Retro-interview: Margita Stefanović Magi, »Vreme zabave« 1995.
Rokolo 03 S

Photo: Zoran Trbović/XXZ

Od dečačkih grafita do večnosti

SEĆANJE VLADIMIRA STAKIĆA IZ MARTA 2017. NA MARGITU STEFANOVIĆ, S KOJOM JE ZA MESEČNIK „VREME ZABAVE“ RAZGOVARAO 1995. GODINE: Prvi moderni grafiti, ispisani auto-lakom u spreju, u Beogradu su počeli da se pojavljuju krajem sedamdesetih godina. Među njima, posebno su primećeni i zapamćeni bili oni koje je na Vračaru, između Beogradske (tada Borisa Kidriča), Krunske (u to vreme Proleterskih brigada), Smiljanićeve i Makenzijeve (koja se, zavisno od međunarodnih političkih prilika, u nekom periodu zvala i Maršala Tolbuhina i Ratnih vojnih invalida), po svoj prilici negde 1979. ispisao Nebojša Krstić, tada član multimedijalne grupe Dečaci, koja je naredne godine prerasla u VIS Idoli: „SRĐANE, BUDI ČOVEK“, „VLADA JE DEČAK, SRĐAN JE DEČAK, NEBOJŠA JE DEČAK TAKOĐE“, „MARGITA JE DEČAK“ i „MRZIM MARGITU, MRZIM DEČAKE, IDEM NA KOŠARKU“.

Tako je Margita Stefanović, tada dvadesetogodišnja studentkinja arhitekture i veliki pijanistički talenat, koja nakon završene srednje muzičke tek sticajem okolnosti nije otišla na studije klavira u Moskvu iako je to bilo sasvim logično, s obzirom na činjenicu da je bila jedan od dva najbolja učenika u klasi (drugi je bio Ivo Pogorelić), posrednim putem i pomalo tajanstveno, pre nego što joj je dala ikakav registrovani kreativni doprinos, postala deo urbane kulture i novotalasne scene koja se upravo rađala. A 1982. godine, šira javnost je saznala da ta Margita postoji i mimo grafita, nakon što je, nekoliko meseci posle osnivanja Katarine II, došla u bend, po jednoj verziji na preporuku svog rođaka Gagija Mihajlovića, jednog od osnivača grupe, a po drugoj zahvaljujući poznanstvu sa članovima Električnog orgazma. Bilo kako bilo, Gagi je ubrzo otišao iz benda, zadržavši pravo na originalno ime, a Margita je zauvek ostala u prvoj grupi u koju je ušla, dajući joj i kao svirač i kao autor značajan kreativni dopirnos.

Omiljena, cenjena i voljena i od kolega i od medija i od publike, Magi do kraja karijere nikada nije pokazala da je slava i popularnost na bilo koji način privlače ili da joj trebaju. Njen odnos prema spoljnjem svetu bio je, čini se, sve vreme kao preslikan iz pesme “Kad krenem ka” sa prvog albuma, koju je otpevala i za koju je napisala tekst – u naznakama, koje otkrivaju samo onoliko koliko ona želi, ostavljajući konzumentu da se pita i o pravom smislu onoga što mu je dato i o onome što može samo da sluti (tekst: “Kad krenem ka/ da idem na/ja pitam za/ da vidim sa/pa cekam da u/ i mislim da je/kazu da/ ne prepoznaju me“).

Prilično retko je komunicirala sa medijima (što je uglavnom bio Milanov posao), ali kada je to činila, svima nam je bilo žao što to ne radi češće, jer je mislila brzo, pronicala duboko i nije se libila da kaže šta misli, ne vodeći pri tom računa o tome hoće li se to ikome svideti ili ne.

Osim fanova, muzičara i novinara, voleli su je i foto-reporteri, snimatelji i kamermani. Magi je, bez ikakve patetike i preterivanja, zračila potpuno jedinstvenom duhovnom snagom i imala tako otmeno a nenametljivo držanje da je bilo teško loše je slikati, ali je teško reći kakav je odnos ona imala prema tome i da li je o tome uopšte mnogo razmišljala. Sigurno je samo jedno – ona se sve vreme bavila umetnošću, a ne promocijom same sebe u bilo kom smislu, pogotovo ne kao lepotice sa postera, dajući nam samo ono što je želela i osećala da treba, a ne ono što je bilo ko drugi očekivao. Jedinstvena i uvek samo svoja, od intrigantnog početka do tragičnog preranog kraja (umrla je 18. septembra 2002, u Beogradu).

Još pre toga nestali su i tragovi onih grafita s početka ove priče, preko kojih je Margita ušla u naše živote. Prvo su izbledeli, a onda su ih prekrili neki novi natpisi, pa potom sveža farba ili zidovi novoizgrađenih objekata. Na našu sreću, ono što je Magi u muzici uradila i dalje traje, ničim zaklonjeno. Što je i sasvim dovoljno, jer je izvesno da bi njoj samoj jedino to bilo zaista bitno.

ORIGINALNI INTERVJU ZA „VREME ZABAVE“: MARGITA STEFANOVIĆ MAGI

Često sam govorila da mi više ne treba da sviramo kao rock bend. Zato što to više ne možemo i što je blesavo očekivati da ljudi od 35 godina mogu da nađu dovoljno dobrih energetskih motiva da posle 12 godina sviraju iste pesme.

Sviram već milijardu godina i znam koliko stvari od određenog trenutka vole da se ne menjaju. To me užasno pogađa, naročito kada je reč o rocku. Tu sve mora stalno da se menja – kaže Margita dok u polukućnoj-poluradnoj atmosferi novobeogradskog studija „Technologique“ razgovaramo o projektu EQV. Šezdesetšestominutni materijal naslovljen Ti si sav moj bol, Magi je realizovala sa dvojicom mladih muzičara (Atmanactive i Technocentrist), čija su prethodna iskustva potpuno različita od onoga što je radila EKV. Od pesme Ti si sav moj bol upotrebljena je samo ključna sekvenca od nekoliko sekundi i oko toga nazidana potpuno nova ambijentalna muzika. Ostatak materijala napravljenog u istom maniru najlakše bi bilo strpati pod trance: slušaoca uvlači u svet na razmeđi nove klasične i elektronske muzike, i zvucima, koji ne zvuče nimalo izveštačeno, vodi u neke svetove u koje je muzika stvarana na ovim prostorima retko zalazila. Odlično za opuštanje, razmišljanje, a mestimično i za zabavu. Iako ovo nije EKV, ona ključna boja (klavijatura) je tu. Lepa (bar) kao nekad. Svetski.

MAGI: Meni je pre svega bilo važno da vidim da li mi možemo da uradimo nešto zajedno. Toliko ljudi pričaju da mogu da urade ovo i ono, a obično se ništa ne desi. Ovde se, ne samo u muzici, užasno mnogo priča, a užasno malo radi. Ovi momci su mladi i rade sa spravama koje postoje i u drugim studijima, ali ih niko ne koristi na način na koji ih oni koriste. Već godinama interesovalo me je da s nekim ovde uradim nešto što se tiče arhitekture i muzike, a to je da se prostori odenu u određene vrste muzike, njima odgovarajuće. U arhitekturi postoji način da se baviš time, recimo da postoji i vrsta muzike u kojoj možeš time da se baviš, recimo u klasičnoj muzici... E, sad, u ovom vremenu se pravi varijanta trance muzike: opisi raspoloženja koja pruža ta muzika mogu se pripisati određenim prostorima.

Pošto se to dešava u vremenu upotrebe kompjutera, činilo mi se da je odgovarajući način da se cela priča o povezivanju arhitekture i muzike predstavi kao video igra, to jeest kompjuterska igra. I jednostavno me je zanimalo da li to mogu da uradim s njima dvojicom, da li možemo da radimo zajedno, s obzirom na to da je Dule programer, da Vladimir radi s muzičkim programom, a kompjuteraš je. E sad, i jedan i drugi sviraju, što je opet sve bilo na nivou priče, do trenutka kada sam došla kod njih u studio. Onda smo se dogovorili da probamo da uradimo nešto zajedničko, prvo Ti si sav moj bol, pa onda da kasnije eventualno nastavimo da radimo nešto drugo. Tako je ta saradnja krenula, hronološki gledano. A što se muzike tiče, u glavi mi je bilo samo „konačno da može i tako“, kao što je nekad svirala grupa Can, ali su oni to morali da izvode uživo... ili DAF, kao varijanta te muzike... ili Kraftwerk... ili Talking Heads na početku, s tim što je Byrne kasnije otišao u etno fazon... A opet, kad već pominjemo tu vrstu korišćenja narodnog u muzici, jako mi se dopalo to što rade Les Negresses Vertes. Oni u produkciji, u muzici, koriste sve najsavremenije što postoji, a pevaju, u suštini, narodne pesme. Meni je, kod ovih komada, najbitnije to što su sve – pesme. Nije reč samo o nekom plemenskom fazonu slovenskog, nego o tome da su to zaista pesme, a mi, kad se zezamo, kažemo da „uvek proviri opanak“ – ako ima nečeg narodnog, onda to zaista zvuči na narodni fazon, a ne na techno-folk.

Mislim da ovo što smo uradili ima veze s onim što je EKV ranije radila i što sam ja zvala „slovenski gen“. Druga je stvar i druga vrsta problema to što ljude ne zanima... ne da slušaju takvo nešto ovde, jednostavno kao da ih ne zanima da postoji bilo šta što je drugačije i novo. To kažem povodom problema oko izdavanja materijala i povodom toga što ovde niko ne pravi ovakvu muziku. To mi je potpuno blesavo u situaciji kada mnogo ljudi upravo takvu muziku sluiša i to ne samo ovakvu nego i rep i gomilu mladih bendova...

*Ne verujem da ste vi baš očekivali da će se neko polomiti da objavi ovaj materijal. Ipak ste ga vrlo svesno, bar mi se tako čini, napravili prilično hermetično...

S obzirom na to da je ovo nastalo iz house muzike, to je najhermetičnije moguće, pošto tu iz svoje sobe izlaziš u svet. Radiš iznutra, a trebalo bi da imaš kontakt sa celim svetom.

*Ti se sasvim dobro snalaziš s rečima, uradila si mnoge bitne tekstove za EKV. Ovde su praktično samo instrumentali. Zašto?

Kad smo svirali u Berlinu, pa se vraćali za Prag, Brunhilda, naša vozačica autobusa, slušala je baš Les Negresses Vertes. Ona uopšte ne zna francuski, nema pojma šta koja reč znači, a refrene je znala napamet, onako malo po nemački, da ti ispriča. Jednostavno, slogovi su joj upadali u uši. Isto tako, Žika, bubnjar, nikad nije znao šta se događa po pesmama, nije obraćao pažnju na reči... a užasno dobro poznaje pesme, aranžmane, muziku... Ljudi kad je reč o pesmama, tekst doživljavaju preko muzike. Iz ritma ti ispadaju reči, isto kao što određene reči u svom ritmu imaju muziku. E sad, zavisi koliko su dobre reči, kako ćeš ih zapamtiti. Zato i jesu važni ljudi koji smišljaju slogane – zato što imaju sluha za slušljivost, za pevljivost same reči. Ja reči, od prve do poslednje naše ploče, nisam shvatala kao dekoraciju, kao ne znam šta, nego kao jak deo muzike. Ekstremni primer je, ne znam... kad onako ogoliš te rečenice ili ceo tekst, do same muzike, kad manje ne može, i kad bi biše bilo blesavo, jer nema potrebe da bude više. Ili kad napraviš užasno banalan tekst, kao što je Par godina za nas... ne... još bolje Dum Dum. To je već nivo TV Dnevnika. Opet, ova vrsta muzike služi da te ili navede da razmišljaš o nečemu ili da te opameti. Treba da ima što intimniji kontakt s tobom. I to i preko nota i preko reči, gde ih ima.

*Čini mi se da je tvoje angažovanje u ovom projektu nekako eksplicitnije nego što je ikada bilo u EKV. Od čega to zavisi?

U grupama, kad grupe ljudi rade, onda se s godinama, hteo to čovek ili ne, ambicije menjaju. Celo moje podržavanje, da to tako nazovemo, išlo je iz toga što sam i Milanu govorila – da ono što ja mogu da dobijem od njega, kad dobijem od njega, ne mogu da nađem nigde drugde na svetu. To je tako bilo i tako jeste, bez obzira na to o kakvim je ličnim odnosima i stremljenjima trenutno reč. To je važilo i za Bojana i za Žiku i Firčija. Tako, na primer, na poslednjoj ploči, srazmerno interesovanjima i okolnostima u kojima smo živeli, sviram solo klavir od prve do poslednje pesme.

Što se tiče same muzike i učestvovanja u tom delu, stalno se kroz to što radiš određuješ prema drugim ljudima. Uvek ostaje ono što si uradio i lepše je kad ljudi od toga naprave nešto zajedno. To je uvek bolje od onog što radi svako od njih pojedinačno. Ono što me najviše zanima kod ove buduće muzike jeste da je izvodimo uživo.

*Milan je, posle poslednje ploče EKV, radio sa Subom i Brazilcima nešto što do tada nije probao, vas dvoje ste svirali neke unplugged koncerte. Sad, opet, ti radiš nešto što je dosta udaljeno od EKV... Da li imaš neku ideju u kom bi pravcu vaša muzika uopšte dalje išla?

U poslednje vreme sam često govorila da mi više ne treba da sviramo kao rock bend. Zato što to više ne možemo i što je blesavo očekivati da ljudi od 35 godina mogu da nađu dovoljno dobrih energetskih motiva da posle 12 godina još uvek izlaze na binu i sviraju iste pesme. To ne može. Onda smo razmišljali o tome u kom bi pravcu cela muzika mogla da ide dalje i došli smo do zaključka da je to otprilike nešto što su Talking Heads počeli kad su se pojavili; što ne bi bilo etnomuzika, što bi okupilo što više različitih ljudi, različitih muzičara, u direktnom kontaktu.

Tamo smo i svirali sessione u Bitefu i raznim drugim prostorima, i pokušavali da to što radimo bude što različitije. Dolazio je Jaćim – jazz saksofonista, razni udaraljkaši, pa je, ako Milan nije bio tu, Anton svirao gitaru, što bi zvučalo potpuno drugačije... i tako. Može, dakle, i dalje da se ode u celoj stvari, samo je pitanje koliko su ljudi radoznali.

*Baš u tom periodu, kada si mislila da je blesavo da se ljudi od 35 godina penju na binu, radila si s mlađim grupama – Direktorima, Zion bendom...

Sve što pričam je stvar ličnog iskustva. Ljudi koji imaju preko 20 i kusur godina su mi oduvek bili užasno stari. Možda i o sebi tako mislim. Spolja gledano, međutim, ne osećam se tako.

*Kako ovo haotično doba deluje na tebe? Vidiš li nešto dobro u ovome što nam se dešava ili misliš da se treba ponašati po principu „samo da izdržimo“?

Nema tu šta da se izdržava. Treba da budeš živ! Svi volimo da razmišljamo o mladima u terminima „kriminal u školi“, „dizelaši“, Zemun se zove Dieseldorf, a Beograd – Bolidwood, što je sve interesantno, ali nije tako. Ne bih volela da živim u ubeđenju da je tako i da je pamet negde drugde, osim u tebi samom. A sad, valjda znaš da li je imaš ili nemaš, šta imaš u rukama...

*Ovaj projekat se zove EQV. Da li ti je palo na pamet da neko može reći da je reč o... ne znam... neprimerenom pozivanju na ime?

Tako se stvar složila. To je došlo na kraju. Equinox smo radili kao poslednju pesmu i iz toga uzeli naziv za celu stvar. Nije ovo ni stvaranje novih puteva u muzici, u ovome, u onome, niti pozivanje na ime. Nije reč ni o jednom ni o drugom. Meni se fino složilo da i dalje sviram; lepo mi je što to ima ko da radi, što imam s kim da radim.

*Nakon svih ovih godina, ima li distance prema onome što je Ekatarina velika predstavljala?

Nema distance i sabiranja, kao: ovo je bilo dobro, ovo je bilo loše, ovo onako... Sve vreme je bilo tako kako je bilo i kako jeste. Ono što je meni jedini problem u vezi sa svim tim jeste to što stvar nije završena, taj posao nije završen. Jednostavno, sve je isečeno... Uvek sam se bojala da će se, kad budemo prestali da radimo, dakle čim završimo sve onako kako smo hteli, samo zatvoriti vrata iza nas i da će biti kao da ničega nije ni bilo. I čini mi se da ovo što se sad događa... na koju stranu stvar ide, nikako nije dobro. Bez obzira na plemenitost namera, ideja da se sala SKC nazove Milanovim imenom za mene je strašna, a mislim da bi to i njemu samom bilo jednako strašno.

*Bojan se ne bavi muzikom, Firči to radi na neki drugi način, Žika je sve više glumac, a ti si, nekim sticajem okolnosti....

Nije to sticaj okolnosti, nego sticaj namera, pošto je meni bilo jasno da ću, ma šta da radim u životu, uvek svirati i uvek hteti da sviram. Ono što je blesavo jeste to da sam od samog početka upala u ono što mi se najviše sviđa.

*Tekst objavljen u mesečniku „Vreme zabave“ br. 18, maj 1995.


Galerija

Oceni 5