Obično ubistvo

— Razmišljao sam često — reče zatim gospodin Hanak — zašto nam se čini da je nepravda najgore zlo koje može čoveka da zadesi. Tako, na primer, kad bismo videli da je jedan jedini čovek nevino osuđen to bi nas uznemirilo i mučilo više nego to što hiljade žive u bedi i patnji. Video sam takvu bedu da je čak tamnica prema njoj pravo blagostanje; pa ipak nas ta najgora beda ne vređa toliko koliko nepravda. Rekao bih čak i da u nama živi neki pravni nagon; da su krivica i nevinost, pravo i pravednost isto tako jaka i duboka osećanja kao ljubav i glad.

Uzmite ovaj slučaj: bio sam četiri godine u ratu kao mnogi od vas; nećemo sad prepričavati šta smo u ratu videli, ali morate priznati da je tamo čovek navikao na svakakve stvari; na primer na mrtvace. Video sam stotine i stotine mrtvih mladih ljudi, koji su ponekad odvratno izgledali, možete mi verovati; priznajem vam da mi je sve to već bilo svejedno kao da su to stare krpe, samo kad nisu zaudarali. Govorio sam sebi: „čoveče, ako izađeš živ i zdrav iz ove neljudske gužve, ništa te više u životu neće uzbuditi“.

Otprilike pola godine posle rata bio sam kod kuće u Slatini; jedno jutro mi neko zakuca na prozor i viknu: “Gospodine Hanak, hodite da vidite, ubili su gospođu Turek!“ — Gospođa Turek je, znate, imala radnjicu u kojoj je prodavala hartiju i konac; niko se nikada nije za nju brinuo, samo bi ovda-onda neko ušao u tu njenu radnjicu po kalem konca ili božićnu čestitku. Iz dućana su vodila staklena vrata u kuhinjicu, gde je spavala; na vratima su visile zavese, i kad bi u dućanu zazvonilo zvonce, gospođa Turek bi iz kuhinje pogledala kroz te zavese ko dolazi, obrisala bi ruke o kecelju i ušla u dućan. „Šta želite?“, kazala bi nepoverljivo; čovek bi imao utisak da je nepoželjan u toj radnji i gledao bi zato da se što pre izgubi. Činilo bi mu se kao da je podigao kamen, pa ugledao kako u onoj vlažnoj jamici trči tamo-amo usamljena i uplašena buba; i onda bi taj kamen opet brzo spustio, da se ta odvratna buba umiri.

Kad sam čuo, dakle, tu vest, odoh da pogledam, čini mi se, iz sasvim prostačke radoznalosti. Pred dućančetom gospođe Turek bilo je ljudi kao pčela na ulazu u košnicu; ali mene tamošnji stražar pusti unutra zato što je mene cenio kao obrazovanog čoveka. Zvonce zazvoni u tišini kao i uvek pre toga, ali mene podiđe jeza od tog jasnog i usrdnog zvuka; pade mi na pamet da je to u ovom slučaju neukusno. Na kuhinjskom pragu ležala je gospođa Turek licem ka zemlji; pod glavom joj lokva krvi, skoro crna, a na potiljku seda kosa krvava i ulepljena. I u tom trenutku najedanput osetih ono za šta u ratu nisam znao: užas od mrtvaca.

Zar još nikad nisi video krv? Zar nisi bio ulepljen svojom sopstvenom krvlju kao svinja blatom? Zar se nisi drao na svoje vojnike da što brže kopaju jamu za sto trideset mrtvih?

Čudno je, ali sam rat gotovo sasvim zaboravio; i čovečanstvo već polako zaboravlja rat i možda će zato i morati opet da dođe do rata. Ali tu ubijenu staricu, koja uostalom nije bila nikom potrebna, tu malu trgovkinju, koja ni razglednicu nije umela ljudski da proda, neću nikad zaboraviti. Ubijen čovek je nešto drugo nego mrtav čovek; na ovome leži neka strašna tajna. Nisam mogao da shvatim zašto je bila ubijena baš gospođa Turek, jedna obična i bezbojna ličnost, za koju se nikad niko nije interesovao; kako je moguće da ona sad leži tu tako patetično i da se nad nju naginje žandarm i da se napolju gura toliko ljudi da bi spazili bar delić gospođe Turek. Skoro bih rekao da ta sirota žena nije nikad na sebe svratila toliku pažnju kao sad kad je tu ležala licem u crnoj krvi. Bilo je to kao da je najedanput stekla neki čudan i strašan značaj.

Nikad uopšte nisam obraćao pažnju na to kako je obučena i kako upravo izgleda; ali sad mi se činilo kao da je gledam kroz staklo koje preko mere uveličava i nagrđuje. Na jednoj nozi je imala papuču; druga papuča je bila spala pa se videla čarapa iskrpljena na peti — video sam svaki bod i činilo mi se to nekako strašno kao da je i ta jadna čarapa ubijena. Jedna ruka se zarila u pod; izgledala je tako suva i bespomoćna kao ptičije kandže; ali najstrašnija je bila punđa sede kose na potiljku ubijene, zato što je bila tako brižljivo upletena i sijala se među lokvama usirene krvi kao stari kalaj. Imao sam utisak da nisam u životu video ništa žalosnije nego što je bila ta uprskana ženska pletenica. Jedan mlaz krvi se sasušio iza uha; nad njim je sijala mala srebrna minđuša sa plavim kamenčićem. Nisam više mogao da izdržim; noge su mi drhtale.

„Gospode bože“, rekoh.

Žandarm koji je bio u kuhinji i tražio nešto po podu ispravi se i pogleda me; bio je bled kao da će se onesvestiti.

„Čoveče“, jeknuh, „jeste li bili u ratu?“

„Bio sam“, promuklo odgovori žandarm. „Ali ovo — ovo je nešto drugo. Pogledajte“, dodade najedanput i pokaza zavesice na vratima; bile su izgužvane i zamrljane; verovatno je ubica obrisao ruke o njih. „Gospode bože“, uzdahnuh; ne znam šta je u tome bilo tako neizdržljivo strašno — da li ta predstava ruku lepljivih od krvi, ili što su i te zavesice, te čiste zavesice postale žrtve zločina. — Dakle, ne znam, ali u tom trenutku u kuhinji zacvrkuta kanarinac i onda se ču jedan dugi ćurlik. E, to više ne mogoh da izdržim; pobegoh od groze iz tog dućana — mislim da sam bio bleđi nego žandarm.

Posle u našem dvorištu sedoh na rudu seljačkih kola i pokušah da saberem misli. „Budalo jedna“, rekoh sam sebi, „ti kukavice, pa to je samo obično ubistvo! Zar još nikad nisi video krv? Zar nisi bio ulepljen svojom sopstvenom krvlju kao svinja blatom? Zar se nisi drao na svoje vojnike da što brže kopaju jamu za sto trideset mrtvih; sto trideset mrtvih jedan pored drugog, to je prilično dugačak red i kad ih poređaš kao šindre. Duž tog reda si hodao, pušio cigarete i izdirao se na vojnike: Hajde žuri, žuri da to već jednom sklonimo. Zar nisi video toliko mrtvaca, toliko mrtvaca...

Znam da ne umem da se izrazim, ali u tom trenutku shvatih šta je to zločin i šta znači uvrediti boga. Da znate, ubijen čovek je kao oskrvnjen i opljačkan hram

„Da, u tome i jeste stvar“, rekoh u sebi, „video sam toliko mrtvaca, ali nisam video jednog jedinog Mrtvog; nisam klekao pored njega da ga pogledam u lice i da se dotaknem njegove kose. Mrtvac je strašno miran; moraš biti s njim nasamo ... ne smeš čak ni da dišeš ... da bi mogao da garazumeš. Svaki  onaj od one sto tridesetorice hteo bi da ti kaže: „Gospodine potporučniče, ubili su me; pogledajte moje ruke, pa to su ruke čoveka!“ Ali mi smo svi okretali glave od tih leševa. Ako je trebalo da ratujemo, nismo mogli da slušamo one koji su poginuli. O bože, trebalo bi da se oko svakog poginulog okupe ljudi kao pčele oko ulaza u košnicu — ljudi, žene i deca — i da s užasom sagledaju bar delić njega; bar nogu u cokuli ili ulepljenu kosu — onda možda to ne bi moralo da se desi; onda to ne bi ni moglo da se desi.

Ja sam sahranio majku. Izgledala je tako svečano, smireno i pristojno u lepom mrtvačkom kovčegu. Bila je neobična ali ne strašna. Ali ovo, to je nešto drugo nego smrt; ubijeni nije mrtav; ubijeni optužuje kao da viče u najjačim i najnepodnošljivijim bolovima. Mi to znamo, ja i onaj žandarm; mi znamo da je u tom dućančetu bilo priviđenje. I meni tako poče da biva jasno. Ne znam, možda nemamo dušu, ali u nama postoje besmrtne stvari kao što je nagon za pravednošću.

Nisam ništa bolji nego ma koji drugi čovek; ali ima u meni nečeg što ne pripada samo meni — neka slutnja o tome da postoji neki strog i veliki red. Ja znam da ne umem da se izrazim, ali u tom trenutku shvatih šta je to zločin i šta znači uvrediti boga. Da znate, ubijen čovek je kao oskrvnjen i opljačkan hram.

— Recite — začu se glas gospodina Dobeša — jesu li uhvatili toga što je ubio tu babu?

— Uhvatili su ga — produži gospodin Hanak. — I ja sâm sam video kada su ga posle dva dana žandarmi izvodili iz te radnjice, gde su ga, kako se to kaže saslušavali na licu mesta. Video sam ga možda svega pet sekundi, ali bilo je to opet kao pod nekim uveličavajućim staklom. Bio je to mlad seljak, na rukama je imao lisice i tako se čudno žurio da su ga žandarmi jedva stizali. Nos mu se znojio a iskolačene oči uplašeno žmirkale. — Videlo se da se užasno boji, kao pitomi zec pri vivisekciji. Do smrti neću zaboraviti to lice. Posle toga susreta mi je bilo mučno i zlo. Sad će mu suditi, pomislih, natezaće se nekoliko meseci s njim da ga osude na smrt. Na kraju uvideh da mi ga je u stvari žao i da bi mi, čini mi se, bilo lakše kad bi se on iz toga nekako izvukao. Ne mogu reći da je imao simpatično lice, pre obratno; ali video sam ga suviše izbliza — video sam kako od straha žmirka. Do đavola, ja baš nisam nešto naročito osetljiv, ali tako izbliza to nije bio ubica, bio je to prosto čovek. Reći ću vam da ni sam to ne shvatam, ne znam šta bih učinio kad bih bio njegov sudija; ali sam bio zbog svega toga tako žalostan kao da je meni samom potrebno iskupljenje.

(1929)

*Priča iz knjige “Plava hrizantema”; prevela s češkog Olga Šafarik