Mačka Žujka i njena deca
Marijpo 16 S

Photo: Marija Đoković/XXZ

Obe smo počele da predemo

Čim smo se sa četvrtog sprata spustili u prizemlje i stekli i dvorište, znala sam da ću nabaviti mačku.

Moram još o nekom da brinem, osim o sinu studentu. Moram i sa nekim da se ispričam kada dođem kući. I želim da me bar neko, s radošću, dočeka. A i odrasla sam s mačkama. Na spratu, stalno su mi nedostajale.

Nakostrešena loptica odmah je zbrisala pod kauč, ispod njega odmeravala prostor i, s vremena na vreme, izlazila. Njuškicom, u pravilnim, sve širim i širim krugovima, ali još uvek zbunjeno i bojažljivo ispipavala je teren. I vraćala se pod kauč.

Dok nije stigla do činije s mlekom.

I do mog krila.

Obe smo, vrlo brzo, počele da predemo.

Žujka je, uskoro počela i da se maci. Izdašno.

Za sedam godina udomila sam sedamdeset mačića. Dva puta godišnje, po pet komada. Samo jednom omakla su se Žujki tri komada i te iste godine odmah je poravnala račun. Omacila je sedam. Jesenjih, žutih.

Pošto ženska deca uvek liče na oca, a muška na majku, znam da je jedino sa sivim Deranom stvarala decu. Ženke su bile sive, a mužjaci žuti. Samo kod prvog okota morala sam zavirivati pod rep. Posle sam, i bez zagledanja, tačno određivala pol.

Ne razumem se u njihova sporazumevanja, ali Deran je svaki dan uredno doprati do naših vrata. Kada Žujka odluči da uđe, a kada Žujka odluči da izađe, Deran je već pred vratima.

Mačići progledaju nakon dve nedelje, a nakon mesec dana počnu izlaziti iz svoje kutije – jaslica. To je znak da će osim mamine početi da jedu i drugu hranu, ali i znak da treba pripremiti kutiju sa peskom.

Bila sam ubeđena da sedmo mače, žgepče duplo manje od ostalih, sa ušima kao šišmiš, a mudrim pogledom starca – neće preživeti. Grčevito se borilo, sisalo samo ostatke... Ćutke. Nikada ga nisam čula da se dere.

Ćira je prvi progledao. Prvi izašao iz jaslica. I prvi put se, dok je škripala slanina u njegovim zubićima – najeo. Mleko, u činiji, nije ni pogledao. Prvi je shvatio čemu služi pesak. Bio je jedino mače koje je u mom domu dobilo ime.

Posle uspešne deobe četrnaestog okota, ja sam, i pored sve ljubavi, odahnula. Više ne moram kontrolisati da li su se svi vratili u leglo, a kontrola traje dva meseca, da li su opet zaradili buve pa ih treba zaprašiti, da li je koji kenjac uspeo da šmucne i obavi "posao" tamo gde ne treba.

Žujka nije odahnula.

Nastavljajući obuku, uletala je, specifično mjaučući kroz zube, dozivala je mladunčad, dugo, dugo, a onda, cvileći, spustila ulov ispred mojih nogu. Zapanjeno me gledala, čudeći se što ne reagujem na miša. Više nije zvala mačiće, zvala je mene.

Nutka me, baca živog miša u vazduh, kotrlja, prebacuje iz šape u šapu, klikera se... On stvarno drhti kao miš i, kao da je hipnotisan, uopšte ne pokušava da pobegne. Žujka ga opet baca, opet me nutka... Nikako da shvati zašto neću da jedem.

Vremenom, sve više je ličila na glistu, izmorena stalnim, zaista brojnim okotima. Manje od nje, ali ipak izmorena bezbrojnim dežurstvima i traženjem doma za njene ("ju, što su slatki") potomke – odlučila sam da Žujku sterilišem.

Prestali su trodnevni svatovi na tavanu, često ponavljani, a bez dolaženja kući, prestali su jauci mačora pod prozorima, sva udvaranja, sve moguće bitke. Iako je Deran uredno dočekuje i ispraća, ona je sve češće i sve duže kod kuće.

Žujka se smirila. Uredno hranjena, spava na svom kauču, sve oblija.

Konačno mi je jasno zašto sam se ugojila.

*S dozvolom autorke, priču prenosimo iz njene knjige "Pufnice i ježevi"

Oceni 5