O vremenu srećnih prinčeva

Rupert Everet je napisao, režirao, te sebi dodelio vodeću ulogu u ovoj hipnotišućoj drami o poslednjim godinama u životu Oskara Vajlda, te agoniji izgnastva u Napulju i Parizu, a nakon sto je otpušten iz zatvora posle kazne koju je služio zbog "nedoličnog ponašanja". Kazna je došla kao rezultat afere sa lordom Alfredom "Bouzi" Daglasom, čiji je otac markiz Kvinsberija, budući da je protiv Vajlda podeneo tužbu zbog "somdomitskog ponašanja".

U Everetovom filmu vešto umetnute scene iz prošlosti prikazuju period u kojem je Vajld bio slavan, te njegov prvobitni optimizam kad je po prvi put vozom stigao u Francusku. DRuga paralela prikazuje poslednje godine, u kojima Vajld ćivi u bedi i bolesti, koja je posledica košmarnog perioda u zatvoru, idsmevan i odbačen od strane proteranih Britanaca koji su se našli na istom mestu, te ga prepoznali Nije mu pomogao ni pseudonim "Sebastian Melmot" - ta kreacija od dve reci koja je bila njegovo konačno šaljivo literarno delo.

Nakon izlaska iz zatvora, Vajld je svoje prijatelje zaprepastio, budući da je nastavio destruktivnu vezu sa zgodnim, dvoličnim Bouzijem (Kolin Morgan), sto je dovelo i gubitka alimentacije koju je dobijao od bivše supruge Konstans (Emili Votson), a ugrožava i prihode koje ima Bouzi, tako da na kraju ostaju bez novca. I to je početak njihovog kraja. Oskar tretira svoje verne saveznike Robija Rosa (Edvin Tomas) i Redžija Turnera (Kolin Firt) sa nezahvalnom bezobzirnošću, ali utehu nalazi u prijateljstvu sa mladim seksualnim radnikom i njegovim bratom, zadobijajući njihovo poverenje bajkom "Srećni Princ". U nekim srećnijim vremenima, on bi svojim jednako fasciniranim sinovima čitao ovu priču o statui koja dozvoljava lastavcu da iskoristi zlato i rubine kojima je optočen, a kako bi nahranio siromašne. U Everetovim rukama ova priča postaje dvosmislena parabola za Vajldovu strast i (moguće) iskupljenje, a Vajld nesrećni princ koji usamljeno otkriva da je ljubav jedina stvar vredna obožavanja.

Priča Vajldovog neprijatnog iskustva posle zatvora je nešto što mnogi filmovi nervozno izbegavaju. Film Stivena Fraja "Vajld" (1997) se zaustavlja nakon sentimentalnog zagrljaja tokom ponovnog susreta Oskara i Bouzija u Napulju; Ken Hjuzov "Iskušenja Oskara Vajlda" (1960) prikazuje Oskara - kojeg igra Piter Finč - kako hladno odbija da govori s Bouzijem na železničkoj stanici pre odlaska u neizvesnu budućnost. Nalik tim filmovima, Everet nam daje čuvene citate iz "Balade o tamnici u redingu" kao glavnu notu: "Svaki čovek ubija ono što voli ..." Ali Everet nas vodi kroz svaki užasavajući trenutak poniženja i osiromašenja, što Vajld podnosi što bolje može sa crnim humorom i dovitljivošću. Jedna scena ga tako prikazuje dok povraća na samrtnoj postelji, a pre nego što izgovori: "Encore du champagne!" Everet je očito bio pod uticajem Dejvid Herove predstave "Judin Poljubac" iz 1998, u kojoj Everet igra Vajlda, i možda isto Piter Akrojdovog romana "Poslednji testament Oskara Vajlda".

Everet je sjajno prikazao trenutak kada se Vajld i Bouzi ponovo sretnu, i još jedan - kada ga prepoznaju britanski grubijani koji su puni mržnje i homofobični (mada taj drugi koncept u to vreme još uvek nije postojao). Nasilnici gone Oskara, Robija i Redžija do crkve kada Vajld odluči da se suoči sa njima uz povike: "Prirodno stanište licemerja je Engleska! Idite tamo i ostavite me na miru!" Licemerje je tu ključna stvar. Civilizovano društvo je bilo spremno da se pretvara da ne vidi homoseksualne randevue sve dok su se odvijali pod velom tajnosti i srama. Nije bilo komentara o neobaveznom seksu sa pripadnicima nižih slojeva društva, koji su se lako dobijali za određene sume novca. Ipak, veza sa pripadnicima više klase smatrala se prestupom, pa Everet prikazuje Vajlda s portretom kraljice Viktorije pored njegove samrtne postelje, što je upravo komentar na pomenutu dvoličnost društva.  Naime, Vajld je preminuo godinu dana pre nje, i film nagoveštava da je Vajldov kazneni tretman bio deo gnusnog osećaja srama i poniženja usmerenog ka romantičkom i estetskom povlađivanju koje je muževno krvoproliće Prvog svetskog rata trebalo da ispravi.

Kakav je zapravo bio Vajldov život u izgnanstvu? Da li je ovaj film zamislio svet pun tragično prkosnih bodlji tamo gde ih i nije bilo? Kako su tekli njegovi poslednji dani ispunjeni tišinom, i kako se polako trošila fasada njegove nekadašnje slave, nije moguće znati sa sigurnošću. Ali ovaj film je duboko osećajna, snažno odglumljena počast hrabrosti i životu uprkos svemu, a publika će moći da ga pogleda i na ovogodišnjem Merlinka festivalu koji će se održavati u DOmu omladine od 6. do 9. decembra.