Jesenje, bolničke beleške bez daha
Luković KV

Ulica mog detinjstva: Kursulina Street, Kraljevo, ekologija na otvorenom

Photo: Lična arhiva

O zdravlju, novinarstvu i prijateljima

NIje more nego Dunav: Zalazak sunca na dorćolskom keju

Parafrazirajući legendarno poremećenu misao slavne dr Mirjane Marković iz septembra/rujna 1993. godine („U istorijskom smislu, vreme se kreće prema 21. veku“), spreman sam da priznam da se, u zdravstvenom smislu, moj plućni karcinom kreće u susret svom drugom rođendanu; taj decembar 2019, kad je otkriven zlotvor, danas mi izgleda kao da je bio juče – nesnosna brzina kojom prolaze dani, tjedni i meseci potisla je sećanja na deset hemioterapija, deset gama zračenja, non-stop snimanja na skeneru i magnetnoj rezonanci, da bih u maju od Radničkog saveta OOUR „Onkologija“ dobio (zasluženi) tromesečni odmor koji sa pravim (godišnjim) odmorom nema blage veze.

Summer In The City

Uteha da tokom 90 letnjih, vrelih dana neću morati da obilazim Pasterovu ulicu i da ležim po nekoliko dana u bolničkom krevetu pretvorila se u svakodnevnu borbu s tropskom vrućinom; zagrejan kao usijana peć, moj soliter održavao mi je u stanu karipsku temperaturu sa raskalašne Arube – u proseku više od tridesetak stepeni.

Povratak u rodni grad posle petnaest godina: Petar Luković u Kraljevu, avgust 2021.Ranjivi imunitet zahtevao je da prekinem diplomatske odnose sa servisom Air Condition kojeg sam tajno uključivao samo kad sam bio iza troje vrata, zaštićen od opasne svežine. Nije bilo najstrašnije što sam sve vreme bio vlažan, mokar i ispran od znoja, već što nigde nisam mogao da nađem snagu i volju da nešto radim, recimo – da pišem kako nigde ne izlazim i kako kovid ume da bude zajeban i kako sam se poželeo mora i kako, kad zatvorim oči, osećam pesak pod stopalima i slanu vodu na usnama.

Konačno, na nekoliko dana uspeo sam da izađem iz nesnosno hot Beograda, prvi put nakon februara 2020, kad sam nekoliko sati bio u službenoj poseti mojoj dragoj Erste banci u dragom Slavonskom Brodu. Ovog puta boravio sam nekoliko dana kod prijatelja, daleko od razuzdano vrele gomile, a nekako sam uspeo da na par sati obiđem rodni grad, famous Kraljevo u kojem nisam bio više od decenije i po.

Igrom šetalačkog slučaja, pronašao sam Kursulinu ulicu u kojoj sam odrastao, a koja je sad turistički resort za mnogobrojne kante za đubre zbijene kao otpadni karavan. Priliku da se fotografišem u ovom ekološkom miomirisu nisam propustio; šteta što nisam web influencer – jer đubre & kanalizacija jedva čekaju priliku da se reciklano reklamiraju.

Nenadano ali očekivano, dođe i taj kraj avgusta kad treba da se javim na kontrolu; prethodno sam, opet, bio na skeneru da vidimo što radi fucking karcinom, da li se smanjio ili povećao, možda ostao istih dimenzija, jebiga. Kad sam dobio rezultate, po običaju ništa nisam razumeo; jebu me latinski jezik i medicinski žargon („u levom gornjem režnju apikoposteriorno vidi se soliudna mekotkivna promena 27x29x52 mm, na priloženom CT pregledu bila je promena 45x48x51“), ali sam kao diplomirani mašinski inžinjer koji ima dve desetke iz Matematike 1 & 2 numerološki shvatio da su se dve dimenzije smanjile, a jedna povećala za jedan fucking milimetar.

Apikoposteriorna matematika: Koliko miligrama vredi stan?

Odem na kontrolni pregled na Onkologiju, tamo sam već u pola osam ujutru, a ispred zgrade i u njoj nešto što liči na spontano razularene demonstracije; apikoposteriorno se vidi da je pacijenata na stotine i da jedva, pod maskama, dišemo u soliudnoj čekaonici. Doktor mi kaže da rezultati nisu loši; ipak moram na Konzilijum da odluče šta će sa mnom. Opet, za tri dana, posetim OOUR „Onkologiju“ gde mi kažu da ponovo krećem na hemioterapiju, jubilarnu jedanaestu.

Odmor pored Dunava: Petar Luković, avgust 2021. godine

Da dođem u bolnicu 20. septembra, primim to što treba da primim i – odem home; već sam, slavohlepno, sve umislio; dođem u ponedeljak, primim terapiju u utorak i sredu, a u četvrtak eto me na Zvezdari, na svom rock'n'roll ognjištu da odmah čujem omiljene The Raytons sa naslovom koji kao da je meni posvećen – „Expectatons Of A Fool. Jer, budala poput Lukovića nema pojma ni šta, ni koliko prima; umesto dva rastvora, dobio sam trostruku vensku dozu, ostao dan duže u bolnici i sjebao moj plan pod tajnom šifrom #QuicklyHome.

Uveče, uoči odlaska kući, u sobi sa osam kreveta, povela se diskusija o – pogodite! – najnovijim lekovima protiv jebanog karcinoma; u okviru imunoterapije (za koju prerhodno valja zadovoljiti mnogobrojne medicinske uslove), već duže vreme koristi se lek Keytruda čija staklena bočica od 25 mg košta 313.509,00 dinara, što prevedeno na hrvatske brojeve daje loto-number od 26.800 eura po staklenki! Na nivou srednjevekovne trampe to znači da moj stan vredi 2,5 staklenke;preciznije, 62miligrama Keytrude za 62 kvadratnih metara! Nije tajna: ima pacijenata koji ovde, u Beogradu, primaju (besplatno) ovu terapiju, ali sama finansijska primisao o ceni gasi nadu u čuda, sem ako nisi vlasnik belgijske firme Schering-Plough Labo NV koji pravi i prodaje ove pilule za karcinom lilule.

Ono što je izvesno jeste da već 12. oktobra primam novu, 12. hemioterapiju, znam već da u januaru idem na novi CT skener, a ovih dana krećem na magnetnu rezonancu glave zbog tromesečne kontrole glede uništenog karcinoma u glavi (šifra: Gama nož). Ukratko, mala bara, mnogo medicinskih krokodila.

Kad čitaoci postanu najbolji prijatelji

Krenuo na pijac: Luković ispred liftaAko ima nečeg ohrabrujućeg u činjenici da si teško bolestan od najopasnije bolesti – jeste dokazano saznanje da mnogi ljudi brinu o tebi, ne kurtoazno, ne iz usiljene pristojnosti, već najiskrenije, smatrajući te za prijatelja i sudruga iz najtežih ratnih, zločinačkih dana pokojne SFRJ kad se mrak mržnje spustio među nas i pomutio mozak mnogima koji su se prodali naciji i papagajski ponavljali imbecilne floskule o zaverama i vekovnim neprijateljima, što se – danas, tri decenije docnije – medijski ponavlja po istoj mentalnoj matrici destilisanog ludila; opet se, po ko zna koji put, plasiraju identične smrdljive priče, ponovo Šumska, ponovo Dodik, ponovo Kosovo, ponovo Crkva from Dark Ages, ponovo tabloidi željni krvi. Što rekoše u onoj pesmi o Srbiji: „Nije mala, nije mala, triput ratovala/ I opet će/ Ako bude sreće“.

Ne znam kako da zahvalim čitaocima XXZ magazina koji pamte moje tekstove iz “Džuboksa”, “Duge”, “Vremena”, tjednika “Feral Tribune” ili e-novina; njihovo sećanje jeste moja snaga da izdržim i borim se koliko mogu (uprkos staklenoj bočici od 26.800 eura), uz finansijsku pomoć za moje lečenje i opstanak XXZ magazina. Da nije vas – najdražih prijatelja rasutih širom sveta – danas ne bi bilo našeg portala; uzajamno se hrabrimo i pomažemo jedni drugima, mi – svojim tekstovima; vi – svojom novčanim podrškom.

Znam, naravno, da leto nije idealno vreme za donacije; ali, u situaciji smo kad i ja i naš XXZ portal imaju sve veći problem – kako opstati, kako preživeti, kako platiti sve račune, kako obezbediti elementarne potrebe – jedini način jeste da apelujemo na čitaoce koji se dosad nisujavljali; svaka donacija je dragocena, svaka pomoć dobrodošla.

Usred letnje panike zbog temperature, novčanih poteškoća i brige o zdravlju, javi se iz Beča nekadašnja Sarajka, Goraždanka pa Beograđanka Aleksandra Inić-Kanada, koja godinama živi i radi u Austriji. She's The Fan: čitala je sve moje tekstove o ratu u Bosni i – nije me zaboravila, naprotiv. Priznajem: dok sam pisao članke o mom voljenom Sarajevu, nisam ni razmišljao da će ih neko pamtiti trideset godina kasnije.

Pokloni iz Beča: Deo paketa koji mi je poslala Aleksandra Inić-Kanada

Ali, Aleksandra ne zaboravlja; preko prijatelja mi je poslala džinovski punu torbu delicija o kojima sam tu i tamo pisao u svojim tekstovima; njen investigative track otkrio je da volim holandski Radio Pinguin (naručila je od njih T-Shirt s porukom „No Shit, Just Good Music“), u torbu je strpala maske, COVID-testove, rukavice, začine, špagete, sok od nara, maslinovo ulje, džemove od marelica, Tabasco, pirinač za rižoto, dve flaše Muscat vina, fnally – vinilni album grupe Modern Lovers koji sam svojevremeno odabrao kao „ploču koja nije za prodaju“. I još svašta. Čokoladice, šafran, Mozart kuglice.

Draga gošća i domaćin: Aleksandra Inić-Kanada i Petar Luković u njegovom stanu

Osećao sam se kao da sam lično bio u Beču i birao za sebe ono što najviše volim; i kako da ne budem presrećan što postoji Aleksandra Inić-Kanada, jer njena briga vraća poverenje u krhku činjenicu da ima osoba koje brinu o tebi – uprkos stalnoj šutnji nekadašnjih srbijanskih friendova koji se ne javljaju godinama, čak ni da kurtoazno pitaju kako sam, sad kad znaju za moj karcinom.

Ali, fuck it! Ono što je Aleksandra uradila izmiče srbijanskoj potrebi za uživanjem u tuđoj nesreći; čak i letimičan pogled na spisak svih naših donatora otkriva da su Srbijanci daleko ispod Bosanaca i Hrvata; nije ni moglo da bude drukčije u zemlji koja još uvek veruje da u ratu nije učestvovala i kojoj je mantra da je sve mrze jer su, tobož, Srbi, šampioni slobode i demokratije. Aha, sećamo se!

Kako mi je “Blic” oduzeo ono malo daha

Lamentirajući u bolničkom krevetu na OOUR „Onkologija“ ume da bude stresno; ne samo zbog hrane sa kojom sam u stalnom ratu (neukusno, vizuelno odvratno), već zbog infektivne potrebe da nešto čitam; kad završim „The Guardian“, „Raw Story“ ili „The Ringer“, nadrkani android nudi mi vesti za svih domaćih toaletolida; šta kaže „Bic“, šta kaže „Kurir“, šta kaže RTS? Čitam: umro je  glumac Nenad Nenadović zbog „zaražavanja“ Koronom. Ne znam šta je jezivije; strašna vest o smrti ili strašno nepismena vest o smrti?

Tko su uopšte ti ljudi koji se danas predstavljaju kao „novinari“  i koji ne znaju gde su mentalno šuplji? Ono što je nekad bilo novinarstvo, danas se čita u naslovu iz “Blica”: „Najizazovnija navijačica Hrvatske se ponovo skinula! Minijaturni bikini ostavlja bez daha, svi gledaju u njene obline“. Ostavlja bez daha? Muškarci se guše? Ništa neobično za “Blic” gde nalazim još naslova o ovom medicinskom fenomenu; tokom avgusta, u rubrici “Evropski fudbal” pojavilo se i ovo: “Poznata je kao devojka sa NAJLEPŠIM GRUDIMA BALKANA, njene obline ostavljaju bez daha, a zavela je fudbalera tzv. Kosova koji ne sme u Moldaviju!”. Ima još: “Sekina nova fotografija ostavlja bez daha”, “Voditelj gotovo nikada ne priča o njoj: ĆERKA JOVANA MEMEDOVIĆA JE LEPOTICA BEZ PREMCA, njen izgled ostavlja bez daha”, “OSTAVLJA BEZ DAHA Pozivala je na pomoć Srbiji tokom poplava pre tri godine, a sada je pokazala svoje GOLIŠAVO IZDANJE”, “POTPUNA PROMENA Milica Pavlović je danas napunila 30 godina i pokazala transformaciju, nove fotke ostavljaju bez daha”…

Ostavlja bez daha: Fotografija Beograda noću s Lukovićevog prozora

Nikako da dokučim šta u ovom novinarstvu znači “pokazati transformaciju”, ali slutim da je neki seks u pokušaju svlačenja; šta li drugo može da oduzme dah? “Blic” smatra da sve oduzima dah, pogledajte naslove:”MAGIJA NA NEBU Zalazak sunca u gradovima u Srbiji ostavlja bez daha”, “KRCATE TRIBINE NA KALEMEGDANU! Košarka koja ostavlja bez daha u humanitarnom okršaju Koš za sreću”, “Kolač sa maslacem: Ostavlja bez daha već kod prvog zalogaja!”, “LEPOTOM OSTAVLJA BEZ DAHA, STUDIRA I TEŽAK FAKULTET Ovo je ćerka Olivere Jovićević”, “Starija je od njega čak 13 godina, a obožava da slika ZADNJICU! NBA zvezda smuvala OVU ATRAKTIVNU DEVOJKU koja ostavlja bez daha!”.

Ne mogu više. Posle pola sata Google-druženja ostajem bez daha pred činjenicom da su ovi originalni naslovi, mešavina malih i velikih slova, bez interpunkcije – simbol tekućeg srpskog novinarstva čiji je šampion izvesni T.G., uredno potpisan uz članak koji prenosim u celini; Naslov: “Ofarbala je obrve kod kuće, a kada je pogledala rezultat, JAKO SE POKAJALA”; podnaslov “rešila je oboji obrve u kućnoj radinosti, a onda je shvatila da je grdno pogrešila”; i ceo tekst: “Libi Anderson objavila je na Tikotku rezultat farbanja obrva i u trenu postala hit, pogledajte zašto”.

Samo kreativni ali ponosni kreten sme da se potpiše ispod ovog nebulozne dijareje; prvo se farbala kod kuće, onda u kućnoj radnosti, potom se pokajala i konačno shvatila da je pogrešila. Iznad svega: koga zabole qurac za njene obrve? Novinar T.G. ne samo da je ostao bez daha, već bez mozga, ali to je u “Blicu” najveća prednost.

I kako onda da kažem kolegama u bolnici da sam novinar koji ostaje bez daha kad vidi bikini ili okusi kolač s maslacem? Ne, hvala; tvrdim da sam inžinjer u penziji i da sam uvek mrzeo novinarstvo, jer su brojevi pošteniji od reči.

Gasim android i sebi kažem:zato je XXZ jedinstven, jer autori i čitaoci umeju da dišu i da ne gube dah pred svakim „Blicovim“ naslovom koji se okončava kolektivnom, uredničko-erotskom smrću pred hrvatskim bikinijem.

“Poziva se tuženi Luković Petar…”

U spavaćoj sobi: Petar Luković, Zvezdara, EuropeKad sam konačno stigao kući, još pod dejstvom hemioterapije i “Blicovih naslova”, setio sam da priču o novinarstvu ne mogu da ostavim po strani. Dok sam u bonici prošlog utorka primao intravenoznu dozu nečega, zazvonio mi je telefon; u deset ujutru javlja mi se advokat da me podseti da u podne dođem u Viši sud na ročište zbog tužbe Natalije Dević glede teksta objavljenog u e-novinama (pazite ovo!) 2015. godine. Kažem mu da sam u bolnici i da ću mu poslati otpusnu listu koju on može da dostavi Sudu. Ne prođe ni 48 sati, a narodni, pravedni Viši sud pošalje mi ljubavno pismo u kojem piše da se “tuženi” Luković Petar poziva da dođe 17. januara 2022. godine u 12.15 časova radi “izvođenja dokaza saslušanjem stranaka”. U potpisu: Maja Peković Savić, sudija (ne sutkinja).

Pokušavam da se ne nerviram zbog apsurda; sudi mi se kao glavnom uredniku, bez obzira šti tekst nisam ni pisao, ni redigovao, niti ga pustio na portal jer sam to vreme bio na odmoru u Albaniji i na Kosovu; sudi mi se za tekst od pre sedam godina, a portal na kojem je objavljen ne postoji još od jula 2016. I kako sad da ispunim zahtev tužiteljke da se “u prvom narednom broju portala e-novine” objavi buduća presuda, kad portala nema, a da ga i ima - portal nema “naredni broj”, nisu to novine da se listaju i da se na njemu ljušti krompir.

Pokušavajući da povratim snagu nakon masivne hemio-doze, glasno razmišljam kako T. G, veliki novinar “Blica” nikad neće biti tužen zbog grandioznog teksta o farbanim obrvama u kućnoj radinosti.

Za razliku od njega, mnogostruki sam dobitnik u penziji: imam tužbu, karcinom i redovne hemioterpije. I najvažnije: stotine dragih prijatelja širom sveta koji brinu o meni.

Voli vas vaš Luković. Koji vas, naravno, ostavlja bez daha.

Oceni 5