Obični ljudi celoga sveta ne žele rat, već rad i sitne radosti

Rođen sam početkom prvog svetskog rata, sudbina je međutim, htela da frontovi prolaze daleko od mesta u kome sam živeo sa svojim roditeljima u Polni na Češkomoravskoj visoravni. Tako sam, eto, rat upoznao kao dete samo u obliku redova za hleb i brašno, u obliku bede i potištenosti. Kasnije sam živeo više od četrdeset godina sa svojim stricem koji je svaki dan pričao o tom prvom svetskom ratu toliko detalja, da sam, istina indirektno, ali ipak nekako upoznao sve grozote svetskog rata.

Kada su Nemci počeli drugi svetski rat, bio sam mladić, zauzeli su Češku i Moravsku, vodili su rat protiv Poljske i zapadnih naroda, na kraju i protiv Sovjetskog Saveza.

I ja sam spoznao kako je besmislen i surov bilo kakav agresivni rat, u kome sam, opet, učestvovao indirektno, jer sam živeo u varošici na Labi u Nimburku; video sam kako prolaze kolone nemačkih armija, transporti kompozicija, video sam nemačke činovnike i gestapovce ali je front bio daleko, mimoišao je Polablje, tako da sam za rat saznavao iz novina i sa radija; no, iako sam imao maštu, nikada nisam mogao u potpunosti da zamislim šta se sve na frontovima dešavalo, kada su ginuli milioni vojnika i civila. Jedino, što sam unutar samoga sebe znao, to je da je agresivni rat koji su vodili Nemci nenormalan i da zahteva odmazdu, jer je pokrenuo sile koje su uništavale rezultate ljudskog rada, gradove i varošice i sela, rat, koji je likvidirao skupa ljude i životinje i oduzimao im domove i život.

Kada sam saznao za tragediju Poljske, do plača su me dovodile vesti o tome kako su poljski konjički pukovi napadali nemačke tenkove; svi ti Poljaci koji su poginuli boreći se na konjima protiv tenkova za mene su bili otkrovenje, antički mit, kao i onaj grčki hoplit koji je, da bi onemogućio odlazak neprijateljske persijske lađe, sam i jedini držao brod rukama, a kada su mu ih odsekli, zagrizao je konopac, i tek kada su mu persijski vojnici odsekli glavu, brod je otplovio… Isto su se tako borili Poljaci, borili su se za pravičnu stvar, i gubitak u bitkama nikada nisu prihvatali kao takav. I tako se dogodilo da su na kraju, uz pomoć sovjetskih armija, pobedili i istorijski duh je bio smiren pravičnom odmazdom, padom Berlina.

A ja sam tada znao da je bilo kakav agresivni rat zločin, da je jedini pravični rat odbrambeni rat, da je dužnost braniti se. Tako sam, čak, i kada sam bio u zatišju drugog svetskog rata, video i znao da su ljudi hapšeni zbog otpora, čuo sam za koncentracione logore, video sam imena pogubljenih u našoj varošici za vreme hajdrihijade, da bih na kraju, kao otpravnik vozova u Kostomlatima, video kompozicije sa zatočenicima i sve sam to i sam osetio, kada smo bacali u rešetkama zatvorene vagone jelo i sipali iz kofa vodu, kada me zamalo nije streljala vojna patrola. A uza sve, to nikada nisam mogao za zamislim kakva su osećanja preživeli ti vojnici koji su prošli kroz sve te frontove do nas.

Video sam samo Nemce koji su bežali pred Crvenom armijom, bolničke vozove koji su stajali u stanici, znao sam da će partizani dići u vazduh kompoziciju sa municijom nekoliko kilometara iza moje stanice, bio sam saslušavan, ali sam tek na sopstvenoj koži spoznao šta je to tragedija rata kada su kroz moju stanicu prolazili poslednji vozovi sa esesovcima, partizani su demontirali ispred skretnice prugu i vojnici su, dok su popravljali prugu, ušli u stanicu i stavili me na lokomotivu, osećao sam na leđima otvore njihovih parabeluma, stajao sam pred komandantom, kompozicija je sa mnom odlazila i ja sam sa jezom mogao da konstatujem da je dovoljna jedna jedina naredba i parabelumi će opaliti, baciće me sa lokomotive i više me jednostavno neće biti.

Komandant kompozicije je, međutim, bio Austrijanac, prepoznao sam to po kapi, i daleko van stanice, kada sam se već dobro namučio, komandant je dao znak, kompozicija je prikočila i ja sam iskočio i vratio se u stanicu; moja leđa su neprekidno bila dosta velika meta za pištolje vojnika koji su sedeli na tenkovima i automobilima vojne kompozicije.

Taj trenutak mi je dopustio da okusim samo ono što se u velikom i masovno odigralo na svim frontovima i pozadinama onog drugog svetskog rata, i ja od tada znam, razumom i srcem, da je svaki rat užasavajuća stvar, jer obični ljudi celoga sveta, onako kao i ja, ne žele ništa drugo do rad i uz njega sitne radosti: da rade u vrtu i uzgajaju kuniće i golubove, odlaze u šetnju sa lepim devojkama, podižu decu, odlaze da se kupaju i idu u krčmu sa prijateljima, na fudbal i uopšte da rade sve ono što se naziva običnim životom koji već i sam ima toliko egzistencijalnih situacija, koje donose ne samo radosti već i žalosti…

*Preveo s češkog Milan Čolić