Odanost poeziji

U januarskoj svesci Dela objavljen je tekst Pesništvo i jezik, u prevodu Danila Baste. Napisao ga je Karl-Hajnc Folkman-Šluk koji nam je dosad bio nepoznat. Prevodilac Basta obaveštava nas u kratkoj napomeni uz ovaj tekst, da je Folkman -Šluk profesor na Univerzitetu u Kelnu, da je napisao knjige o Plotinu, Nikoli Kuzanskom, Šelingu i Ničeu, i da je do sada kod nas bio neprevođen. Delo je, želim to da istaknem odmah, u dobar čas objavilo ovaj tekst Folkman-Šluka. Pitanja koja on postavlja jesu u središtu pažnje ovoga trenutka.

Za Folkman-Šluka jezik je suštastveno svojstvo čoveka, čovek se iskazuje odnosom prema jeziku, Ukazujem na rečenice iz završnog pasusa ovoga teksta: “Samo nepostojanje odnosa prema jeziku određeno je samouskraćenjem suštine jezika...” Ali, ako je tako, pita nas ovaj filosof, i ako je jezik pre svega ono što određuje čoveka čovekom, šta znači ova uskraćenost odnosa prema jeziku, ako ne i uskraćenost odnosa prema sopstvenome čoveštvu? Folkman-Šluk kaže: “To nepostojanje odnosa prema jeziku ne sastoji se u tome što jezik danas ostaje prepušten dosad nepostojećem zanemarivanju, što se naprimer u našem jeziku ispoljava u tome da u nj sve više prodiru amerikanizmi i tako ga rastvaraju. Brižljivost za negovanu upotrebu jezika, ma koliko bila prešna, po sebi još ne može otkloniti nepostojanje odnosa prema jeziku. To nepostojanje odnosa se, naprotiv, sastoji u tome što jezici sve više postaju istovrsnost jednog jezika koji, brzo rastući, uravnjuje svako kazivanje, odstranjuje svaku daljinu i tako sve potapa u jednolikost onoga što je bez rastojanja: to je jezik kompjutera. Taj jezik za merilo stvari i ljudi dopušta još samo kvantum.

Međutim, kvantum može biti merilo samo kao ono što se do beskraja nadmašuje, što sve povlači u ono bezmerno, tako da se svet nigde više ne zaustavlja za mir boravljenja”. Navešću i rečenicu koja prethodi ovome tvrđenju; ona glasi: “Biće da toliko mnogo pretresana kriza u kojoj se čovek i svet danas nalaze, svoj suštinski, još duboko skriveni razlog, ima u nepostojanju odnosa i rđavom odnosu prema jeziku”.

Tvrdnja da se odnosom prema jeziku iskazuje suštastvo čoveka izgleda mi besprigovorna. Čini mi se da se problem čoveka, u ovome trenutku, može da sagledava upravo kroz njegov odnos prema jeziku. Međutim, da li je nepostojanje tog odnosa, ili rđav odnos prema jeziku, zaista razlog krize koje je svestan Folkman-Šluk? Ja mislim da je on posledica te “krize” (reč “kriza” prihvatam sada izvanredno uslovno); mislim da čovek, koga svakako nema bez jezika, jeste čovek u svetu, a ne samo čovek u jeziku. Ako čovek bez jezika ne postoji, njegov odnos prema jeziku zbiva se u svetu, i jeste refleksija njegovoga odnosa prema svetu, ili, još određenije, njegovoga položaja u svetu. Šta je ovaj jezik kompjutera? Ali, šta su kompjuteri danas? Treba se podsetiti, ipak, da kompjuter postoji, kao i čovek koji ga je stvorio, u konkretnome svetu. Onaj “kvantum” koji jedino dopušta jezik kompjutera danas je tako moćan (i, najčešće, tako presudan?) zato što je “kvantum” uopšte presudan u postojećem svetu, u onome svetu – zaista – koji se, kako Folkman-Šluk kaže, nigde više ne zaustavlja “za mir boravljenja”.

Folkman-Šulk ne govori, “u principu”, protiv tehnike ili “tehničkog mišljenja”. On je u tome sasvim jasan: “... tehnika ovde ne treba da bude poricana u ime pesništva. Takvo poricanje, ma u čije ime se događalo, protiv tehnike se hrani iz puke protiv-volje. Ono upražnjava restauraciju dosadašnjeg ili čak prošlog i istovremeno izlaže eshatološke predstave o celovitom svetu koji nikada nije postojao i koji nikada neće postojati. Opasnost ne leži u samoj tehnici koja danas i u budućnosti za čovečanstvo ostaje neophodna (...) Istinska opasnost ne leži ni u mogućnosti samouništenja čovečanstva pomoću oružja uništavanja. Istinska opasnost leži, naprotiv, u tome što jednostrano sledimo tehničko mišljenje, što nam se prema njemu sve ono što je netehničko, tj. sve ono što nije proračunljivo s obzirom na njegovo dejstvo i čime se ne može upravljati pomoću proračuna, dakle sve ono što je slobodno i nepreračunljivo pojavljuje kao nešto ništavno, kao nešto na šta se ne treba obzirati, tako da i pesništvo čije se postojanje ne može osporavati proračunavamo samo još s obzirom na njegovu informativnu vrednost i njegovo dejstvo”. Folkman-Šluk govori ovako o “opasnosti” zato što, polazeći od predstave čoveka koji jeste jezikom i koji se definiše odnosom prema jeziku, zanemaruje svet u kome se to čovekovo samo-definisanje vrši. On vidi razlog “krize” čoveka u njegovome odnosu prema jeziku, dakle na ravni jezika, a ne na ravni sveta koji određuje naš odnos prema jeziku, ili naše čoveštvo. To, što je “teorija informacije” postala izuzetno moćna (toliko, da prodire i u rasprave o poeziji, u rasprave o poetskome jeziku), nije delo kompjutera, nego je delo sveta u kome je uskraćenost čoveka samome čoveku još uvek moćna stvarnost, i u kome se ta uskraćenost iskazuje kao osuđenost čoveka da svoj jezik svede na puku “informaciju”.

“Teorija informacije” nije došla do svoje izuzetne moći zato što je kompjuter moćan nego zato što je moćan svet u kome su moćne sile skrivanja suštine čoveka njemu samome, pa u tome smislu i sile skrivanja jezika čoveku. Kompjuter, koji nas uranja u “kvantum”, koji onemogućava Ruhe der Verweilens (mir boravljenja), jeste samo kompjuter ovoga sveta, takav kakav jeste, sveta koji nas uranja u “kvantum” i pre kompjutera, a ne samo pre bića. Pitanje koje ovde može da se postavi jeste sledeće: postoji li kompjuterska poezija? Ili, još određenije: postoji li poezija u tekstovima koje je stvorio kompjuter? Ja tvrdim: postoji. Tvrdim: ima poezije u našem “signalizmu”, koji se služio, između ostaloga, i kompjuterom. Međutim, šta čini tu poeziju poezijom, ako ne naš odgovor na nepredviđene spojeve reči do kojih tu dolazi? Ono što je poetsko u kompjuterskoj poeziji, to je u reakciji koju ono izaziva: i kompjuterska poezija ne postoji “po sebi” nego samo kao naš odnos prema tekstu koji nam kompjuter nudi. Poetsko nije u tekstu nego u odnosu prema njemu, u reakciji na njega. Čovek, koji je neodvojiv od jezika, upravo tu sebe potvrđuje: čak i jezički besmisao koji dovodi do na sami rub ne-jezičnosti, ne može ovome da se suprotstavi: sva iznenađenja (najčešće humorna) koja izaziva kompjuterska poezija, jesu iznenađenja ovoga jezičkog čoveka.

Ovo govorim zbog toga što Folkman-Šluk, tražeći odgonetku poezije, insistira na tome da je poezija “u abzenciji sadržana prezencija”, ili prisustvo odsutne stvarnosti. Šta to stvarno jeste? Evo šta: Folkman- Šluk analizira jednu strofu Trakla, iz pesme Zimsko veče, do bi pokazao da to zimsko veče postoji i onda kada je, recimo, leto, da je ono prisutno u svome odsustvu, i da se poezija ostvaruje upravo tako: kao ovo odsustvo koje je prisustvo; lepota tu dolazi do sebe jer tu do sebe dolazi, kako kaže Folkman-Šluk, “čisto prikazivanje sebe samoga”, a to “čisto” prikazivanje jeste nezainteresovano, jer je neupotrebljivo. Lepota je tamo gde je neupotrebljivost ili nezainteresovanost; u stvari, lepota je manifestacija “čiste otvorenosti sebe samoga”. Ona je u prisustvu odsutnosti, ono što nije a prikazuje se kao da jeste; to je lepota Kantove i Šilerove estetike,

Folkman-Šulk jeste Kant ili Šiler u doba kompjutera. Ta poezija, kao prisustvo onoga što je odsutno, svakako je refleksija ove epohe u kojoj čovečnost progovara svešću o svojoj odsutnosti. Međutim, ako je čovečnost u jeziku (neodvojiva od jezika), nije li onda poezija i u svesti o odsustvu čovečnoga ili o odsustvu jezika? Ako je tako, onda čovečno može da se iskazuje i nejezičkim, pa čak i anti-jezičkim: onim što je ne-čovečno, pa i anti-čovečno. Ali, u tom slučaju, poezija kao prisustvo odsutnog zar se ne totalizuje, i zar se ne iskazuje i prisustvom odsutnog jezika? Ako, međutim, može da se nađe i tamo gde nema stvarnoga (ili suštinskog) jezika, znači li to da ona može da postoji bez jezika, odnosno da suštinsko čovečansko, koje se njome izražava, može da bude jezičko? Nikako: jezik je prisutan i u svome odsustvu: naš odnos prema jeziku, ma kakav bio, nikada ne prestaje. Ne postoji “nepostojanje odnosa prema jeziku”, koje Folkman-Šluk vidi u jeziku kompjutera. Takvo nepostojanje odnosa prema jeziku jeste savršena nezainteresovanost, ili apsolutno otuđenje.

Poezija, koja je mogućna (čak nužna) i u tekstu kompjutera, jeste potvrda da ovaj odnos prema jeziku postoji i u prividnoj vanodnosnosti. Ona je potvrda da se prisustvo čovečnog iskazuje i njegovim odsustvom, ili da je to odsustvo samo privid prisustva: ona je potvrda generalnog stava Folkman-Šluka, stava da nema poezije bez čoveštva, i da nema čoveštva izvan odnosa prema jeziku, ali ona je uporište negacije njegove teorije o poeziji kojom progovara suštinski čovek ili suštinski jezik, jer taj jezički čovek progovara čak i bez-jezički i anti-jezički: on ne progovara samo kao Trakl, nego i kao čovek epohe kompjutera. On je nepomirljiv sa “kvantumom”, i poetski je u toj nepomirljivosti: on progovara čak i jezikom toga “kvantuma”. On je, taj čovek, a ne samo njegova poezija, “u abzenciji zadržana prezencija”, odsustvo u prisustvu, neodoljivost i neumoljivost čovečanskog. Ali, ako je tu njegova definicija, gde je i u čemu je definicija poezije? Čini se da je Folkman-Šluk definiciju čoveka uzeo za definiciju poezije. Čini se da je on tu negde, u nesvodljivom beskraju čovečanskog, izgubio definiciju poezije. Ali možda je upravo tako, tim gubljenjem, manifestovao svoju stvarnu odanost poeziji.

*Tekst emitovan na Trećem programu Radio Beograda 11. marta 1976. godine