Odapeta strela leti na spomenik

Dvoboj: Slobodan Antonić vs Spomenika Zoranu Đinđiću

Gde i kad: Tekst objavljen na teško obolelom ruskom portalu “Fond strateške kulture” 31. oktobra, na Međunarodni dan štednje

Šta kaže štediša Antonić: “Namera da se postavi spomenik Đinđiću ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu pretvorila se u podizanje spomenika aktuelnoj kolonijalnoj politici u Srbiji”.

Da li Antonić kao wannabe-arhitekta ima stručnih zamerki na spomenik? “Ako pogledamo usvojeno idejno rešenje spomenika, videćemo da bi obeležje trebalo da ima oblik strele izvijene nagore, koja je prekinuta pa nastavljena uz pomoć dva pričvršćivača sa strane. Strela, očigledno, treba da simbolizuje Đinđićeve političke ideje i njegovo delo, prekid ubistvo, a nastavak je apoteoza navodne nezaustavljivosti ‘Zoranove vizije’ koja mora biti ostvarena”

Sem što mu se ne sviđa konstrukcija, ima li Antonić još koji mentalni problem sa pokojnim Đinđićem? “Problem je u tome što Đinđićeva „vizija“ nije bila baš dobra ni 2003. godine, a kamoli danas. Kao što je to lepo sažeo Branko Pavlović, Đinđić se, u ekonomiji, držao neoliberalnog koncepta brze i potpune privatizacije – što je u praksi značilo predaju resursa strancima, uz koruptivnu rentu za domaće kompardore (videti moju analizu privatizacije Sartida: ovde). U unutrašnjoj politici pak, Đinđić je nipodaštavao značaj izgradnje demokratskih institucija i propagirao „modernizacijski“ voluntarizam i decizionizam (videti moju analizu ovde) – što je u praksi značilo, recimo, bezobzirno izbacivanje najjače opozicione stranke iz parlamenta i opstruiranje predsedničkih izbora”.  

Kako se komunalni inspektor Antonić seća ubijenog premijera: “U spoljnoj politici Đinđić je zagovarao bezaltenartivne evroatlanstke integracije: ‘Moskvi je Đinđić poručio da na srpskom tržištu ima mesta i za Rusiju, ali da je prioritet za Srbiju EU’ – što je u praksi značilo da se o ulasku u EU i NATO u Srbiji uopšte ne vodi javna rasprava, već se ‘podrazumeva’ kako je to pitanje već rešeno“.

Izgleda da ni posle 15 godina od atentata, Đinđić nije otopio ledenog Antonića koji nikako da zaboravi Vidovdan kad je Hagu izručen njegov imenjak Slobodan (Milošević)? “Međutim, pogledamo li ono što je Đinđić stvarno uradio – ne što je želeo ili najavljivao – videćemo, sa našim današnjim iskustvom i znanjem, samo uvlačenje Srbije u kolonijalni položaj prema Zapadu, manipulaciju institucijama i medijima u ime evroreformskih ciljeva, kao i sasvim nezakonito izručenje Miloševića Hagu – upravo na Vidovdan”.

Nadrkani Antonić ne odustaje. “Jedini razlog zbog kojeg bi Đinđiću trebalo podići obeležje jeste to što je ubijen kao premijer. No, takav memorijal niti se podiže na mestu na kome je zamišljeno da stoji ‘slomljena-pa-nastavljena strela’, niti bi trebalo da on tako izgleda”.

Posebno Antoniću smeta odluka da se Đinđiću podigne spomenik ispred Filozofskog fakulteta. „Zašto spomenik političaru na trgu na kojem su Rektorat, Filozofski, Filološki i Prirodno-matematički fakultet, spomenici Njegošu, Dositeju, Jovanu Cvijiću i Josifu Pančiću?  Zašto ne na mestu gde je premijer ubijen, ispred zgrade Vlade u kojoj je radio? Pred Filozofskim fakultetetom mesto je za spomenike velikim srpskim misliocima, poput Ksenije Atanasijević, čiji se grob u Beogradu ne zna, a ne za spomenik političarima“.

Nije samo dizajn spomenika problem, Antonić ima i političke argumente: “Sada je obnarodovano i to kako će spomenik izgledati. On jasno asocira na kontinuitet današnje vlasti sa Đinđićevim idejama i delima. Vučić se, zbog imidža evroreformatora, i inače poziva na Đinđića kao na političara koji je, kao i on, imao iste muke sa ‘zaostalim društvom’, zbog čega je morao istovetno da se ponaša. Tako je pre nekoliko meseci Vučić izjavio: ‘Đinđića cenim jer je počeo da govori Srbima nešto što ne vole da čuju, a to je da više rade i da ne kukaju, kao što ni štrajkačima nije apriori davao za pravo. Počeo je i da menja odnos prema onome što su bile socijalističke i samoupravne navike, i borio se protiv kibicera. Kapa dole Đinđiću!’…”

Antonić je sa spomenika odmah krenuo na omiljenu negrađevinsku metu: “Očigledno, Vučić sebe vidi kao Đinđićevog nastavljača, sudeći po ovom citatu, upravo na polju sužavanja radnih prava, po nastojanju da se maksimalizuje eksploatacija radnika, kao i po slamanju radničkih štrajkova – dakle, po ‘lečenju’ društva najgorim i najnehumanijim neoliberalnim metodama”.

Nije se u Antonićevom tekstu dobro provela ni Zoranova supruga: “I Đinđićeva udovica Ružica podržala je ocenu da postoji kontinuitet između njenog muža i Vučića. ‘Vučić je isti kao moj Zoran!’ bio je naslov njenog intervjua iz 2013. godine. U njemu je Ružica najpre kritikovala DS što je ‘izgubljena cela decenija, jer se nismo pomerili ka onome što je Zoran govorio i video’, da bi potom direktno stala uz novu vladu u njenim nastojanjima ‘da dobije datum’ od EU. Na kraju se Đinđićeva udovica ogradila od onih koji odbacuju ideju da je Vučić današnji Đinđić: ‘Meni to (poređenje) ne smeta. Ako on (Vučić) dnevno radi 15‒16 sati i predan je poslu, znači da ima dobru inspiraciju i dobar model. Mnogi su za Zorana govorili da je on čovek koji mnogo radi u našim uslovima, a on je na to uvek odgovarao: `Pa zato što Srbi ne znaju kako se radi na svakom drugom mestu, u bilo kojoj drugoj državi`. Sami zaključite ima li sličnosti“

Arhitekta u Antoniću nikako da se smiri: “Staviti zmija-strelu koja izlazi iz asfalta  i to tako da se htonski rađa i uzleće tačno preko puta Njegoša– a koji, naravno, ne može a da ne gleda u tu regenerisanu guju, posebno je luckasto. Tu je i jednako neobično zvučno presretanje prolaznika: komjuterska apartura unutar spomenika snimaće njihov govor i vraćati im ga kao pojačani zvuk.

Šta je sad ovo? Komentarisao bi instalaciju, ali se usteže: “Ne bih da komentarišem ‘umetničku’ stranu ove čudnovate instalacije. Samo ću reći da ona odlično oslikava svu ‘taštinu praznine’ nastalu simbiozom drugosrbijansko-skorojevićkog ‘gradžanizma’ i vulgarne idolatrije aktuelnog režima”.

Ume li Antonić nekako da okonča svoj tekst, da vidimo: “Ekonomska, politička i kulturna dekolonijalizacija Srbije omogućiće da se sruše atlantistički mitovi i kultovi. Možda će tom prilikom stradati i trbuhozborna strela postavljena pred čestitog vladiku? A možda će, ukoliko joj se pokvari ton, ‘nastavljena strela’ za nove generacije postati simbol istinske obnove srpske državnosti posle svih lutanja po bespućima Yu/EU integracija…”