Odjednom neko puca, a ti ne možeš da se pokreneš

Snajperom u gomilu

Radmila Stojadinović, prevoditeljica

Tog 5. aprila ‘92. krenula sam sa ostalim građanima Sarajeva pred Skupštinu, u stvari... Jedna grupa, ja mislim negdje maksimalno stotinjak ljudi, se uputila prema Vrbanja mostu. I mi smo došli na taj most, tu niko nije imao ni kamen u džepu, a da ne govorim o nekom oružju. Htjeli smo da pređemo most, međutim s druge strane su na nas bile uperene puške i to kod kuće Dimnjačara i kod one benzinske stanice, tačno preko puta mosta Vrbanja. Ja sam došla do same ivice i skoro sam prešla most, međutim, oni u tom trenutku nisu pucali. Jedna žena ih je tada prosto izazivala, otvorila je mantil i rekla: hajde, pucajte. Ja sam se šetkala, bila sam obučena, ono gradski, nedjeljno. Imala sam teget kostim na sebi, naočale, tašnu, visoke štikle. U jednom trenutku sam opazila pored ograde mosta da se približavaju, da se približava jedna grupa ljudi koja je prošla u stvari, već preko mosta Bratstva i jedinstva. I ja sam mahnula: hajde, dođite ovamo.

U tom trenutku su Srbi koji su bili pod maskama počeli da pucaju. I čula sam krike. I jedan čovjek koji je stajao tačno ispred mene se zateturao. Ja sam pomislila, jao vidi ima i pijanih ovdje. Međutim, čovjek je pao, neko ga je tada povukao za noge i iza njega je ostala krvava... krvavi trag. Ja sam se skroz zbunila bila. U jednom trenutku sam čula: lezi, lezi dole. Pogledala sam oko sebe, svi su ležali, samo sam ja stajala na mostu. I ja... tako sam se zbunila da sam legla na leđa, u stvari. U neka doba neko je vikao: povlači se, povlači se! Ja sam pogledala opet oko sebe, svi su se povukli, opet sam ja ostala maltene na sredini mosta. I onda sam se povukla. I u tom trenutku bila sam malo ranjena u leđa.

Savjeti za opstanak

Šemsa Mehmedović, inženjerka telekomunikacija

Sve što je moglo da izgori, dolazilo je u naš šporet. Ja sam u početku imala nekih drva, moja porodica, znači, imala je nekih daski, daskica, čak nešto malo ćumura. Ali, te su se rezerve jako brzo potrošile. I onda, ostala sam sama sa svojim idejama, kako... kako da to riješim. Moram da kažem, da sam ja lično sama pilala ta drva, naučila sam to da radim. Pravila sam brikete od ćumurne prašine. To smo radili svi mi po nekim svojim tehnolo-gijama. Svi smo nalazili načina kako da napravimo to što će izgoriti. A šta se još ložilo? Teško je sve nabrojati šta se ložilo. Ložilo se... ložili su se komadi od drvenih predmeta koji nam se nisu činili tako naročito važni, jel’. Knjige koje nisu nam se činile tako... isto tako naročito važne, u tom trenutku. Plastične flaše, i sve moguće predmete od plastike. Jer plastika je gorila jako dobro, ali je strašno smrdila. Komadi itisona, ložili smo prostirke. Neki su ljudi morali da lože čak podove gdje su živjeli, svoj namještaj. Ja, hvala Bogu, to nisam morala. Ali sam naložila jednom prilikom komplet Šolohova, sjećam se dobro. Tihi Don se zvao komplet. U svakom slučaju, sve to što se ložilo, čak i stara odjeća, jednog dana je i svega toga nestalo, ponestalo. I morali smo da se snalazimo i dalje.

Otkad znam za sebe, ja se užasno ne bojim snajpera, jer nisam znala šta je to. Znači, ja ne izlazim na dvorište, ako su Čiči i Riki u dvorištu, jer se užasno bojim pasa. A snajper neće mene, znači ja mogu izaći na Tršćansku

To je bila ona, što se tiče ogrjeva, gladna ‘95. godina, kad stvarno više... morali smo da ložimo cijelo ljeto, ali nije bilo šta. Ja sam se sjetila da ložim grančice. Male, tanke, suhe, grančice koje same po sebi nisu značile ništa, ali ja sam ih vezala u sno-piće... to je bio jedan, čini mi se moj izum. To su bila drva pravljena od grančica, vezana trakicama od starih čarapa. Efekat nije bio bog zna kakav. Da se napravi jedno takvo drvo bilo je potrebno dosta truda, ali je to bio jedan koristan rad. Moj sin i ja smo napravili dosta takvih drva. I tako ona začas izgore kad ih staviš u šporet, ali sam taj trud i sam taj rad bio je koristan ne samo za šporet, nego za moj mozak. Jer sam radeći nešto korisno u ratu, ja sam osjećala se dobro, osjećala sam se normalno. I ovaj, mislim da sam ostala pri pameti, zbog toga što sam puno radila fizički.

Breza spašena od siječe

Zdravka Gutić, domaćica

Ta breza je posađena prije 15 godina, kad smo mi doselili. Bila je jedno malo drvo koje smo mi svi njegovali, kao jedno dijete. Ta breza je narasla do šestog sprata. I jedino što je bilo lijepo, što smo mogli da pogledamo kroz prozor to je bila ta breza, koja je nama davala i hlad i jednostavno to lišće koje je treperilo nešto je značilo. Znači život neki koji se odvija u tom dvorištu. Jedno veče, kad je mislim tišina inače, samo smo očekivali neke zvukove il’ granate ili PAT-ova ili PAM-ova ili šta ja znam, čuli smo zvuk motorne pile. A to je bio znak da je neko došao da nam posječe tu našu brezu. Da li će se on ogrijati od te breze ili će nju prodat’ nekome, ali smo znali da u stvari neće se niko od te breze moći ogrijati puno. Ona nije bila drvo zahvalno za gorenje. A nama je značila simbol jedinog života u tom dvorištu.

Mi smo tad svi istrčali. Ja sam čak uzela suprugov pištolj. Bila sam u stanju da pucam u onog ko je htio da reže to moje drvo. I onda smo čak... nisam bila ja sama. Sve su komšije izašle. Neko sa molotovljevim koktelima koje smo mi normalno pripremili u slučaju ako četnici dođu do našeg haustora, pa mi ćemo se braniti... bar u haustoru bacaćemo te koktele. I kad smo svi izašli, ko je imao šta, bilo je tu i momaka koji su bili došli sa ratišta. Neko je uzeo bombu, neko pištolj, neko koktel. I ta dvojica mladića koji su došli da režu tu brezu, oni su se toliko bili uplašili... jer su bili svjesni da mi branimo u stvari jednu brezu k’o da se branimo od čete neprijatelja.

Tršćanska ulica

Amina Begović, glumica

Što je četvrti januar meni bio zanimljiv? To je ono kad čovjek kaže, e ja ću sad da slavim svoje drugo rođenje. Ja sam se našla nasred te Tršćanske ulice, jer sam prelazila sa one strane. Trebala sam u Unis, u Dječiju ambasadu, pošto sam ja mislila da je magla i da oni mene ne vide na toj ulici. I ja sam fino, polako, krenula preko ulice i šta se desilo? Zapucali su. I sad ja, naravno, ne vidim njih, oni vide mene. Ja čujem metke i vidim ono nešto se odbija od zemlje. I sad, to su stvari koje se u stvari samo u snu dožive. Kao, čovjek sanja da trči i onda trči, a ne može da pokrene noge. Teške su strašno. To se u snu dešava i to se meni često dešavalo kad sam bila manja, puno češće. Ali desi ti se u životu. Odjednom se nađeš prikovan nasred ulice. Svjestan si šta je ta ulica i odjednom neko puca, ti ne možeš da se pokreneš. I to je ono, samo jedan trenutak i odmah pokreneš korak i kreneš. Mislim, u principu sve vrijeme rata ljudi nisu izlazili na tu Tršćansku ulicu, jer su znali šta je. Ja sam isto znala šta je. Ali su bili... nekoliko razloga, zbog kojih sam ja izlazila, ipak, na tu ulicu. Jer bio je sproveden sistem izlaska na sporedna vrata. Svi smo mi izlazili na neka sporedna vrata. Srećom, mi smo imali izlaz na dvorište i moglo se ići preko tog dvorišta.

Ali to su stara dvorišta, zemlja je tamo i kad padne kiša, blato je. Ja očistim cipele i treba da krenem sad u grad, treba da radim neku predstavu ili treba da se pojavim na promociji neke knjige, pa je meni nešto važno da se ja uredim, da izgledam lijepo, svi smo mi voljeli da izgledamo lijepo. Onda očistim cipele i, zaboga, kako ću ja sad ići preko tog dvorišta, kad je tamo blato. A to što na Tršćanskoj puca snajper, to nema veze. Neće mene, ali neću isprljati cipele. I bio je još jedan razlog. U mom dvorištu su postojala dva psa... nekih komšija. I vrlo često su oni njih puštali onako slobodno da trčkaraju. Međutim, ja se užasno bojim psa i to je ono, otkad znam za sebe, ja se užasno bojim psa. Ali otkad znam za sebe, ja se užasno ne bojim snajpera, jer nisam znala šta je to. Znači, ja ne izlazim na dvorište, ako su Čiči i Riki u dvorištu, jer se užasno bojim pasa. A snajper neće mene, znači ja mogu izaći na Tršćansku.

Kako preći pistu

Nermina Kapić, vlasnica cvjećare

Mjesecima, danima, nisam mogla spavati zbog pomisli da ne mogu preći pistu. Došla sam na pistu 28. marta 1993. godine i pokušala sam da pređem, međutim, nije bilo uspjeha. Prvu noć smo pošle nas 11 sa djecom i pošli smo svi zajedno, međutim, nismo imali predstave šta je pista, da nećemo moći preći. Međutim, moja snaha sa sinom se izdvojila i ona je po-kušala i prešla je pistu. Ja sam probala tu noć istu, međutim nije bilo uspjeha, Unprofor me je vratio tada. Naišao je jedan vojnik koji je prelazio pistu nekoliko puta i kaže meni, vidio me je da ne mogu preći, kaže: „Daj da pokušamo zajedno“. I on je uzeo moje dijete koje je bilo 16 mjeseci i on je... ovaj... rekao: „Ti trči za mnom“. Ja sam pošla i povela sam od se-stre kćerku, koja je imala tada 13 godina. On je prešao, nas je Unprofor vratio opet, i mi smo ostali. Stavio nas je u transporter i otišli smo u Kotorac. Opet, dok sam se ja vratila iz Kotorca... ovaj... do tog prelaska gdje smo prelazili pistu, on se vratio i rekao da je predao moje dijete ženi... ovaj... sa djetetom. Nije mi bilo ništa jasno, šta ja znam, samo tu noć je prešla ta moja snaha. Pa, pitam, kome? Šta? Kako? Kaže on: „Dao sam ženi sa djetetom“. I ja sam opet pokušala tu noć jednom, Unprofor nas opet vratio, tako tri, četiri puta tu noć, međutim nije bilo uspjeha. I vratili smo se u Koloniju, sad ne znam gdje mi je dijete. Telefoni ne rade, samo jedan je u stvari bio iz ovaj... Hrasnice, međutim to nije bilo šanse. Prije smo, meni se čini, mogli dobiti neki drugi grad nego Sarajevo i... ovaj... preko amatera muž je uspio da kaže da je dijete na sigurnom, mislim iako dijete nije znalo oca, otišao je mali, vratio se opet mali, pojma nije imao ko mu je... ovaj... otac i tako ništa.

Granata je udarila u zgradu. Svijet je popadao. Svi su mahinalno bježali u jednu veliku zgradu kod Doma zdravlja, betonsku. Jedino sam se ja odvojila i pobjegla u jednu malu bosansku kuću čija je kapija sa halkama bila zatvorena i zaključana

Tu noć smo tako ostali u Hrasnici. Nismo spavali, sjedili smo, opet u neko doba noći, dva sata je bilo kad smo krenuli iz Kolonije prema Butmiru, pješice, polako, opet mjesečina. Kažemo ne-ćemo moći preći, jer je to najgore, mislim obasja cijelu pistu, tako da nije bilo šanse. Tu noć smo opet probali jednom, dva puta, tri puta, četiri puta, nije bilo uspjeha. Opet smo se vratili u Koloniju i onda sam... ovaj... treću noć smo... ovaj... prešli, u stvari muž je poslao jednog momka koji je isto bio u Armiji, koji je znao tu pistu napamet što se kaže i... ovaj... ja sam... tu noć je on mene sa opet sestrinom kćerkom... ovaj... preveo. Bukvalno me je vukao, jer ja nisam mogla, ja sam kaput skinula, sve sam skinula... ovaj... majicu, ne znam, da mi je što lakše, da mogu trčati. Kad sam došla na pola piste, sjedile su žene, zapalile cigaretu, meni nije bilo jasno... ovaj... šta rade nasred piste, jer tu se gine. Pitam u kojem vi pravcu idete jel’ u Sarajevo ili u Hrasnicu. Kažu u Hrasnicu. I onda sam, tu sam malo kao odmorila, trčala sam do jednog rova i tu sam opet čekala, jer tu je najviše... ovaj... sijač... ovaj... pucao. Tako da sam se tu odmorila jedno pet, šest minuta, dok je momak preveo od sestre kćerku. On je rekao: „Koliko imaš snage sada do zgrada prvih da pretrčimo?“ I tako sam došla u Sarajevo.

Masakr kod Pivare u redu za vodu

Maja Tulić, građanka

Šesnaestog januara krenula sam s prijateljicom na Pivaru, kao i svaki, svaki drugi dan da natočim vodu za porodicu. Bio je jako lijep dan i vedar, tako da me je moja prijateljica na pola puta pitala: „Zašto nisi stavila svoje sunčane naočale, tako ti lijepo stoje?“ Kad smo bili kod Doma zdravlja Stari grad, pogledala sam prema Trebeviću, jer je bio jedan procjep... ima između kuća otvoreno skroz prema Trebeviću. I pitala sam sama sebe kako ovako vedro kad ja dobro vidim svaku jelku, kako li oni mene vide? Došli smo na prvu česmu koja je 15-tak, 20 metara udaljena od česme na kojoj je nastradalo... šest, sedam naših sugrađana je taj dan poginulo. Taman sam došla ja na red na vodu, podmetnula moj kanister od 20 litara i u tom trenu fijuk. Ja sam vidjela tu granatu, ona je kao auto išla niz ulicu, tu strmu, usku ulicu. Prošlo mi je kroz glavu, treba leći, treba se sagnuti. Međutim, ja to ništa nisam uspjela učiniti. Granata je udarila u zgradu. Svijet je popadao. Svi su mahinalno bježali u jednu veliku zgradu kod Doma zdravlja, betonsku. Jedino sam se ja odvojila i pobjegla u jednu malu bosansku kuću čija je kapija sa halkama bila zatvorena i zaključana. Tako sam lupala, lupala tom halkom.

Jedna stara nana otvara i vodi me u svoju magazu, gdje je ona sa svojim unučetom, jer njen sin je na liniji trenutno, snaha je na poslu i ona i unuče su u toj magazi. I tako sam s njima još u magazi sjedila jedno 15-20 minuta kad je druga granata negdje isto u blizini pala. Samo sam čula moju prijateljicu koja viče: „Majo, gdje si?“ Međutim, i ona se zove Maja, tako da sam ja iz ove avlije odgovarala i derala se: „Majo, gdje si ti?“ Kad sam izašla, jao, kako je ulica strma, leda je bilo, voda curi niz tu ulicu... tako je samo nosila tu krv. Već su kola došla, intervenisala, odveli su te poginule, ranjene. Znam samo da se nisam smjela više vratiti ni po moja kolica, ni po moje kanistere. To je sve obavila moja prijateljica. Ja sam trčala, trčala, bez ikakvog razloga. Pale su granate, sve se završilo, nema više potrebe za trkom, šta će biti biće. Trčala sam, trčala i ušla u kuću, samo sam utrčala i više četiri mjeseca poslije toga nisam izašla, ni ispred svog haustora. U ta četiri mjeseca mi se često dešavalo da sanjam taj zvuk, tu granatu, međutim na raznim drugim lokacijama Sarajeva. Tako sam jednom prilikom sanjala da ja i moje dvoje djece i suprug idemo kolima od Robne kuće prema našoj kući, pošto je u to vrijeme Titova bila dvosmjerna ulica i isti taj zvuk, ista ta granata udara u Gradinu. I tako često mi se to dešavalo... ovaj... dugo, dugo poslije da taj zvuk sanjam. Taj narod, tu krv, ulicu. I dan danas nisam nikad prošla tom ulicom.

(Nastaviće se)