Obećanje i ispunjenje: Uspostavljanje carstva božjega

„Za tri dana ću razrušiti hram i za tri dana ću ga ponovo podići“, rekao je svojim učenicima sin Marijin, esen posvećen kao Sin Čovečji, što će reći duhovni naslednik Reči Mojsijeve, Hermesove i svih ranijih sinova božjih. Da li je ostvareno to odvažno obećanje, ta reč posvećenoga i onoga koji posvećuje? Da, ako se posmatraju posledice koje je Hristovo učenje, potvrđeno njegovom smrću i njegovim duhovnim vaskrsenjem, imalo za čovečanstvo, kao i sve ono što je njegovo obećanje nudilo u beskonačnoj budućnosti. Njegova reč i njegova žrtva su postali temelj jednog nevidljivog hrama, nerazorivog i mnogo čvršćeg od svih kamenih hramova, ali to će se delo nastaviti i dovršiti samo u onoj meri u kojoj svaki čovek i svi vekovi budu na tome poradili.

Šta je taj hram? To je hram obnovljenog čovečanstva. To je moralni, društveni i duhovni hram.

Moralni hram je obnova ljudske duše, preobraženje pojedinaca pomoću ljudskoga ideala koji je kao primer čovečanstvu ponuđen u Isusovoj ličnosti. Zbog čudesne harmonije i mnoštva vrlina njega je teško definisati. Uravnoteženi razum, mistička intuicija, ljudsko saosećanje, snaga reči i čina, osetljivost koja seže do bola, preobilje ljubavi koja seže do žrtve, hrabrost koja seže do smrti – da, njemu ništa ne nedostaje. U svakoj kapi njegove krvi bilo je dovoljno duše da se stvori jedan heroj, ali uz to i koliko još božanske blagosti! Najdublje jedinstvo heroizma i ljubavi, volje i razuma, Večnog Muškog i Večnog Ženskog, čine od njega vrhunac ljudskog ideala. Njegov moral u celini, čija je poslednja reč bratska ljubav koja ne zna za granice i opšta sloga i savez među ljudima, prirodno izvire iz te velike ličnosti. Delo osamnaest vekova koji su protekli nakon njegove smrti urodilo je time što je taj ideal prodro u svest svih. Jer u civilizovanom svetu skoro da nema čoveka koji o njemu nema neku, manje ili više jasnu predstavu. Može se reći da je moralni hram koji je Hristos želeo da stvori ako ne završen, ono barem postavljen na nerazorivim temeljima u krilu današnjeg čovečanstva.

Nije, međutim, u svemu tako s društvenim hramom. On podrazumeva uspostavljanje carstva božjega ili zakona Proviđenja u organskim institucijama čovečanstva; to se tek, u celosti, ima graditi. Jer čovečanstvo još uvek živi u ratnom stanju, u znaku zakona Sile i Sudbine. Zakon Hristov koji vlada u svesti i moralu još uvek nije ušao u institucije, a ja sam se samo sporadično doticao problema društvene i političke organizacije u ovom delu čija je jedinstvena namena da osvetli centralne filozofske i religijske probleme pomoću nekih suštinskih ezoteričkih istina, a preko prikaza života velikih posvećenika. Neću se time baviti ni nadalje u ovom zaključku. To je isuviše širok i složen problem koji isuviše prevazilazi moje kompetencije da bih pokušao čak i da ga definišem u nekoliko redaka.

O tome ću reći samo ovo. Socijalni rat u principu postoji u svim evropskim zemljama, jer ne postoje ekonomski, društveni i religijski principi koje bi prihvatile sve društvene klase. Isto tako ni evropske nacije nisu prestale da žive u stanju otvorenog rata ili naoružanog mira, jer nema nijednog zajedničkog federalnog principa koji bi ih legalno povezivao. Njihovi interesi i zajedničke težnje ne izviru ni iz kakvog priznatog autoriteta, iz sankcija koje ustanovljuje neki najviši sud. Hristov zakon jeste prodro u individualne svesti, pa čak u nekim tačkama i u društveni život, ali paganski i varvarski zakon još uvek vlada u našim političkim institucijama. Danas je politička moć posvuda sagrađena na nedovoljnim temeljima jer, s jedne strane, ona se temelji na takozvanom božanskom pravu kraljeva, koje nije ništa drugo do vojna sila; a s druge, na opštem pravu glasa, koji nije ništa drugo do instinkt masa ili neselektivni razum. Jedna nacija nije zbir neodređenih vrednosti ili sabranih cifara, ona je živo biće sastavljeno od organa. Sve dok nacionalni predstavnički sistemi ne budu slika tog organizma, od zanatskih komora do prosvetnog staleža, neće biti organskog i razumnog nacionalnog predstavništva. Sve dok izaslanici svih naučnih tela i svih hrišćanskih crkava ne budu sedeli zajedno u najvišem savetu, našim će društvima upravljati instinkt, strasti i sila; i neće biti društvenoga hrama.

Odakle to da je izvan crkve, koja je isuviše mala da bi ga celog obuhvatila, izvan politike, koja ga negira, izvan nauke koja ga tek polovično razume, Hristos življi i prisutniji nego ikada do sada? To je zato što je njegov uzvišeni moral kruna jedne još uzvišenije nauke. to je zato što čovečanstvo tek počinje da naslućuje značaj njegovog dela, širinu njegovog obećanja. Zato što iza njega opažamo, pored i preko Mojsija, čitavu drevnu teosofiju posvećenika Indije, Egipta i Grčke čija je On sjajna potvrda. Mi počinjemo da shvatamo da Isus vlada svojom uzvišenom svešću, da preobraženi Hristos širi svoje ruke ljubavi i grli svoju braću, druge Mesije koji su mu prethodili, koji su kao i on zraci Reči žive, da se on širom otvara integralnoj Nauci, božanskoj Umetnosti i punoći Života. Ali njegovo se obećanje ne može ispuniti bez pomoći svih živih snaga čovečanstva.

Za nastavak njegovog dela danas su potrebne dve važne stvari; s jedne strane, progresivno otvaranje eksperimentalne nauke i intuitivističke filozofije za činjenice psihičkog reda, za intelektualne principe i duhovne istine i, s druge strane, proširivanje hrišćanskih dogmi u pravcu tradicije i ezoteričke nauke, dakle, reorganizacije crkve prema stupnjevitoj inicijaciji, i to slobodnim kretanjem, neumornim kretanjem i razvojem svih hrišćanskih crkava, koje su sve podjednako, i po istom pozvanju, kćeri Hristove. Potrebno je da nauka postane religiozna i da religija bude naučna. Ta dvostruka evolucija, koja se već sprema, konačno će i neminovno dovesti do izmirenja između Nauke i Religije i to na tlu ezoterizma. Stvar u početku neće ići bez velikih teškoća, ali od toga zavisi budućnost evropskih društava. Transformacija hrišćanstva u ezoteričnom smislu povući će za sobom transformaciju judaizma, islama, kao i obnovu bramanizma i budizma u istom smislu, što će stvoriti religijsku osnovu za izmirenje Azije i Evrope.

To je duhovni hram koji treba sagraditi, to je kruna dela koje je intuitivno pojmio i želeo Isus. Može li njegova reč ljubavi da stvori magnetsko kolo nauka i umetnosti, kolo koje će obuhvatiti religije i narode i tako postati univerzalna reč?

Danas je Hristos vladar zemljine kugle preko dveju najmlađih i najsmelijih rasa koje su još uvek ispunjene verom. On je preko Rusije zakoračio u Aziju, a preko anglosaksonske rase drži Novi svet. Evropa je starija od Amerike, ali mlađa od Azije. Oni koji veruju da je ona neizlečivo dekadentna, kleveću je. Ali ako bude nastavila sa unutrašnjim razdorima umesto da se ujedinjuje pod impulsom jedinog vrednog autoriteta: naučnog i religijskog autoriteta, ako gašenjem te vere koja je svetlost duha hranjenog ljubavlju, nastavi da priprema svoje moralno i socijalno razorenje, ta civilizacija rizikuje da nestane najpre u kovitlacu društvenih potresa, a potom i pod naletom mnogo mlađih rasa, a one će prihvatiti baklju koju je ona ispustila iz ruku.

Njoj je namenjena još lepša uloga koju treba da ostvari. Ona se sastoji u upravljanju smerom sveta, u dovršenju društvenog dela Hristovog, u formulisanju njegove integralne misli, u krunisanju Naukom, Umetnostima i Pravdom duhovnog hrama najvećeg Sina Božjeg.

(Kraj)