Oda "ludacima"

Najnovija serija Everything Calls for Salvation (Netflix, 2022) u režiji Frančeska Brunija otvara pitanje mentalnih bolesti koje su društveno stigmatizovane i neprepoznatljive. Pored parolaških narativa o depresiji kao lenjosti, ono što najčešće pogađa depresivne ljude jeste društvena neprepoznatljivost i osuda. Već u uvodnim kadrovima serije razotkriva se priroda preteških naslaga koje čoveka pritiskaju u svakodnevnom životu, tugama koje lome svaki korak, patnjama kojima nema kraja. Kako ne uviđamo, ili zašto tako teško uviđamo, da mi nismo teški, nego laki, da smo u životu laki poput perja koje raznosi vetar.

Ova italijanska serija tako otvara sve dubinske slojeve psihotičnih narativa, u prvi plan iznoseći čoveka u njegovoj ogoljenosti. Možda se prave ludnice nalaze izvan institucionalnih ludnica? Možda čoveku na ovom svetu ne treba ništa drugo osim prihvatanja i bliskosti? Tek suočenjem sa licem drugog ,,ludaka’’ mi ga prihvatamo kao lice drugog čoveka. Bliskost susreta sa drugim pritom dovodi do katarzičnog raspleta, prihvatanja sebe i drugog u njegovoj drugosti. Zato se glavni junak ove serije, mladi i nesnađeni Danijel, od uplašenog čoveka koji deli sobu sa drugim ,,ludacima’’ ubrzo transformiše da u njima vidi jedino i samo - bratski lik.

Danijel je mladić koji vikende provodi u opijanju i drogiranju, pritom pokazuje i opšte nezadovoljstvo svojim životom. Izgubljen je u danima i neprospavanim noćima. Radi sasvim običan posao, pogađaju ga nepravde. Ono što ga istinski sputava, kako saznajemo nakon nekog vremena, je duboka ranjivost prema svetu. Seta me prati, kaže on, od malih nogu. Nakon jednog incidenta u kome postaje nasilan prema roditeljima dospeva na psihijatriju gde je podvrgnut prisilnom sedmičnom lečenju. Isprva unezveren i mamuran, potom uplašen, vremenom shvata da i ,,ludaci’’ imaju svoj svet lepote u kome je zapravo sve onako kako istinski jeste. Danijel će postepeno uvideti, nakon niza radosti i tragedija, da je to možda istinski život, jer njegova braća koju zovu pomahnitalim i poremećenim ljudima, plaču kada vole, a smeju se kada pate.

U kontaktu sa novim cimerima Danijel otkriva svet dubine koji ga potpuno menja. U ludnici sreće odbačene, usamljene i otpisane ljude, lica prekrivena maskom stigme. Tamo susreće i bogatašicu Ninu sa kojom razvija poseban odnos. Što je važnije postaje medijator u njenoj postupnoj transformaciji prihvatanja svog bola i sebe, nasuprot lažnom glamuru kojim je okružena.

Serija Everything Calls for Salvation ima svojih mana, najčešće u predvidivim dramskim rešenjima, ali je izvrsnost ove serije u njenoj osobenoj sentimentalnosti koja se ostvaruje  u prepoznavanju bratske bliskosti među ljudima. Ono čime se ta biskost ostvaruje jeste svest o lepoti trenutka i upotrebi mašte koju im u takvoj ustanovi niko ne može oduzeti. Oni razgovaraju, glume, pišu poeziju, sanjare. Osobenost ,,ludih’’ ljudi nije u tome što svet vide svojim očima, nego u tome što svet vide u izvornoj ogoljenosti. Oni ne ulepšavaju, nego osećaju svet oko sebe. Zato su bliski umetnicima i pesnicima.

Iznad kreveta jednog od Danijelovih cimera čitamo - Ja sam ono drugo. U tome je mudrost prihvatanja sebe. Drugi - to sam ja. Otuda i scene prikrivenog razumevanja zdravstvenog osoblja prema pacijentima. Osim što serija pokazuje propuste u zdravstvenom sistemu, koji po pravilu dobija finansijske mrvice, ona prikazuje i ustrajnu posvećenost doktora i osoblja drugom čoveku. Ne samo posvećenost, nego i razumevanje.

Federico Cesari kao Danijel izvanredan je u dihotomičnim promenama svog ponašanja. Na rubu pucanja doima se kao nevin dečak koga izjedaju vlastite misli. Čemu sve ovo? Može li, pita se, osetljiva osoba ostati imuna na nepravde ovog sveta. On je sanjar, nasmejani dečak, za društvo idiot, ali neprekidno usmeren da teži dobroti i bliskoti. Muči ga savest, traži oproštaj i prihvata krivicu, pritom je razdragan i setan, neposredan i drag. Andrea Pennacchi kao Mario donosi možda najslojeviti lik serije, u njemu se odmotava klupko jednog života koji je u stalnoj uskomešanosti. Uspeh nekih noći, reći će, jeste dočekati jutro. Upečatljivi su i Vincenzo Crea kao neshvaćeni homoseksualac koji je odbačen od porodice i strogog oca generala, potom Lorenzo Renzi kao Đorđo i Filippo Nigro kao doktor Mancino, koji od prividno hladnog i nezainteresovanog doktora postaje spreman da otpusti svoje emocije i prizna neiskazivu bol.

Depresija nije kraj, ona može biti početak (novog) života. Terapeutski značaj depresivnih epizoda premalo je istražen, dok je revolucionarni potencijal koji depresivno stanje traži od čoveka zanemaren. Nismo uvek jaki, ali smo borbeni. U osnovi našeg života je pitanje smisla, a do njega se dolazi ne samo emocionalnim i drugim uspesima, nego padovima i bolovanjima koje našoj ličnosti mogu dati revolucionarnu snagu prevrata. Početi iznova i svemu dati novi smisao, žudnju i lepotu pretvoriti u jedine moduse života, naših drugih i dugih života.