Posttraumatski stresni poremećaj, bolest o kojoj se ne govori: Vladan Beara, psihoterapeut (2)
Ptsd 04 S

Photo: www.vahealth.org

Odbačeni tragaju za smislom života u miru

Psiholog Vladan Beara godinama se bavi ratnom traumom, autor je knjige „Gde si to bio, sine moj“, nezaobilaznog štiva iz ove oblasti (koautorstvo sa dr Predragom Miljanovićem); međunarodni je psihoterapeut sa sertifikatom njujorškog Albert Ellis Instituta. Sarađuje sa udruženjima veterana na resocijalizaciji obolelih od postraumatskog stresnog poremećaja.

Rat ima svoju cenu i pogađa sve: Vladan Beara, psiholog

Koliki je broj oblelih od PTSP, kakva je Vaša procena procena, budući da tačne evidencije nema?

Teško je proceniti, jer nisu svi ratom traumatizovani dobili dijagnoze PTSP-a, niti hoće. Malo je onih koji su bili u ratu a ne nose nekakave ožiljke na duši; malo je, dakle, onih koje rat nije  dotakao, ali ne možemo reći da su svi oboleli. Većina učesnika rata su se nosili sa svojim emocijama sami, u okviru svoje porodice, u kafani, a poneko je otišao po pomoć stručnog lica. Sa druge strane ogromne su razlike u tome kakvo ratno iskustvo imaju pojedini učesnici rata, kao i to koliko su vremena proveli na ratištu. Neko je bio u specijalnim jedinicama, neko je bio snajperista, neko učestvovao u asanaciji terena, neko je bio oficir i donosio odluke od kojih su zavisili životi drugih, neko se borio ispred svoje kuće a nekoga su poslali na front itd.

Kakav je njihov društveni status, koliko su zdravstveno zbrinuti, da li su im obezbeđeni lekovi, terapije, ili je lečenje prepušteno obolelima i njihovim porodicama?

Najbolje je da pitate sam učesnike rata, ako pitate odgovorne, oni će vam verovatno reći da je veteranima obezbeđeno mnogo toga. Stara je priča da kada se ratovi završe, isluženi vojnik je prepušten samome sebi. Neke zemlje više brinu o svojim veteranima od nekih drugih,  ali čak i u tim zemljama koje brinu u većoj meri možete sresti velik broj samoubistava među veteranskom populacijom. Adekvatna i celovita briga o ratnim veteranima je nešto što treba da se dogodi u budućnosti. Političke elite pokreću ratove a iza njih ostaju traumatizovani civili i vojnici.

Kako se leči PTSP kod učesnika ratova vođenih tokom raspada Jugoslavije, kakva je rehabilitacija neophodna, da li oboleli moraju da uzimaju antidepresive i anksiolitike? Koliki je broj onih koji žele da se izleče na način koji Vi predlažete, i u kom procentu je izlečenje moguće?

Najviše šanse da zaista bude delotvoran ima integrativan pristup. Medikamenti jesu važni, kod nekih osoba čak nužni, ali obično nisu dovoljni. Individualna psihoterapija  treba da ide u dva pravca, jedan je da pomaže osobi da se nosi sa traumatskim sećanjima a drugi pravac da se rešavaju praktični i emocionalni problemi koji proizilaze iz življenja sa ratnom traumom. Učešće u grupi ratom traumatizovanim osobama može biti veoma korisno za to da osoba vidi da nije izolovana sa svojim simptomima već da postoji grupa ljudi koji osećaju i misle slično. To je važno zbog normalizacije traumatskog iskustva. Učešće u programima izgradnje mira može da pomogne u integraciji veterana u post ratno društvo i nalaženje novog smisla nakon traumatskog iskustva.

 Paradoks ratne traume je u tome što oni koji su bili na stravičnim mestima i prošli kroz pakao, ukoliko imaju nekakve simptome traume, znači da su normalni. Ukoliko su zaista prošli kroz pakao čelika, krvi i vatre, i bilo im je sjajno... nešto nije u redu. Prema tome samo postojanje traume u stvari govori da ste samo živ čovek od krvi i mesa. Rat ima svoju cenu i pogađa gotovo sve koji se nađu u njemu. Kada se društvo sprema za rat, od nacionalističke i ideološke retorike se ne vide posledice koje će rat doneti. Čak i oni koji “pobede” u ratu, moraće da ližu svoje rane godinama i decenijama. Psihičke posledice rata se osećaju kroz generacije.

U čemu je specifičnost, ako postoji, "srbijanskog vijetnamskog sindroma"; šta utiče na nju? Da li su oboleli dodatno opterećeni činjenicom da, za razliku od veterana u drugim državama bivše SFRJ, nisu ratovali na teritoriji svoje zemlje, nego su odlazili u pohod koji je okončan fijaskom?

Opet treba pitati same veterane, ja mogu da kažem svoje utiske. Postoji više narativa - ličnih teorija oko toga zašto je ko išao u rat. Ti narativi daju smisao ratnom iskustvu.  Malo je srpskih i JNA veterana koji će prihvatiti da se nisu borili na teritoriji svoje zemlje, da su bili agresor i osvajač u ratu. Neki JNA veterani niti su Srbi, niti im je ideja ikakve Srbije bitna ili draga. Mnogi od njih  će vam reći - SFRJ je bila moja zemlja i ja sam u rat išao kao vojnik JNA, da branim SFRJ, a ne da ratujem za veliku Srbiju. Mi smo se borili pod petokrakom a ne opod kokardom. Neki će vam reći- ja sam išao sa idejom da se osvetim za zločine koje su počinili nad nama u II svetskom ratu. Ja sam se borio pod kokardom a petokraku prezirem. Treći će reći- ja sam išao sa idejom da sprečim da pobiju naše civile kao što su u II svetskom ratu. Četvrti će vam reći- mene su prosto mobilisali i poslali...nisam mogao da izbegnem. Peti će reči- ja sam išao da ne bih bio odbačen od rođaka i prijatelja...svi iz mog sela su išli pa sam išao i ja...

Mnogi srpski veterani su nam govorili – nisam ja išao u rat, rat je došao pred moju kuću... Neki su išli iz nacional-romantičarskih razloga, a jedan mali broj njih sa jasnom idejom da može nekažnjeno da pljačka, ubija i siluje bez kazne. Čak i ideja da se sve završilo fijaskom, je ideja sa kojom se neće se svi složiti. Kako gde i kako na kom na ratištu,... kako se uzme. Filozofi zena su govorili- nije moguće ni na jedno pitanje odgovoriti sa da ili sa ne. Vojnici odlaze na ratišta gde ih političke elite pošalju zato što navodno postoji razlog za to. Američki vojnici  ratuju u Avganistanu, Iraku, Siriji; ruski vojnici u Siriji; britanski su ratovali na Foklandima, sada ih ima u Avganistanu i Iraku; nemački, danski, hrvatski i holandski u Avganistanu itd. Dobrovoljci idu svojom voljom tamo gde veruju da ima “potrebe”. Kada se vojnici vrate, čeka ih suočavanje sa pitanjima smisla i besmislom svog ratnog iskustva.  Veterani moraju da odgovore sami sebi na neka pitanja - gde smo to bili? Zašto smo tamo bili? Kakva je zapravo bila naša uloga? Koliko smo dobra, a koliko zla doneli lokalnom stanovništvu? Što su inteligentniji, obrazovaniji, empatičniji, emocionalno topliji, što im je moralno mišljenje razvijenije - to gore po njih.

Da li oboleli od PTSP imaju i problem izgubljenog, ili neizgrađenog identiteta; mislim na to što su u jednoj, možda ranoj fazi svoje mladosti, bili ljudi koji su identitet gradili na nacionalnoj pripadnosti? Da li su njihovi nekadašnji pokretački motivi, želje i uverenja unekoliko poljuljani, kako to, ako je tačna ova pretpostavka, utiče na lečenje?

Ako ste bili u ratu, jako je važno da znate zašto se bili tamo. Koji je smisao vašeg boravka tamo. Ako su pucali na vas i ako ste vi pucali na drugog čoveka, bitno je da znate razlog. Čvrsto držanje za nacionalističke i ideološke narative služi da održi ideju smisla ratnog iskustva. Ko dira u taj narativ, dira u doživljaj smisla i besmisla življenja. Preispitivanje smisla je jako bolno i nosi značajni deo PTSP paketa. Kaže jedan srpski veteran - ako smo mi bili agresori u Hrvatskoj, za mene ništa onda nema smisla i mogu odmah da se ubijem.

Identitet se između ostalog gradi na narativima koji mogu biti lični, porodični, regionalni, nacionalni, religijski, klasni, ideološki. Čovek konstruiše i rekonstruiše svoj doživljaj sebe u svetu. Iskustvo rata ima potencijal da poljulja same temelje konceptualnog sistema osobe. Nakon rata, čovek drugačije vidi sebe, druge ljude, život uopšte. Bazične kognitivne pretpostavke, kao što su pretpostavke o benignosti sveta (ljudi i događaja), o pravednosti i uređenosti sveta, pretpostavke o sopstvenoj vrednosti kao ljudskog bića bivaju prodrmane ili rasturene, kao kod osoba sa PTSP-om. Ekstremna nacionalistička ili ideološka uverenja ratom traumatizovanih osoba se mogu razumeti kao pokušaj copinga - prevladavanja, nošenja sa traumatskim iskustvom na destruktivan način. Preispitivanje uverenja ratom traumatizovanih osoba je provocirajuće i bolno za njih, i dira u same temelje njegovog konceptualnog sistema. Zamislite  kada biste narodnom heroju i nosiocu partizanske spomenice ‘41. iz Like ili Korduna rekli da je možda on verovao da se kao revolucionar bori za slobodu naroda Jugoslavije, za bratsvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti, a zapravo je učestvovao u srpskom građanskom ratu između monarhista i komunista, za interese jedne strane sile - Sovjetskog Saveza, u vreme kada se dešava genocid u NDH i Nemci streljaju 100 srba za jednog ubijenog nemačkog oficira. Te da je nakon rata za to nagrađen salonskim stanom u centru Beograda i direktorskom pozicijom, iako ima samo četiri razreda osnovne škole i pre rata je uglavnom  čuvao ovce. Teško da bi se mogao složiti sa vama. Tako je teško reći JNA veteranu da je možda učestvovao u agresiji na Hrvatsku, ili hrvatskom branitelju da je možda učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu.

Kakvo je, u ovom kontekstu, ali i u vezi sa drugim oboljenjima koja imaju ratne korene, mentalno zdravlje građana Srbije (posmatranih kao kolektivitet)? Koje su bolesti još prisutne i koliko su rasprostranjene (alkoholizam, depresivna i anksiozna stanja...)?

Postoji povezanost. Dugogodišnji PTSP, mešanje alkohola i medikamenata, narušeni porodični i prijateljski odnosi, loš socio-ekonomski status i nekvalitetna ishrana, dovode često do narušavanja celokupnog telesnog zdravlja. Depresivnost i anksioznost su neizostavni  deo paketa PTS poremećaja.

Naizgled banalno pitanje koje se nameće je - kuda to vodi? Kako stepen zapuštenosti ovog oboljenja u društvu utiče na njega, s obzirom na to da smo često svedoci nasilja u porodici, čak i masovnih ubistava koje počine ratni veterani - najčešće ljudi bez dijagnoze, ali primetno povučeni ili asocijalni? Kako, u ovom kontekstu, definisati društvo u kojem su porodice stalno strahovale od mobilizacije, pozivara - bile su izložene pojačanom stresu, kakva bi trebalo da bude njihova terapija? Koliko je država, njeni najviši funkcioneri i nadležne instuticije, pokazivala interesovanje za rešavanje zdravstvenih problema veterana, da li su formirani timovi za pomoć obolelima od PTSP u većim gradovima, što je Ministarstvo zdravlja najavilo još 2009?

Vodi u društva u kakvima živimo svi u regionu. Podeljenja, nasilna, vrednosno izgubljena ukopana u svoje nacionalne i ideološke pozicije, društva u kojima  intelektualci uglavnom vode monolog a mladi odlaze. Društva osiromašenih pojedinaca koji će još dugo morati da rade za male plate. Za mnoge ljude na ovim prostorima nije još završen ni II svetski rat. Koliko je meni poznato, organizovana celovita sistematska pomoć ratnim veteranima na ovim prostorima još ne postoji.  Postoji ili je postojalo ono što se dešavalo u okvirima institucija ili što su neko vreme pružale razne NVO.

Vladan Beara: Za mnoge u regionu ni Drugi svetski rat još nije završen

Primećujete li nameru države, da koliko god je to moguće, negira učešće u besmislenim ratnim avanturama, pri čemu su joj živi, uz to još i ozbiljno bolesni ratnici, samo smetnja? Na stranu činjenica da su "budžetsko opterećenje", oni su i ljudi koji, na žalost, ne mogu da zaborave, a zvanični odnos prema ratu je favorizovanje zaborava, bez obzira na to ko je na vlasti?

Nakon Drugog svetskog rata, nakon stravičnih zločina koji su neshvatljivi i neizrecivi, politika suočavanja sa prošlošću je bila politika  bratstva i jedinstva, jednog centralnog narativa o tome šta se dogodilo, o borcima za slobodu i slugama okupatora, silama mraka i nosiocima progresa. Ko drukčije kaže, kleveće i laže i kraj priče. Ta je politika izdržala do 70-ih, kada počinje “nacionalno buđenje” koje se nastavlja eksplozijom nacionalističkog divljanja u 90-im.  Tada smo imali strogo kontrolisano  suočavanje sa prošlošću, a i danas imamo u velikoj meri kontrolisano suočavanje, ili potpuno izbegavnje suočavanja. Time se samo daje na težini i značaju onome o čemu se ne sme pričati. Ono o čemu se ne priča lako postaje hrana za narative ratova u budućnosti.

Možda danas nemate pacijente obolele od PTSP, ali, iz ranije prakse, kako biste opisali prvi susret sa potencijalnim pacijentom. Dakle, šta priča, na šta se žali, ima li neke bolove (fizičke), kako živi, koliko je sposoban za rad, za porodični život, da li ga ukućani poštuju, sažaljevaju, ili ga se boje? Možete li to da nam predstavite kroz jedan slučaj (svakako, bez navođenja imena)? 

Oni koji nisu uspeli da prevaziđu svoj PTSP, oni ga imaju i dan danas i imaće ga u ovoj ili onoj meri do kraja života. Ratna trauma je iskustvo koje je neizreciov, neopisivo, nezaboravno. Čovek samo može da nauči da zivi sa tim, manje ili više uspešno.

Jedan citat iz naše knjige  „Gde si to bio, sine moj?“, veteran govori u grupi veterana: “Bol u ratu, nisam imao vreme da razmišljam o tome u toku rata, kad se živelo turbo. Tad se povuku svi i površni bolovi. Tad i nije nešto bitno što te boli. Patnje ima, pogotovo kad si sam, onda patiš za porodicom, za najbližima. Na trenutke prelaziš u mislima u život kući... stavljaš se u mislima u situacije šta bi bilo da si tamo. To je patnja. O fizičkom bolu je suvišno pričati. Posle rata je veća patnja u toku lečenja... Ruka, rehabilitacija, ne radi ruka, sve ti se cepa, svaki komad tela... Patnju posle rata, pogotovo je osetio ko je ranjen. Patnja za nekadašnjim životom, kada svi ostali normalni ljudi stiču imovinu, grade biznis, porodice se grade, a ja se vučem po doktorima. Ja sam bio na lečenju i moja devojka ostane trudna, roditelji kažu: gde ćete sad? Bio je kolaps... Baš u to vreme je krenula priča ’kosovski sindrom’, neki ljudi umrli od zračenja, ja kažem: šta me briga imaš li pare, da vidim da dočekam dete, pa ko ga jebe, nek crknem posle. Da nisam bio u ratu, ja to ne bi u životu pomislio. Prvo su mi rekli da sam lud, a onda, da sam ranjen od avijacije, nosio sam geler u meni... dalje to ne može da opiše čovek, pođem da uzmem nešto... Ljudi te tretiraju drugačije. Ja 'oću da uradim nešto po kući, a stric dotrči: nemoj ti, ostavi, meni se vrati slika kako bi to trebalo da bude. Tada je glupo reći čoveku... tada, u tim situacijama lako osetiš patnju za nekadašnjim životom, kako bi trebalo da bude a nije. Ta bol i patnja ide mnogo više posle rata. U ratu to je takav život, imaš samo jedan cilj: da preživiš, a sve ostalo nije bitno. Ja sam imao povredu kolena pre rata, a u ratu nijednom nisam pomislio na koleno, a pešačili smo kilometre. I dan-danas me boli, ali tada nisam imao vremena za taj bol. Čovek posle, kad se vrati, presabere, sklopi kockice nekadašnjeg i sadašnjeg života, neke se stvari ne uklapaju. Tu patnju ja doživim najmanje pet puta dnevno. To su situacije kad ne mož' da se obriješ, svučeš, pertlu da zavežeš. Svi su oko tebe i to te ubije, oni hoće da pomognu, ali vrate te u period kako bi ti voleo da je”.

Kako na stanja obolelih reaguju porodice, razumeju li ih, ili su česti razvodi brakova zbog asocijalnog ponašanja obolelog?

Mnoge porodice veterana su prošle kroz svoj pakao. Neka su uspele da opstanu i da amortizuju udar traume dok su se druge raspale. Razumevanje jeste važno ali teško može da traje beskonačno. Ljudi se troše, afektivne veze među ljudima se potroše. Ratna trauma ne pogađa samo učesnike rata, nego i njihove porodice, pa i širu zajednicu desetinama godina nakon završetka rata. Rat se ne završava završetkom rata.

Povezivali ste ratne veterane sa prostora bivše Jugoslavije, sa ciljem da kroz druženje i upoznavanje tuđih problema, više saznaju o svom, te da se osećaju bolje u društvu koje čine ljudi svesni onoga što su preživeli. Pretpostavljam, a i čitao sam o susretima veterana BiH i Srbije koji se redovno održavaju o godišnjicama koje su jednima ili drugima važne, da je reč o sadržajnom druženju i razmeni iskustava, pa i lekovitom jadanju onima koji znaju šta su rat, pucnjava, eksplozije, pogibije saboraca. Ima li tu opasnosti od povezivanja isključivo sa ljudima koji imaju slične probleme?

Učestvovali smo u susretima veterana sa raznih strana a neke smo i sami organizovali. Ono što spaja borce sa raznih strana je njihova zajedniča sudbina, ratna  trauma, simptomi PTSP sa kojima se treba nositi, problemi u porodici i slično. Kod mnogih se jasno videla potreba da se susretnu sa bivšim neprijateljima i restauriraju doživljaj humaniteta ovih drugih. Pred rat se sistematski radi na dehumanizovanju neprijatelja, kako bi vojnici bili spremni da pucaju. Nakon rata mnogi imaju potrebu da prevaziđu crno-belu sliku i vrate veru u ljude. To i jeste put u prevazilaženje ratne traume. Nažalost mnogi učesnici rata su još uvek ukopani u svoje stare dualističke slike o njima i nama, o silama mraka i silama svetla.

Mislite li da bi, čak, s obzirom na smanjene radne sposobnosti obolelih od PTSP i pratećih bolesti, za njih, ma koliko to sada dečovalo idealistički, trebalo otvarati posebne pogone u kojima bi bili angažovani u skladu sa sposobnostima i mogućnostima? Koje bi šire društvene akcije trebalo primeniti (ako postoje uporedna iskustva), šta bi funkcionisalo?

Verujem da je potreban celovit pristup osobama sa ratnom traumom, sa ciljem da se integrišu u post ratno društvo. Poboljšavanje socio-ekonomskog položaja jeste nužno, ali nije dovoljno. Psihološki rad na sebi jeste nužan kako bi došlo do integracije traumatskog iskustva u celovitu osobu sa ličnim narativom ali nije dovoljan. Programi suočavanja sa prošlošću, u kojima se kroz slobodni dijalog odvija suočavanje sa prošlosti koja nije unapred zadata. Programi dijaloga veterani - mladi u regionu  i drugi programi konstruktivne upotrebe veteranskog iskustva  (pozorišna predstava Tanatos u kojoj učestvuju ratni veterani).

Vidite li u bliskoj budućnosti neku približno tačnu evidenciju broja obolelih i njihovog socijalnog statusa, bilo kakav napredak u odnosu države prema njima? Šta je prioritet?

Promena odnosa prema veteranima. Spremnost društva da prihvati veterane u sebe. Kako reče jedan veteran - “Pa društvo nas je poslalo u rat, a sada nas odbacuje.”

 

Oceni 5