Film "Time for Love" kao vodič kroz homofobiju 2018.
Homof 01 S

Photo: XXZ/Screenshot

Obrok za gladna usta normalnosti

Četvorominutni video televizije BBC dirnuo je mnoge, i pokazao da homofobija još uvek postoji, kao i to da je pripadnici LGBTIQ populacije osećaju i ove 2018. godine, pa na taj način doveo u pitanje tvrdnju da pripadnici manjina nisu diskriminisani u modernim i velikim svetskim gradovima. Tako je „Time for Love“ u stvari kratka vizuelna pesma koja se fokusira na momenat kada se muškarac dvoumi da li da poljubi svog partnera u jednom parku u Glazgovu. Video je, ubrzo pošto se pojavio, postao viralan, a nakon što je prvobitno podeljen na zvaničnom Facebook profilu kanala BBC One, koji ima oko tri miliona pratilaca.

Momenat na koji se ovaj kratki film koncentriše poznat je skoro svakom, ako ne i svakom, pripadniku LGBTIQ populacije, budući da je pokazivanje naklonosti prema partneru/partnerki i dalje svakodnevna borba sa kojom se svaki/svaka od njih suočava. Tako se konstantno vaga, te procenjuje okruženje, a da bi se ispoljila i najmanja nežnost, te se strahuje od potencijalnih reakcija slučajnih prolaznika.

Mnogi upozoravaju da homofobija nije nestala, te da je realnost nešto drugačija od šarenih kampanja za ravnopravnost, a to što se građani i građanke ređe odlučuju da svoje homofobične stavove iznose javno ne znači da su ovi nestali, što će potvrditi i mnoge, ako ne i sve, LGBTIQ osobe.

Pesnik, i glavni junak ovog videa, još na početku sebe naziva „obrokom za gladna usta normalnosti,“ a dok opisuje reakcije onih koje njega i njegovog partnera vide kao „nenormalne.“ Odmah potom suočava sa istinom njih koji sebe smatraju „normalnima,“ te ističe da je ono što heteroseksualni par, roditelji sa decom, te stariji čovek iz parka smatraju normalnim zapravo uopšte ne postoji, što potvrđuje činjenica da ni sami nisu u mogućnosti da žive u skladu sa tom izmišljenom konstrukcijom. „Normalnost je izmišljotina mase,“ dodaje pesnik.

Narator potom prelazi na one koji koriste veru kao izgovor za homofobiju, i na uticaj koji takva religiozna homofobija ima na one pripadnike LGBTIQ populacije koji su i sami religiozni, ali i na one koji to nisu. „Trebalo bi da u svojoj ruci držim nečiju ruku, a umesto toga stiskam samo sram,“ dodaje potom.

Kamera se onda fokusira na majku sa nešto sitne dece, koja pesniku-naratoru  prilazi i kaže „Nemam ja ništa protiv gejeva, ali zašto to morate da radite pred mojom decom?“ A to je opet ono što su mnogi od nas, ako ne i svi mi, čuli nebrojeno puta. Dok se majka odmiče, pesnik podseća da na kraju „nikada ne ostanu dovoljno dugo da vas pogledaju u oči.“

Kako se film primiče kraju, pesnik i dalje razmišlja o tome da li da poljubi svog partnera, a sve uz poruku koja ilustruje homofobiju leta gospodnjeg 2018. – „zašto i za nas poljubac nije šetnja u parku,“ što možda lepše zvuči na izvornom, engleskom jeziku – „why is a goodbye kiss no walk in the park?“

Komentari koje su korisnici ostavljali u prostoru koji je za to namenjen su uglavnom reči podrške, ali je, kao i uvek, bilo i onih koji nisu uspeli ili nisu želeli da vide poentu ove filmske pesmice, te nas još jednom podsetili da „oni nemaju ništa protiv gejeva, ali ipak ne bi želeli, ne bi mogli i ne bi podneli da vide dva muškarca kako se ljube.“

Niko nije slobodan dok svi nismo slobodni.

*Izvor: Pink News

Priredio Milan Živanović

Oceni 5