Od vođe oslobodilačke borbe do vođe kapitulacije pred Sovjetima

Još dok je bio potpredsednik Republike, Koča Popović je želeo da se otklanjaju brojne slabosti ispoljene u Jugoslovenskoj armiji. Postojao je pokušaj da se problemi u Armiji umanje i da se opravda kurs koji je na snazi. Naravno, svi malo više upućeni u naše unutrašnje prilike dobro su znali da tamo ima mnogo problema. Penzionisano je oko 30.000 oficira, među kojima veći broj bivših boraca i revolucionara, potisnuti su progresivni viši kadrovi, veliki broj oficira je školovan u SSSR-u, domi-nantno je bilo snabdevanje oružjem iz SSSR-a, velika unutrašnja uloga KOS-a u armiji. Zato je opravdana pretpostavka, jedna od najverovatnijih, da je Jugoslovenska armija, odnosno Jugoslovenska narodna armija mogla da odigra reakcionarnu ulogu. Bilo je više argumenata tome u prilog.

Armija je bila i, uprkos svim demokratskim kretanjima (onako kako smo tada shvatali demokratiju), ostala zatvorena organizacija koja nije polagala računa najvišim demokratskim institucijama države (Skupština, SIV) osim formalno, kada se odobrava budžet, pa i tada se republikama govorilo da je sa drugom Titom dogovoreno da izdaci za vojne potrebe budu u visini, na primer, 5,2% bruto društvenog proizvoda, što se u Saveznoj skupštini usvajalo po pravilu bez diskusije.[351]

Do IV plenuma SKJ, a i posle njega, u armiji veliku ulogu igrao je KOS, odnosno Kontraobaveštajna služba JNA, koja svoj posao nije radila samo u vojsci, već je uvek imala određenu ulogu i izvan JNA, na osnovu čega je dolazilo i do sukoba između šefova KOS-a i šefova Uprave državne bezbednosti (Gošnjak–Ranković). Ova vojna služba razvila se u isto tako nazadnu i po socijalistički razvitak opasnu i nekontrolisanu organizaciju i silu, kao što je bio slučaj sa civilnom Upravom državne bezbed-nosti. Nezadovoljstvo radom KOS-a bilo je dobro poznato i veoma snažno u visokim oficirskim krugovima. Posebno je bio nepopularan general Jefto Šašić, šef te službe i Gošnjakova desna ruka, a po svoj prilici i Titova, koji je konačno 1963. otišao u penziju. JNA je pokušala da posle IV plenuma i Rankovićevog pada proturi tezu da je u njoj sve u redu i da nema deformacija, ali to je bilo toliko providno da se nije prihvatilo niti je ta teza mogla da opstane. Izvršene su kadrovske izmene, s tim što je prvo nešto ranije (1963) otišao Jefto Šašić a zamenio ga general Ivan Mišković Brk, a nešto kasnije otišao je i Gošnjak. I posle kadrovskih promena, suština JNA se nije promenila, kao ni njen odnos prema parlamentarnim organima države. Neki istaknuti generali otišli su iz JNA sa manjim penzijama jer su progovorili i neku kritičku reč (Rado-van Vukanović, a bilo je i drugih) u odnosu na neke druge manje zaslužne koji su ćutali (Vlado Janjić Capo), a imali su iste činove.

U svojim beleškama, nekoliko dana kasnije, Koča je s gorčinom zamerao Titu da je, koketirajući s Rusima, učinio nekoliko kapitalnih grešaka po naše interese

Kada je na dnevni red u Predsedništvu CK SKJ postavljen niz bitnih pitanja iz područja strategije razvoja oružanih snaga, njene organizacije, naoružanja, problemi koji traže stalnu razradu i učešće političkih organa, smatralo se da će vojska ipak krenuti putem demokratskog saodlučivanja i na ovom području a da će lični monopol odstupiti pred demokratskim tendencijama. Međutim, to se nije dogodilo. Veći broj istaknutih političkih ličnosti iz raznih krajeva zemlje nisu ovo odobravali, ali niko nije imao smelosti da prigovori. Jedina ličnost koja se otvoreno i argumentovano suprotstavljala ovoj ličnoj politici bio je Koča Popović, tada na položaju potpredsednika Republike. Koča je na svim tadašnjim sastancima koji su se održavali u vezi sa bitnim pitanjima pokretao pitanje potrebe promena u JNA i diskusije u vezi s tim. Tito je stupio u agresivnu ofanzivu protiv promena u JNA („ne dam ja Armiju“), tako da niko više nije ni hteo ni smeo da podrži Koču koji je, uprkos tome, nastavio argumentovano da insistira na progresivnim stavovima. U stvari, na ovim pitanjima je došlo do pravog političkog raskida između Tita i Koče, gubitka političkog poverenja – obostrano – znatno pre formalnog raskida. Tito je prestao da poziva Koču na uže razgovore o vojnim pitanjima, iako je na to bio obavezan zbog Kočinog položaja, još više zbog njegove kvalifikovanosti baš u tim pitanjima.

Koča Popović postavlja to pitanje Titu kao upozorenje da misli da bi mogao biti koristan pri takvim razgovorima zbog svoje kvalifikovanosti za vojna pitanja. Na to Tito sa izvinjavanjem kaže: „Vidi, boga mu, zaboravio sam.“ Na sledećim važnim dogovorima o vojnim pitanjima ipak i dalje Tito zaobilazi Koču Popovića. On želi da ga time grubo eliminiše, jer ga vidi kao glavnu smetnju njegovoj ličnoj politici. Koču je ovakav odnos Tita prema njemu duboko povredio, što je dovelo do otvorenog razgovora o kome Koča nije govorio, ali je kasnije zapisao u svojim Dnevničkim beleškama 12. novembra 1968. godine:

„Prelamao je stvari (Koča misli na Tita – nap. aut.) kako je on mislio da je dobro, ne prihvatajući kritiku ili žrtvujući druge za svoje greške. Ne postoji poverenje prema njemu, pominje hajku Mike Tripala i Vladimira Bakarića posle Brionske sednice, da je on zvučao ’antititovski’. Koča je Titu u tom razgovoru prigovorio da ne trpi iznošenje različitih mišljenja i da praktično sebi daje za pravo da odlučuje bez konsultacija i uvažavanja saradnika. Niz krupnih stvari si prosto nametao. U neka pitanja nisi dozvoljavao nikakvo ’mešanje’, samovoljno si zadržavao za sebe. Rezultati su bili vrlo negativni. Uopšte si se postavio u položaj gde si sebi obezbedio suviše vlasti... Jesi li se ikad upitao, razmišljao na osnovu čega si poklanjao poverenje jednima a oduzimao drugima.“ Kada je JNA u pitanju beleži: „Kakav sam ja to bio p.(od) p.(predsednik) kad me nisi pozvao na ’zatvoreno’ rešavanje (s generalima) o vojnim problemima. Posle prvog takvog slučaja upozorio sam te. Odgovorio si mi, izvinjavajući se, da si zaboravio. Ali me ni sledećeg puta nisi pozvao.“ Koča zamera Titu: „Da je posle povratka iz Moskve poništio ono o čemu su se ranije, u decembru 1966. dogovorili o vojsci na najkvalifikovanijem skupu (’Tretirao si nas kao obične podređene činovnike’).“ „Tačno je“, piše Koča, „da mi je posle toga ponuđeno da uđem u Biro. To je bilo par dana posle ’čišćenja’ u vojsci na liniji suprotnoj od one o kojoj smo se bili dogovorili... Onda je bila sednica Saveta narodne odbrane, posle čega sam u vojsci prezentiran kao ’defetista’.“ U svojim beleškama, nekoliko dana kasnije, Koča je s gorčinom zamerao Titu da je, koketirajući s Rusima, učinio nekoliko „kapitalnih grešaka po naše interese“.[352] Može se reći da Koča Popović nakon kratkotrajne funkcije potpredsednika Republike ne krije svoja razočaranja, uveren da posle Revolucije ne postoji politička volja da se evolucijom energičnije ide u pravcu demokratskih promena, već da se svim silama postojeći sistem očuva po svaku cenu.

Prema SSSR-u, kombinacija skleroze – svemoći i kapitulanstva... intimno neizlečivo kapitulantstvo na bazi potpuno zastarelih predstava o socijalizmu, a posebno o prvoj zemlji socijalizma i njenoj politici. 

Ali, s druge strane, Tito procenjuje da je u Srbiji svest o brutalnom sklanjanju Rankovića još sveža i prisutna, zato on sa Kočom ne želi definitivni raskid, već samo da ga skloni iz svoje neposredne blizine, u nadi da će ipak pristati na saradnju, ali pod njegovim uslovima. Kako i sam zna da je Predsedništvo CK SKJ umrtvljeno i da skoro ništa ne radi, razmišlja o nekom užem telu izvršnog biroa (kao neki Politbiro), u koje bi ušao i Koča. Tito je to saopštio preko Mijalka Todorovića koji ga je ubeđivao da bi trebalo da se primi. Posle kraćeg razmišljanja Koča je rešio da odbije učešće u Birou; saopštio je to Todoroviću predlažući mu da se ova stvar ne iznosi na sastanak Predsedništva CK SKJ, već da se svrši ranije. Todorović je bio prilično zaprepašćen i pokušao je da ubedi Koču da se ipak prihvati. Sutradan na sednici prilazi Tito Koči i pita ga zašto je odbio, a ovaj odgovara da ima vremena za to (za funkcije) kasnije, a da bi možda bilo i nezgodno da u tome telu ima nesrazmerno ljudi iz jedne nacije (Srbi). Sve što je posle došlo samo je ubrzalo njihov razlaz, sa prethodnim zahlađenjem u odnosima, koji je nastupio ubrzo posle IV plenuma početkom 1967. godine. Koča je i dalje ostao član Predsedništva CK SKJ.

Stvara se s vremenom čvrsta osovina Tito–Kardelj–Bakarić, koja de facto postaje odlučujuća u rešavanju značajnih državnih ali i partijskih pitanja. Donošenjem Poslovnika o radu Izvršnog komiteta CK SKJ na izvestan način je, bar za izvesno vreme, ograničen i uticaj Staneta Dolanca, nakon čega on postaje samo član Predsedništva CK SKJ. U poslednjim godinama Titovog života oko njega se stvara okruženje, koje je usmeravalo i time ograničavalo njegovu delatnost.

Kako je vreme odmicalo, Koča je postajao vrlo kritičan prema Titu. Latinka Perović svedoči: „Bilo je ljudi kao Koča Popović koji se u poslednjim decenijama kritički postavljao prema njegovom vladanju, ali nikad nisu bili spremni da poreknu njegovu ulogu u ratu. Titova uloga u NOB-u, pa ni posle nje, sve do 1955/1956, nije se dovodila u pitanje niti je Koča to činio. Ali kasnije, kada je Tito postao krajnje popustljiv prema zahtevima prvo Hruščova a potom Brežnjeva, kada je JNA predstavljala prvu liniju odbrane Istoka od Zapada, kada je zemlja ostala bez odbrane jer je avgusta 1968. Čehoslovačka bila okupirana, kada se posle IV ple-numa i odlaska Rankovića nije došlo ni do kakvog demokratskog pomaka u društvu, i kada je Tito donosio jednostrane odluke bez učešća drugih foruma (prekid diplomatskih odnosa sa Izraelom, dozvolio slobodan prelet sovjetskom vazduhoplovstvu preko naše zemlje i sl.), Koča je smatrao da ne može da deli punu odgovornost i da saučestvuje u svemu tome, iako je u više navrata Titu o svemu otvoreno i kritički govorio. Među-tim, nešto kasnije, 1972, Tito je stopirao napore rukovodstva Srbije usmerene ka demokratizaciji i reformama u privredi i partiji makar i u postojećim okvirima i omogućio da rukovodstvo, na čelu sa Nikezićem i Latinkom Perović, ode bez obzira na to što je imalo većinu u CK SK Srbije. Koča je video da je postavljena moćna prepreka novoj istorijskoj tendenciji smatrajući da i on treba da ode, jer su se njegova ukazivanja i saveti Titu pokazali beskorisnim.

U Kočinim beleškama koje je dosta redovno vodio, u odnosu na period do 1960, a posebno kasnije, osetiće se sve veće nezadovoljstvo u vezi sa mnogim pitanjima koja se odnose na Tita, Jovanku, na izgradnju autokratskog načina vladanja, na vešto izbegavanje demokratskih promena, na mnoge pojave otuđenja vlasti i partijske birokratije od radničke klase, a da se pri tome uporno govori o njenoj vlasti i izgradnji socijalističkog društva. I ne sam Koča. Trebalo bi i pažljivije pogledati kakve ocene o Titu daju njegovi oponenti po vrlo značajnim pitanjima: Nikezić, Latinka Perović, Mijalko Todorović, Mirko Tepavac. Te ocene su bez izuzetka ozbiljne, produbljene, oslobođene ličnog, s puno uvažavanja, ali bez izbegavanja da mu se ukaže na slabosti ili na greške. Nažalost, one su manje prisutne u javnosti u odnosu na laku, bizarnu, publicistički zajedljivu, punu sporednih detalja iz ličnog života do neukusa, što ih uzdiže na zgražavanje ozbiljnih poznavalaca i istoričara. Ovih dana se oglasio prof. Todor Kuljić s tezom da konvertiti koji se ne sećaju sopstvenog titoizma kolo vode.[353]

Poslednju deceniju i po bio je okružen manje-više novim ljudima kojima je imponovala njegova blizina, a njemu njihova servilnost. Pod izgovorom da se Tito ne opterećuje i ne umara, to okruženje zapravo postaje neformalni zaštitni pojas – svojevrsna spoljna zona kroz koju se ne može više do Tita dopreti

Samo u najkraćem o Jovanki Broz. Koča pod 28. novembrom 1968. zapisuje: „Sama J.(ovanka) onako divlje i grabljivo, razumljivo, svim se snagama probijala napred. To nije više pitanje nadmenog, ili nešto isforsiranog protokola. Supruga se svuda pojavljuje kao ’najviša druga ličnost’, pa i tamo gde joj uopšte nije mesto: na kongresima (partijskim!), zborovima, međudržavnim razgovorima itd. To nije više samo ’prva dama’ za koju je predviđen poseban program kao u drugim civilizovanim zemljama. Ona se probijala, prvo u isti red sa najvišim rukovodiocima države i Partije, posle korak ispred njih, posle, sve češće uporedo sa suprugom, kad god je mogla, uglavnom na kraju, javno izdvojena svuda i u svakoj prilici zajedno sa njim. Itd.“

Koča piše i o smanjenim sposobnostima Tita: „ali to nikome i ne pada napamet da mu na određeni način pomene. Jer mi sami podržavamo jednu potpunu iluziju o sposobnosti i sadašnjoj ulozi, vrednosti jednoga čoveka. Njega – čak ako bi nasamo i posumnjao da mu možda nisu smanjene sposobnosti – mi ga svakog časa i u svakoj prilici uveravamo u suprotno. Kako da u to ne poveruje, kad mu godi – a sposobnost razumnog rasuđivanja smanjena? I eskalacija se nastavlja. On sve više vidi u sebi demijurga,[354] od koga potiče sve što vredi, mi sve više potvrđujemo da je zaista tako...“ (30. novembar 1968).

I pored svog uvažavanja Tita, Koča, koji je tada imao 60 a Tito 76 godina, zapisao je pod datumom 31. novembar 1968. dosta oštro zapažanje o Titu, koje je dugo bilo nepoznato, dok ga Gojko Tešić nije otkrio u Vremenu, pri kraju 1992, a akademik Milorad Ekmečić i Slavoljub Đukić kasnije, iako ni jedan ni drugi ne pominju izvor. Mislim da se I jedan a i drugi oslanjaju na Tešićev tekst a ne na listove iz Kočine zao-stavštine u njegovom legatu. Taj tekst glasi: „U središtu naših vlastitih htenja, razumnosti i poštenja leži i vreba otrovni pauk, star ali opak, blagoglagoljiv ali surov, tobože čio, a proždrljiv. Koroziran i truo, tobože blag, a sebičan i bezdušan, od vlasti i starosti... oceđeni starac koji, bez obzira na to što se šepuri i skakuće – hoće da bude glavni glumac u svemu... Prema SSSR-u, kombinacija skleroze – svemoći i kapitulanstva... intimno neizlečivo kapitulantstvo na bazi potpuno zastarelih predstava o socijalizmu, a posebno o prvoj zemlji socijalizma i njenoj politici. Jezivost je evolucije – petenovske – od vođe oslobodilačke borbe do vođe kapitulacije, što se ne može drugačije objasniti nego upravo sklerozom i nezajažljivom željom za vlašću.“

Ovi autori ne navode šta je Koča zapisao u nastavku ovog teksta. Koča je najbolje objasnio svoje pobude i nastavlja: „Potpuno sam svestan da kada bih igde hteo ili mogao da iznesem ma i deo gornjeg, da bi bilo potpuno neuverljivo i neubedljivo, izgledalo bi neobjektivno, uočljiv bi bio samo neki bes – zagriženost, iz ko zna kakvih ličnih razloga. Jer svi izgledi govore protiv ovih sudova, u čiju istinitost sam duboko ubeđen, i zato što su istine – viđene izbliza – toliko one ogorčavaju. Ta očigledna sopstvena nemoć me takođe razbešnjava sigurno. Kad tako pouzdano znam kolika je provalija između stvarnosti i privida, i da – svi verujemo prividu! A ti svi ne znaju koliko se dotični trudio da nas upregne (u tuđa kola), na šta je sve bio spreman, koliko je daleko išao, koliko saučestvovao u slabljenju naše otporne snage... Nije to direktni ’agent’, naravno; takav bi morao brzo propasti, ali maksimum saučestvovanja, u zemlji kao našoj, a da može i dalje da zadrži svoju vlast i autoritet, da ne bude tretiran kao sluga, što dakako, nipošto neće... Otišlo se najdalje što je moglo a da zadrži i položaj i ugled onog koji oličava i brani naše osnovne interese.“[355] Očigledno, Koča ovde objašnjava i sebe i svoje raspoloženje.

Kada je došao Santjago Kariljo, sedamdesetih godina, i upitao Koču pošto su se znali: ’Šta ćete posle Tita, šta ćete kad Tito umre?’, a on je rekao: ’On je davno umro samo ne smeju to da mu kažu!’“

Verovatno bi neko, 43 godine pošto je Koča u tišini svoje radne sobe ovako pisao o Titu, samo uz pomoć Frojda i savremenih dostignuća u psihologiji mogao da objasni kako ono što je Koča napisao o Titu, tako i pobude samog autora koji je međunarodni ugled doživeo pored subjekta svog opisivanja. Meni kao čitaocu i čoveku koji je živeo u tom vremenu čini se da je Koča surov u opisu svog najbližeg saborca jer je ovaj svojim stalnim popuštanjem SSSR-u (Hruščov, Brežnjev) praktično poništavao sve što je postignuto u periodu 1948–1953, a uloženo je mnogo da se iščupamo iz kandži boljševizma i postanemo samostalni. Čak je vrh vladajuće partije činio neke poteze koji su bacili ozbiljnu senku na njih (Tita, Kardelja i Rankovića). U pitanju je Goli otok i surovi uslovi u kojima su držani zatvorenici. Ovo je teško objasniti, a kamoli opravdati čak i 64 godine kasnije, kada nema više ni tih ljudi ni te partije.

Verujem da je Koča pisao ovako u časovima dubokog razočaranja, jer, izvučeno iz konteksta (što je po pravilu vrlo opasno), kao da je Tito potrošio svu Kočinu revolucionarnu prošlost, a time i život. Otuda potiče ta oštrina u opisu vladara u čijoj je službi i sam „protraćio“ život, pogotovo kada na jednom mestu Koča kaže: „bio sam ’kondotjer’ tj. najamnik“. Ostaje da o tome sudi istorija, istoričari još nisu kazali svoju (poslednju) reč o ulozi Tita, a ocena tog vremena biće različita od jedne do druge bivše jugoslovenske republike. Do sinteze će proći mnogo vremena. Jugoslovenske istoriografije više nema, postoje istoričari srodnih mišljenja i oni koji pridaju značaj važnim argumentima. Neke republike su se u njegovom vremenu teritorijalno proširile, a neke zbog stvaranih uslova u njegovom vremenu kasnije smanjile. Neke su prećutno prihvatile stavove Kominterne koji su im postali ideja vodilja i oslonac ka rasturanju Jugoslavije, odnosno izlasku iz nje (bez obzira na to što se i Kominterna na svom poslednjem kongresu toga odrekla). Sve su postale samostalne države i danas nastoje da uspostave samostalnu istoriju koja bi trebalo da opravda sopstveni separatizam kao razlog za navodno „tuđi hegemonizam“.[356]

Imajući u vidu sve što je tu izneto, ne bi se trebalo čuditi da kada je došao Santjago Kariljo, sedamdesetih godina, i upitao Koču pošto su se znali: ’Šta ćete posle Tita, šta ćete kad Tito umre?’, a on je rekao: ’On je davno umro samo ne smeju to da mu kažu!’“ To je primer Kočine ironije, koja mnogo govori s malo reči.

Tito se s vremenom sve više osamljivao od onih s kojima je rukovodio NOB-om i posleratnom izgradnjom nove države i sa kojima je raskinuo sa Staljinom. Poslednju deceniju i po bio je okružen manje-više novim ljudima kojima je imponovala njegova blizina, a njemu njihova servilnost. Pod izgovorom da se Tito ne opterećuje i ne umara, to okruženje zapravo postaje neformalni zaštitni pojas – svojevrsna spoljna zona kroz koju se ne može više do Tita dopreti. Do njega ne mogu više ni generali Gošnjak, Đoko Jovanić, ni Titovi predratni prijatelji Veda Zagorac, Josip Kopinič, ni njegov nekada bliski saradnik Vukmanović Tempo, a ni mnoge druge poznate ličnosti. Peko Dapčević tanku nit koja ga povezuje s Titom ostvaruje preko Krste Crvenkovskog, dok i ovaj nije pao. Pred vratima, ili u predsoblju ako do njega ko i dopre, sačekuje ga Stane Dolanc, pa ako nešto ima da se kaže Titu, govori se njemu. Jedino ga je Koča ignorisao i rekao mu da mu se skloni s puta. Kada je proslavljeni komandant 6. ličke divizije general-pukovnik Đoko Jovanić od Ljubičića, svog pretposta-vljenog, zatražio dozvolu da se Titu, vrhovnom komandantu, javi na raport, ovaj mu je savetovao da ne traži raport jer je Tito umoran i zauzet, već da se obrati Stanetu Dolancu. Jovanić je poslušao Ljubičića i na razgovor s Dolancom čekao više meseci. Na kraju je „preko noći“ otpravljen u penziju.

 

[351] Posle smrti Josipa Broza, početkom maja 1980, pritisak na usvajanje visine budžeta za JNA vršilo je Predsedništvo SFRJ i uz više rasprave i protivljenja republika i pokrajina u Saveznoj skupštini nego za Titovog života.

[352] M. Bjelajac, Diplomatija i vojska – Srbija i Jugoslavija 1901–1999, str. 249, 250. Izvor: K. Popović, „Zapisi iz pokojne prošlosti, Dnevničke beleške, 12. i 28. novembar 1968“, Vreme, 20. januar 1992, priredio Gojko Tešić. Kada je ovaj razgovor vodio s Titom u „četiri oka“, on ga je u svojim Dnevničkim beleškama zapisao nešto kasnije, držeći kod sebe ključ odluke kada će on odrediti da može biti objavljen u javnosti. Koča svoje nezadovoljstvo Titovim ponašanjem i vladanjem ne taji, ali on hoće da to ostane između njih, a neka se istorija time bavi posle njihove smrti. Embargo na korišćenje Kočinih beleški uveo sam 2005, mada su neki delovi ušli u javnost 1992, odnosno odmah po Kočinoj smrti posredstvom prof. Gojka Tešića u nedeljniku Vreme. Bojim se da je i ovaj termin (2005) prerano određen, s obzirom na podeljenosti u našem društvu, jer mnoga razmišljanja, pa i Kočine tvrdnje u njegovim spisima, mogu biti pogrešno protumačene i zloupotrebljene. (nap. aut.)

[353] O Titu se najviše raspisao bivši predsednik Saveza omladine Srbije. Bio je krupna šarža u titoizmu, pa možda otuda prednjači i u antititoizmu. Valjda da bi iskupio grehe. Istini za volju, malo je istraživača koji se odupiru hegemonom okviru sećanja i zavodljivoj korektnoj prošlosti koja se lako prodaje na tržištu. Dovoljno je pogledati izloge beogradskih knjiža-ra i feljtone novina i videti koja je prošlost tiražna. Prodaju se štiva o Titu kao agentu, zavodniku i hedonisti. Treba dosta napora kod odupiranja tiražnoj prošlosti (Todor Kuljić, „Ni konverzija, ni titostalgija“, Politika, utorak 31. maj 2011).

[354] Stvaralac – tvorac sveta (kod Platona); duša sveta (kod Porfirija).

[355] Legat Koče Popovića i Lepe Perović, Koča Popović, „Dnevničke beleške“, 31. novembar 1968, kutija br. 13.
Verujem da je i Koča, kao svaki normalan čovek, bio razočaran u Tita imajući pred očima njegovu ličnost iz ratnog vremena od koga smo se svi poodavno odmakli. Siguran sam da ovakva reago-vanja na Tita iz kasnijeg vremena mogu izazvati i vrlo negativne komentare, kao što drugima mogu poslužiti kao dragoceni dokazi o vladaru kome je narod bio neophodan oslonac u sistemu vršenja vlasti. (nap. aut.)

[356] Dok se posle Prvog svetskog rata u Beogradu podizao spomenik u znak zahvalnosti Francuskoj, koja je pomogla Srbiji da se oslobodi austro-nemačke okupacije i nakon rata stvori Jugoslavija, početkom ovoga stoleća dižu se spomenici ličnostima koje su pomogle njen raspad i secesiju, ili se pevaju pesme „Danke Dojčland“ i sl. zemljama koje su podsticale na bezobzirno kršenje Ustava SFRJ i raspad Jugoslavije. (nap. aut.)

*U sledećem nastavku:

- Zašto Koča nije bio na Titovom 80-om rođendanu?

- Zašto Koča nije pozvan na godišnjicu proboja obruča na Sutjesci?

- Kako se “Front” sramno poneo prema Koči

- Prozapadni stavovi Koče Popovića i Tito pod uticajem Sovjeta