Od naivnog crtaća do dramatičnog dokumentarca

Kamenovanje zdravog razuma

Da politička iskalkulisanost igra ne tako beznačajnu ulogu u selekciji pojedinih filmova u dva glavna takmičarska programa Kanskog filmskog festivala, nije ništa novo, pa čak ni tipično samo za ovaj festival, ali postoje odluke koje čoveku uliju poseban osećaj neverice, kao što je to slučaj sa „Lastavicama iznad Kabula“ francuskog rediteljskog dua Zabu Brajtman i Elea Gose-Mevelek u selekciji „Izvestan pogled“. Rađen prema istoimenom romanu alžirske književnice Jasmine Kadre (2002), ovaj animacioni dugometražni film o svakodnevnici pod talibanskim režimom je beskrajno naivan i pun nelogičnosti, pre svega zbog loše adaptacije književnog dela u scenario prožet iritirajućom patetikom i nemogućim idejnim rešenjima. Jedina pozitivna tačka filma je sama (ručno crtana) animacija koja izgleda kao oživljena serija akvarela.

Radnja je smeštena u 1989, godinu u kojoj Talibani preuzimaju glavni grad Avganistana i plete se oko mladog bračnog para Mohsena (Svan Arlo) i Zunaire (Zita Anro) koji se teško adaptiraju na novonastale prilike u svome rodnom gradu. Oboje su akademski obrazovani i puni snova o slobodi i nesputanom radu istoričara, odnosno umetnice, i u svojoj novoj okolini – sa srušenim univerzitetom, spaljivanjem knjiga i brutalnim hordama bradatih muškaraca naoružanih do zuba koji love i kažnjavaju „nevernike“- oni osluškuju svoje mogućnosti sve do dana koji će pomračiti i ljubav i zajedničke planove o budućnosti.

Prvi kamen spoticanja filma je način na koji je pokazan suživot mladih ljubavnika koji u sebi ima i bolivudske i latino-sapuničarske elemente. Sve je ružičasto i slatko, a Zunaira je portretirana kao Diznijeva princeza kojoj je neko zaboravio da napiše originalnu pesmu za film. U jednom momentu će, doduše, dok oslikava zidove stana – ni manje ni više svojim aktom i portretima muža pretvoriti u sličnu figuru, zapevati uz zvuke muzike sa sterea, sa kosom koja leprša i nogama koje cupkaju  – identično naivno-divotnom reprezentacijom savršene žene iz popularnih crtanih filmova za decu. Dok je u ta četiti porodična zida sve idealno, napolju padaju glave, naročito ženske. „Bludnice“ se kamenuju do smrti, posle perioda provedenog u zatvoru čiji je čuvar nekadašnji mudžahedin i veteran avganistansko-ruskog rata Atik (francuski glumac jermenskog porekla Simon Abkarijan). Da bi se osetilo saosećanje sa šepavim (nekadašnjim) mudžahedinom koji očigledno menja mišljenje o tome šta je dobro a šta loše političko rešenje za Avganistan, njegova ljubav prema supruzi bolesnoj od raka je prvo stavljena u fokus, ali takođe jako brzo eliminisana fascinacijom novom zatvorenicom. To je sledeća tačka koja film gura u ponor. Do juče odan ženi koju prema šarijatskom zakonu lako može zameniti sa dve i baciti je na ulicu i koju vehementno brani od talibana koji mu objašnjavaju da muškarac ženi ništa u životu ne duguje, on odjednom obnevidi od čarobne lepote Dizni princeze koju je video bez vela.

Brajtan i Gose Mevelek bacaju radnju iz jedne nelogičnosti u drugu, ne snalazeći se čak ni tamo gde je jako lako zauzeti jasan stav – u retkim momentima kada se čini da njihova kritika režima koji se prema ženama ophodi sa neverovatnom okrutnošću funkcioniše, ona se pretvori u prah banalnostima, odnosno skoro fizički opipljivom glupošću žena koje se žrtvuju za muškarce. Potpuno je neverovatno šta je nastalo od odličnog podloška za film, odnosno od jedne ozbiljne i duboko razrađene priče o ženi koja sticajem okolnosti biva odgovorna za smrt svoje velike ljubavi i koja mora da živi sa posledicama tog tragičnog čina. Javna kamenovanja, šikaniranje i grozomorne prilike u Kabulu se i same pretvaraju u crtani film, u svome najbukvalnijem smislu. Šteta je što pun potencijal Kadrinog modernog klasika nije razvijen u filmu koji se povremeno otrgne svojim boljkama da bi pokazao interesantne detalje poput dvostrukog morala talibanskih vođa koji sa jedne strane hapse žene koje se javno ubijaju zbog navodne povrede morala islamske države, a sa druge – žive u kući punoj prostitutki u kojoj rade sve ono protiv čega javno predikuju.

Doktori pod bombama

U glavnoj selekciji, ali van konkurencije se našao izvanredan dokumentarni film „Za Samu“ Vad al Kateb i Edvarda Votsa koji je doživeo svetsku premijeru prošle godijne u Londonu. Film je nastao od al-Katebinog video dnevnika nastalog od početka razaranja Alepa 2012 do kraja 2016, kada je zajedno sa svojim mužem Hamzom, jednim od 23 čuvenih doktora koji su ostali u gradu da pomognu ranjenima i bolesnima, morala da napusti zemlju. Inače, oboje su postali poznati tokom istih tih godina po lajv intervjuima i apelima inostranim medijima za pomoć, ali i po informacijama o pravim dešavanjima u Alepu od kojih je najbitnija bila ta da grad nije pod napadom Izisa, nego režimske vlade i njenih saveznika. Filmski dnevnik je posvećen maloletnoj ćerki Sami, rođenoj pod najgorim (ruskim) artiljerijskim napadima na grad, kao objašnjenje i molba za oproštaj zbog prve godine dečijeg života provedene pod takvim uslovima.

Al-Kateb je počela sa snimanjem dešavanja u Alepu pre same opsade, koncentrišući se na studentske proteste i civilni otpor Asadovom režimu. Njena kamera je nošena rukom, i na početku je nestabilna i često van fokusa. U žiži dešavanja su ljudi iz rediteljkine najbliže okoline – prijatelji i kolege, a kasnije, kada opsada postane realnost, u prvim redovima se obreva medicinsko osoblje Al-Kuds bolnice u kojoj, sem doktora, mali broj volontera ne staje 24 sata u nedelji. Kamera je uključena u najgorim situacijama: u jednom trenutku će pući granata koja ruši jedan od zidova bolnice, u drugom se vidi majka koja rida nad detetom koje je pogodio šrapnel. Pod najgorim uslovima, često bez struje i vode, doktori rade kako najbolje mogu, iscrpljeni od neprestanih operacija i negovanja stotina pacijenata koji svakodnevno pristižu. Ljudi leže po podovima, jauci se čuju na sve strane, i sve učestalije teške detonacije tresu zidove. Kamera hvata strah i bol na licima ljudi, ali i neke od najdirljivijih momenata kao što su carski red izvođen na majci koja je teško ranjena, i oživljavanju njene bebe koja je po rođenju bila dvadeset minuta bez pulsa.

Paralelno, film govori i o porodičnoj priči. Između iscrpljujućih operacija, Hamza pokušava da provede trenutke sa svojom porodicom i da ćerkici odvuče pažnju od detonacija i jada i čemera koji ih okružuje. Rediteljkin glas vodi kroz narativ filma koji se izrodio iz hiljada sati simljenog materijala. Vad al-Kateb i Edvard Vots su proveli mesece prolazeći skroz snimke u traganju za najboljim i najupečatljivijim materijalom. Neke od odluka nije bilo lako doneti zbog pitanja gde je granica onoga što sme da se pokazuje javnosti, što je dilema koje su oboje bili svesni, kako su priznali u razgovoru sa publikom u Kanu posle projekcije filma. Dve potresne scene iz filma ostaje urezane u sećanju – dva dečaka, jedva u pubertetu, ridaju dok grle i ljube lice svog brata koga su doneli u bolnicu već mrtvog. Ne verujući da ga više nema, ponavljaju „bio je napolju iza kuće“. U drugoj sceni, majka luda od bola, viče u kameru: „pokažite svima šta nam rade“.

Filmovi o Siriji se od početka oružanih sukoba nalaze na programima festivala, i veoma je teško pronaći takav koji gledaocima van tih područja može da da razumljivu sliku, odnosno takvu koja neće imati samo dobre namere i želeti da nešto objasni. „Za Samu“ je film snimljen iz blizine, bez intervencija, planiranja i drugih pobuda sem dokumentovanja sopstvenog života u nemogućim okolnostima i zato odiše autentičnošću. U njemu je jedini komentar sam život koji se odvija pred očima gledaoca uz odličan dizajn zvuka, originalnu muziku Nainite Desaji i fantastičan montažerski posao Kloi Lamburn i Sajmona Mekmahona. Velika preporuka!