (8)) „koje su niz godina zvali prijateljima admirala Bernija“? Iščezli su kao lanjski sneg.

Mi uvek imamo suvišnu količinu žuči u stomaku, i treba nam neko na koga ćemo je istresti

Neki su umrli, ili otpočeli život negde daleko, ili na ulici prolaze jedan pored drugog kao stranci, ili ako se zaustave da porazgovaraju, više su nego hladni i pokušavaju da jedan drugog prekinu što je pre moguće. Neki su se obogatili, drugi osiromašili. Neki su dobili mesto u vladi, drugi niche (9) u Tromesečnoj reviji. Neki su teškom mukom stekli ime u svetu; dok su drugi opstali u sopstvenoj povučenosti. Jedne preziremo, a drugima zavidimo i srećni smo kad ih ponizimo. Vremena su se promenila; ne možemo da oživimo stara osećanja; i izbegavamo da se suočavamo sa onima koji nas podsećaju na naše slabosti i osećamo se nelagodno u njihovom prisustvu, i košta nas prilično napora da izgledamo srdačno, što zbunjuje nas, a ne zavarava naše quondam (10) kolege.

Stara prijateljstva su poput ručka posluženog u više navrata, hladna, nelagodna i odvratna. Od njih se okreće stomak. Čak i stalne veze i prisnost stvaraju zamor i prezir; ako se sretnemo posle izvesnog perioda odsustvovanja, više ne izgledamo isti. Jedan nam je previše mudar, drugi previše nerazuman; i pitamo se kako to ranije nismo uvideli. Mudrost ovog prvog nas uznemiruje i neprestano drži u stanju uzbune, ili nas smrtno zamara glupost ovog drugog. Dobre stvari kod ovog prvog (pored toga što olabavljuju veze za sobom), ponavljanjem postaju bljutave i gube sjaj; a bljutavost ovog drugog postaje nepodnošljiva. Najzabavnije ili najpoučnije društvo u najboljem slučaju je kao omiljena knjiga, koju posle izvesnog vremena želimo da odložimo na policu, ali budući da naši prijatelji ne žele da ih tamo ostavimo, to prouzrokuje nerazumevanje i neprijateljstvo između nas. Ili, ako strast i postojanost prijateljstva ne jenjava, ili njegov razvitak remeti izvesna prepreka proizašla iz same njegove prirode, mi tragamo za drugim izvorima nezadovoljstva i drugim stvarima na koje možemo da se požalimo. Počinjemo jedni druge da kritikujemo zbog oblačenja, izgleda, opšteg karaktera. „Ovaj je baš prijatan druškan, ali je šteta što sedi do kasno!“

Drugi ne dolazi na sastanke, a to je rana koja nikad ne zaceljuje. Upoznali smo neke otmene mlade ljude ili metresu, i želimo da ih predstavimo prijatelju; ali, on je trapav i aljkav, razgovor ne uspeva, i to zamrzava naše odnose. Ili, on se toliko zgadio društvu, da odustajemo od sopstvenih uverenja u pogledu teme razgovora kao izgovor za to što ga ne branimo. Svi ili neki od ovih uzroka, vremenom, postaju osnova za zahlađenje odnosa ili razdražljivost; a, na kraju, eksplo-diraju u otvoreno nasilje kao jedinu nadoknadu za tako dugotrajno zataškavanje, ili najsigurnije sredstvo za otklanjanje uspomena na pređašnju ljubaznost, tako malo saglasnu s našim sadašnjim osećanjima.

Možemo da pokušamo da se pozabavimo ranama ili da pokrpimo lešinu nestalog prijateljstva; ali, prvo, teško da će izdržati operaciju, a drugo, uopšte nije vredno balsamovanja! Jedini način na koji možemo da se pomirimo sa starim prijateljima jeste taj da se lepo rastanemo s njima: sa razdaljine može da nam se ukaže prilika da se vratimo (snevajući na javi) u stara vremena i starim osećanjima: ili da, u svakom slučaju, ne pomišljamo na obnavljanje prisnosti, sve dok pošteno ne izbljujemo svu zlobu ili o svoj zlobi koju gajimo jedni prema drugima ne razmislimo, ne osetimo je i o njoj ne progovorimo. Ili ako možemo da zapodenemo svađu s nekim drugim, i učinimo ga žrtvenim jarcem, biće to vešta majstorija kojom ćemo isceliti slomljenu kost.

Posle nekog vremena, više ne volimo naše omiljene knjige. Ne možemo doveka da čitamo iste radove

Mislim da moram ponovo da budem prijatelj s Lambom, budući da je napisao tu velikodušnu Poslanicu Sadiju, i preneo mu delić sopstvenog razmišljanja! Uopšte ne znam šta je to što me toliko vezuje uz H---, osim da on i ja, kad god se sretnemo, sedimo i prosuđujemo o društvu starih prijatelja i „sekli ih kao žrtvu bogovima! (11) “ Sa L. [Li Hant], Džonom Skotom, gospođom [Montegi], čije crne lokne čine živopisno zaleđe našeg razgovora, B---, koji se ugojio, i kako kažu oženio, R[ikman]; svi su se oni odavno razdvojili, a njihovi nedostaci su ono što nas drži na okupu. (12) Nismo se prenemagali od oplakivanja ili cviljenja nad njihovim ludorijama; uživali smo, smejali im se, sve dok nismo bili spremni da raspalimo i po našoj strani „i jedan čitavi sat, po njegovome satu, ko ludi se smejali“. (12) Služili smo jelo od anegdota, crtica, majstorija duha, i sekli i seckali ih dok se nismo umorili. Verujem da su neki od njih i danas s nama. Što se mene tiče, kao što sam jednom rekao, prijatelj mi je draži zbog nedostataka o kojima može da se priča. „Dakle“, reče gospodin [Montegi], „prestaćete da budete filantropi!“ Oni o kojima je reč bili su neki od probranih duhova svog vremena, ne „ko čovek bezvredan i bez budućnosti“; (13) i do sad smo ih opravdavali; ali, bolje je da ne čuju šta smo, tu i tamo, govorili o njima. Ne marim šta bilo ko govori o meni, naročito iza mojih leđa, i to u vidu kritičke i analitičke rasprave; to su pogledi nenaklonosti i prezira na koje odgovaram najgorim otrovom svog pera. Izrazi lica pogađaju me više od reči. Ako sam u jednom slučaju pogrešno shvatio ovaj izraz, ili pribegao ovakvom leku tamo gde nije trebalo, žalim zbog toga. Ali, lice je bilo previše otmeno ispod tog vela, a ja sam previše star da bih ga pogrešno razumeo!...

Ponekad odlazim do ---; i koliko god puta odlazio, uvek se zaklinjem da više neću. Ne zatičem nekadašnju porodičnu dobrodošlicu. Duh prijateljstva sreće me na vratima, i sedi uz mene za večerom. Oni imaju sijaset otmenih utisaka i novih poznanstava. Aluzije na nekadašnje događaje smatraju tričavim, a nije uvek ni prijatno dotaći se neke opštije teme. M. ne otpočinje rečima „Faset je imao običaj da kaže“, kao što je nekad činio svakih pet minuta. Ta tema je donekle otrcana. Devojke su porasle i ovladale hiljadama veština. Opažam da na obe strane ima ljubomore. Misle da se pravim važan, a ja o njima mislim isto. Svaki put kad me upitaju: „Ne mislim li da je g. Vašington Irving veoma otmen pisac?“ ne odlazim sve dok ne dobijem pozivnicu za Božić, zajedno sa g. Listonom. Jedina prisnost koju nikad nisam video da uzmiče ili bledi, bila je čisto intelektualna. U tome nije bilo ničeg što je naginjalo otvorenosti, ničeg od bolećivo preterane osetljivosti.Naše uzajamno poznanstvo bilo je pretežno tema za razgovor, nipošto ne bliskosti. U našim eksperimentima nismo je razmatrali ništa više nego „miševe u vazdušnom šmrku“; a kao zločinačke, one su bile pravovremeno sasečene i bačene pod nož za seciranje. Nemamo ni prijatelja ni neprijatelja. Žrtvujemo ljudske slabosti u svetilištu istine. Aveti karaktera, pošto sokovi iscure, mogu da se vide kako se njišu na vetru kao muve na paučini; ili se čuvaju za neko buduće ispitivanje u prečišćenoj kiselini. Demonstracija je uvek bila i divna i nova. Prezasićenost čemerom ne postoji: nema ničeg što se tako dobro drži kao ono skuvano na zlovolji. Umaramo se od svega osim od izrugivanja drugima i čestitanja sebi samima na njihovim nedostacima.

*

Iz istog razloga, posle nekog vremena, više ne volimo naše omiljene knjige. Ne možemo doveka da čitamo iste radove. Naš medeni mesec, čak i da smo se oženili muzom, mora da se okonča, posle čega sledi ravnodušnost, ako ne baš gađenje. Ima nekih dela, onih koja, uistinu, isprva proizvode najupadljiviji efekat svojom otmenošću i smelošću izraza, koja ne trpe dva čitanja; druga, manje ekstravagantnog karaktera, i to ona koja uzbuđuju i privlače pažnju velikim zalaženjem u potankosti, teško da su zanimljiva u onoj meri da nam ushićenje održe živim. Popularnost najuspešnijih pisaca deluje tako da nas otuđuje od njih, vikom i bukom koja se podiže oko njih, neprekidnim po-navljanjem njihovih imena i silnim neukim i zbrkanim obožavaocima koje vuku za sobom: – nama se, zaista, premalo dopada da druge izvlačimo iz nezasluženog mraka, da ne bi bili optuženi za izveštačenost i jedinstveni ukus. Nema ničeg da se kaže u pogledu autora o kojima je ceo svet rekao svoje; nezahvalan je koliko i beznadežan posao preporučivati nekog za koga niko nikad nije čuo. Hvaliti Šekspira kao boga našeg idolopoklonstva, izgleda kao prostačka narodna predrasuda; kuditi Čosera, ili Spensera, ili Bomona, ili Flečera, ili Forda, ili Marloa, umnogome poprima obrise cepidlačenja i egoizma.

Umesto patriota, i prijatelja slobode, ja ne vidim ništa osim tiranina i roba, ljude povezane s kraljevima koji kuju lance despotizma i praznoverja. Vidim kako glupost, udružena s podlošću, stvara duh javnosti i javno mnjenje

Priznajem da sam zamrzeo samo ime Slave ili Genija, kad su dela poput ovih „proćerdana u vremenu“, dok je svaki naredni naraštaj budala preko svake mere, ophrvan čitanjem smeća, a pomodne žene ozbiljno ulaze u rasprave sa svojim služavkama o prednostima Izgubljenog raja i Anđeoskih ljubavi g. Mora. Drugom prilikom, zamoljen sam da uđem u radnju i raspitam se imaju li neku od Škotskih novela, da bi mi rekli da su upravo poslali poslednju, ser Endru Vajliju! – g. Galt takođe bi bio zadovoljan ovim odgovorom! Reputacija izvesnih knjiga neuglađena je i nikakva, a nekih drugih – crvotočna i buđava. Zbog čega našu pažnju da usredsređujemo na one u koje ne možemo da imamo poverenja, ili s kojima su drugi odavno prestali da se muče? Donekle se plašim da zavirim u Toma Džonsa (15) da ne bi izneverio moja očekivanja u ovo doba dana, u suprotnom, svakako bih bio raspoložen da je bacim u vatru i, dok sam živ, ne zavirim ni u kakav drugi roman. Međutim, moglo bi da se kaže, svakako ima radova koji, poput prirode, nikada ne zastarevaju; i takvi uvek podjednako diraju maštu i strasti! Takođe ima pasusa koji izgledaju kao da bi čitav život mogli da se baškarimo na njima i da ne iscrpimo osećaj – za ljubav i divljenje koji oni pobuđuju: oni nam postaju miljenici, i mi ih obožavamo do neke vrste iznemoglosti. Evo jednog:

--- „Sedeći kraj prozora, šarajuć mislima po travi, ugledah boga, Pomislih (ali, to si bila ti), uđe na kapije naše: Krv mi jurnu, pa se opet vrati, navrat kao da je othuknuh i usisah poput daha; tad se odazvah u žurbi da te prihvatim: nikad čovek ne beše iz ovčijeg tora gurnut skiptru, uzvisiv se u mislima visoko ko ja; ti tad zavešta poljubac na ovim usnama, koje smerah da sklonim od tebe zanavek. Čuh te kako zboriš Daleko iznad, pevajuć!“ (16)

Počelo je da se podrazumeva da niko ne može da živi od svojih talenata ili znanja, a da nije spreman da te talente i to znanje prostituiše radi izdaje svoje vrste i ustremljuje se na svoju braću ljude

Pasus poput ovog, uistinu, ostavlja ukus u ustima kao nektar, i čini nam se, dok čitamo, da sedimo u društvu bogova za njihovim zlatnim stolovima: ali, ako ga često ponavljamo u svakodnevnom raspoloženju, on gubi ukus, postaje bljutav, „vino poezije je pijanstvo, gde ostaje samo talog“. Ili, s druge strane, ako se pozovemo na melodiju naročitih okolnosti da bismo je istakli kao nadmoćnu, kao što je recitovanje prijatelju, ili pošto smo ostali ushićeni posle duge šetnje nekim romantičnim predelom, ili dok se „u hladu igramo sa Amarilom, Ili Neajri zaplićemo kosu“ (17) na kraju propuštamo prateće okolnosti, i umesto da sećanje na njih premestimo na pogodnije mesto, žaleći za onim što smo izgubili, uzalud se napinjemo da povratimo „neopoziv čas“ – i pitamo se, u izvesnim slučajevima, i setni od pustoši iza sebe, kako smo ih preživeli! Zadovoljstvo se izdiže do svojih vrhova u trenucima stišane usamljenosti ili opijene naklonosti, i od tada opada, a od skladnog i svesnog opadanja, ostaje, naprotiv, osećaj zasićenosti i dosade. „Zar nije isto i na slikama?“ Priznajem da jeste, kod svih osim kod onih od Ticijanove ruke.

Ne znam zbog čega, ali nekakvo raspoloženje odiše s njegovih pejzaža, čisto, osvežavajuće, kao da dolazi iz drugih vremena; na njegovim licima izbija izraz koji nikada ne prolazi. Video sam jednu pre neki dan. Usred teške pustoši i blistavih ukrasa Fonthila, (18) nalazi se port folio Drezdenske galerije. Čim se otvori, mlada ženska glava proviruje iznutra; dete, a ipak odrasla žena; s izrazom seoske nevinosti i gracioznosti princeze, njene oči kao u golubice, usne spremne da se rastvore, osmeh zadovoljstva utisnut na čitavom licu, s biserima koji šljašte u njenoj oštroj kosi, njena mladalačka figura uglavljena u bogatu starinsku haljinu,poput rascvalog lišćako je obujmljuje aprilske pupoljke! Zbog čega me ova slika ne podseća na nežnu umilnost i zbog čega se postavlja kao večna prepreka između nesrećnog slučaja i mene?

– Upravo zato što zadovoljstvo zahteva veći napor duha kao potpore, nasuprot bolu; i, posle malo zaludnog traćenja vremena, od onoga što volimo okrećemo se onome što mrzimo!

Zar u privatnom životu ne vidimo kako se nižu hipokrizija, servilnost, sebičnost, glupost i drskost, dok se ono što je skromno povlači, a ono što vredi – gnječi?

U pogledu mojih starih stavova, zaista mi ih je dosta. I to ne bez razloga, jer su me gadno obmanuli. Naučio sam da mislim, i bio sam spreman da verujem, da genije nije prostitutka, da vrlina nije maska, da sloboda nije ime, da ljubav ima svoje mesto u čovekovom srcu. Ne marim mnogo ako su ove reči izvučene iz rečnika, ili ako ih nikad nisam ni čuo. One su za moje uši postale loša imitacija i san. Umesto patriota, i prijatelja slobode, ja ne vidim ništa osim tiranina i roba, ljude povezane s kraljevima koji kuju lance despotizma i praznoverja. Vidim kako glupost, udružena s podlošću, stvara duh javnosti i javno mnjenje. Vidim drske torijevce, slepe reformatore, kukavne vigovce! Da čovečanstvo stremi onome što je dobro, moglo je da ga odavno ima. Teorija je sasvim jasna; ali, ljudi su skloni opačinama, „da svako dobro delo izopače“. Sagledao sam sve što je postignuto snažnim upinjanjem čovekovog duha i intelekta, „onih kojih svet ne bijaše dostojan“, (19) i to ponosno obećano otvaranje prema istini i dobru kroz optiku budućih godina, nedovršeno naporom jednog čoveka, s mrvicom razumevanja dovoljnog da se oseti da je on bio kralj, ali ne da se dokuči kako bi on mogao da bude kralj slobodnih ljudi!

Video sam trijumf koji su ovenčali pesnici, prijatelji iz moje mladosti i prijatelji ljudskog roda, ali oni koje je odnela pobesnela plima koja je, nastupajući od prestola, pred sobom odnela svaku osobenost ispravnog razmišljanja; i video sam sve one koji se nisu pridružili u pozdravljanju ovog vređanja i sramoćenja zabranjene čovečnosti, progonjene (oni i njihovi prijatelji izmislili su krilaticu o tome), tako da je počelo da se podrazumeva da niko ne može da živi od svojih talenata ili znanja, a da nije spreman da te talente i to znanje prostituiše radi izdaje svoje vrste i ustremljuje se na svoju braću ljude. „Neko vreme to je bila misterija: ali, vreme pruža dokaze o tome.“ Odjeci slobode još jednom su oživeli u Španiji, a zore ljudske nade zarudele su ponovo: ali tu zoru pomračio je gadan zadah netrpeljivosti i oni oživljeni zvuci ugušeni svežim kricima iz tamnica inkvizicije – čovek se potčinjava (jer, dobro je da može) najpre gruboj sili, ali više od toga, urođenoj izopačenosti i nitkovskom duhu sopstvene prirode koja ne ostavlja prostor za dalje nade ili razočaranja. A Engleska, taj prareformator, taj herojski izbavitelj, taj glasnogovornik slobode, i poluga vlasti, stoji razjapljena, ne osećajući da se propast i plesan navlači nad njom, a njene kosti krckaju i pretvaraju se u kašu pod stiskom i nadiranjem krda ovog novog čudovišta, Zakonitosti!

Zaveden prijateljstvom i namagarčen u ljubavi – zar nemam razloga da mrzim i prezirem sebe? Svakako da imam; i to uglavnom zbog toga što nisam dovoljno mrzeo i prezirao svet

Zar u privatnom životu ne vidimo kako se nižu hipokrizija, servilnost, sebičnost, glupost i drskost, dok se ono što je skromno povlači, a ono što vredi – gnječi? Koliko često se „ruža otrže s čela ljubavi čedne pa tamo stavlja prišt!“ (20) Kakve su šanse za procvat istinske strasti? Kakvi su izgledi za njeno produženje? Uvidevši sve ovo, poput mene, i rasplevši mrežu čovekovog života na raznorazne niti zlobe, pakosti, kukavičluka, oskudice osećanja i razumevanja, ravnodušnosti prema drugima, i nepoznavanja sebe samih – uvidevši da običaji nadjačavaju svaku uzvišenost, otvarajući put sramoti – grešiti, kao što sam ja grešio, u javnim i ličnim nadanjima, procenjivati druge prema sebi, i procenjivati loše; uvek se razočarati tamo gde sam se najviše uzdao; zaveden prijateljstvom i namagarčen u ljubavi – zar nemam razloga da mrzim i prezirem sebe? Svakako da imam; i to uglavnom zbog toga što nisam dovoljno mrzeo i prezirao svet.

(oko 1826)

3. Hazlit upućuje na Edvarda Irvinga (1792–1834), škotskog sveštenika i mistika koji je preuzeo Kaledonijsku crkvu u Heton gardenu, u Londonu, gde je ostvario nezapamćen uspeh kao propovednik.

18. Selo u Viltširu u Engleskoj. Prev.

19. Poslanica Jevrejima, 11:38. Prev.