Odavno ne letim

LET

Odskočila sam od tla, kao balerina, istegnutih mišića, pravilno ispružila i zategla stopala i prste, a onda, lebdeći nekoliko stopa u vazduhu, pokrećem noge, ali u mestu, unapred, pa unazad - i polako lebdim sve više i više.

Kada sam stigla do neba, telo sam iz uspravnog lagano obrnula u vodoravan položaj i raširila ruke. Lako i sigurno održavala sam željenu visinu.

Sa širokim osmehom, kroz beskrajno plavetnilo, plovila sam u željenom pravcu.

Kao što se uzdižem, tako se i spuštam, ritmičnim pokretanjem nogu sve dok meko ne dotaknem tlo.

Odavno ne letim.

Ponekad, ali samo ponekad, smeškajući se, na isti način odskočim od tla, pravilnim zamasima pokrenem zategute mišiće i klizim niz beskrajne stpenice, dodirujući svaki stepenik samo vrhovima prstiju.

Ne želeći da narušim doživljenu lepotu, nikada nisam zavirivala u knjige da saznam šta oni mladalački ili ovi klizeći snovi znače.

Stižu odgovori.

Sami.

KLJUČ

Kad krene, to izgleda ovako.

Pokrivena si samo ćoškićem ćebeta, jer i pored širom otvorenih prozora, pretoplo ti je, lagano počinješ da otkriljuješ i snove, a onda se budiš, jer hladnjikavo ti je, ušuškavaš celo telo ćebetom, misleći da ćeš se i snovima ušuškati, no opet ključaš, pa otkrivaš samo noge, misleći da ćeš i mozak ohladiti, no i dalje ti je pretoplo, pa bacaš ćebe, čak i onaj ćoškić, izmučeni jastuk i plahta, skroz zgužvani, odavno su prestali sa tobom da razgovaraju, a noć se sve više odmotava, čuješ i prvog petla, najavljuje svitanje, sada više uopšte ne znaš da li da se pokrivaš ili da se otkrivaš, no sasvim sigurno znaš da je ženski kantar života odredio isti broj godina, kako za sazrevanje do onog prvog mesečnog belega - tako i za brisanje.

*S dozvolom autorke, prenosimo iz njene zbirke priča "Eh"